7.5.2016. Nije vam ovo 1996. Ako je bilo izborne krađe, logično je pitanje zašto nije bilo glasnijih zahteva za poništavanjem izbora. Ali, logično je i zašto ih nije bilo

piše: Jovana Gligorijević

Zbog čudnovatih okolnosti u kojima je koaliciji DSS-Dveri cenzus isprva umakao za svega tri četvrtine jednog glasa, dobar deo opozicije se ujedinio. Predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić pozvao je svoje pristalice da 4. maja na ponovljenim izborima na 15 biračkih mesta, glasaju za ovu vrlo desničarsku koaliciju. Apel je „upalio", DSS-Dveri su prešli cenzus.

Ako su izbori 24. aprila pokradeni, logično je upitati se zašto opozicija nije bila glasnija u zahtevu da se oni ponište. Jedina stranka koja je ovo tražila bila je Levica Srbije, a taj joj je zahtev glatko odbijen. Ostali su se ujedinili oko podrške DSS-Dverima, kako bi na ponovljenim izborima ova koalicija dobila dovoljno glasova za prelazak cenzusa.

Jedan deo javnosti, mahom aktivan na Tviteru, obrušio se na brzinski ujedinjenu opoziciju zbog ovoga, sve se pozivajući i prizivajući proteste iz 1996/7, koji su bili upereni protiv izborne krađe na lokalnim izborima. Međutim, kad se malo bolje promisli, odluka da se ne traži poništavanje izbora možda nije najlogičnija, ali jeste najpragmatičnija. Naime, 2016. nije ni izbliza slična 1996, a realan život i realna politika nisu ni približno slični Tviteru.

Godine 1996, koalicija „Zajedno", koju su činili SPO, DS, Građanski savez Srbije i, nakratko, DSS, ostvarili su pobede u većim gradovima u Srbiji, pre svega u Nišu i Beogradu. Krađa kojom su ove pobede umalo preotete, digla je na noge celu Srbiju. Ali, tada je bila reč o pobedi, a ne o prelasku cenzusa. Jedno je kad proteste organizuje i poništavanje izbora traži pokradeni pobednik, a sasvim drugo kad to čine opcije koje su osam puta slabije od nadmoćnog SNS-a. Srbija nije Tviter, i premda bi većina korisnika ove mreže rado krenula šetnje i zaduvala u pištaljke, žao mi je, opet ih ne bi bilo dovoljno za kritičnu masu koja može da izvrši pritisak na vlast. Svojevremeno je, baš u vreme masovnih protesta ’96/7, Slobodan Milošević demonstrante u Beogradu nazvao „šačicom". Masno je Milošević tada slagao. No, kad bi to isto danas rekao Aleksandar Vučić, bio bi potpuno u pravu.

Dalje, opozicija je već bila ujedinjena u koaliciju „Zajedno" pre izbora. Ovo sadašnje, ad hoc ujedinjavanje, podjednako je iznenadilo opozicione lidere i građane. Taj njihov šok što su uopšte uspeli oko nečega da se ujedine, najbolje se video u noći ponovljenih izbora, 4. maja, kada su održali zajedničku konferenciju za novinare. Predsednica DSS-a Sanda Rašković-Ivić čak se zahvalila Vučiću što ih je ujedinio.

Najvažniji razlog zbog kog za ovu i ovakvu opoziciju ponavljanje izbora nije opcija može se sažeti u dve tačke: manjak novca i medijska blokada. Da je opozicija „dekintirana" i finansijski izmučena, videlo se u kampanji za nama: pokoji plakat, tu i tamo bilbord, TV spotovi jedva primetni... Prebrzo je javnost zaboravila glamurozne završne konvencije na kraju nekih ranijih kampanja. U ta vremena, sebi su mogli da ih priušte svi – i vlast i opozicija. Ove godine, znamo ko je jedini sebi uspeo da priušti konvenciju u Areni, 21. aprila popodne, uoči predizborne tišine.

Doduše, taj bi finansijski problem možda nekako i bio prevaziđen da potencijalni sponzori i finansijeri nisu prestrašeni kako će sutra poslovati u Srbiji ako se pročuje da su pomogli kampanje opozicionih stranaka. To sa finansijerima je vazda mutno, ali do sad se uvek, makar nezvanično, znalo koji tajkun naginje kojoj političkoj opciji i kome je rešio da istrese buđelar. Za ove izbore – mrtvo more.

Nedostatak novca sam po sebi odvlači stranke u medijsku blokadu: nema para za reklame, PR tekstove, oglase, itd. Ali, kamo sreće da je to jedini razlog što su mediji zatvorili vrata za opozicione stranke. Tabloidna satanizacija pred ove izbore bila je tolika da sad možemo da organizujemo takmičenje u tome ko je veći demon: Bojan Pajtić, Sanda Rašković-Ivić ili Saša Radulović.

Uzevši sve ovo u obzir, poništavanje, pa ponavljanje izbora zapravo bi bilo najgora opcija za opoziciju: prethodna kampanja ih je istrošila do poslednjeg cvonjka, a prorežimski mediji bi ih u slučaju nove kampanje razapeli konj’ma za repove. Pristali su svi na ono što nikome nije prijatno: da se ujedine; da se daje vetar u leđa Dverima, ultradesnoj, ali, koliko god i autorku ovog teksta to bolelo, ipak legitimnoj opciji; da ljudi koji iz sve snage preziru Dveri za njih na ponovljenim izborima glasaju; da se raduju 4. maja uveče što će ta opcija biti u Skupštini...

Na koncu, možemo samo da konstatujemo: mučno je i žalosno, ali bolje nije moglo.