1. Vladavina prava se ostvaruje uređenjem sistema vlasti koje počiva na podeli vlasti na tri grane vlasti - izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast.

Odnosi između navedenih grana vlasti zasnivaju se na ravnoteži i međusobnoj kontroli s tim da je pravosudna vlast nezavisna od druge dve vlasti.

Ovakve relacije znače da se reforma pravosuđa ne može izvršiti, a da se pri tome ne izvrši i reforma druge dve grane vlasti u onim delovima koji bitno utiču na rad pravosuđa.

Takođe, zbog preuzimanja sudkih nadležnosti u domenu istrage, tužilaštvu je za kvalitetan rad neophodno obezbediti institucionalnu nezavinost.

Osnovna funkcija pravosuđa, kao grane vlasti, je institucionalna kontrola vladavine prava, međutim da bi se efikasno i stručno obavila ova funkcija neophodno je da izvršna i zakonodavna vlast uspostave pravni okvir koji oslikava naš život, stepen našeg ekonomskog razvoja, obrazovanja i morala, odnosno da oslika stanje koje treba propisima regulisati ili menjati. U jednoj državi jedan od najozbiljinih državnih poslova je donošenje propisa za koje je potrebno mnogo stručnosti, znanja i iskustva kako bi njihova primena dovela do unapređenja stanja u društvu.

Izvršna i zakonodavna vlast donosi zakone po hitnom postupku u kome nema javne rasprave niti rasprave stručne javnosti, propisi ne oslikavaju našu realnost, naše osobenosti zbog čega se zakoni menjaju čak ponekad i više puta u jednoj godini.

Zbog česte promene propisa, građani imaju problema da saznaju svoja prava i obaveze, ali ne samo zbog čestih promena nego i zbog toga što država ne čini skoro ništa na transparentnosti, konsolidaciji zakonskih propisa i besplatnoj dostupnosti konsolidovanih propisa. Loši zakonski propisi često doneti za jednokratnu upotrebu (zloupotrebu), koji se stalno menjaju ne samo da onemogućavaju saznanje prava nego utiču na nemogućnost uspostavljanja ujednačene sudske prakse, koja po pravilu veoma olakšava rad sudija, ali što je još bitnije stvara pravnu sigurnost u društvu.

Pogrešno je što se izvršna vlast kod donošenja loših propisa po hitnom postupku zaklanja iza većine u zakonodavnoj vlasti jer to ne znači da će loši propsi oživeti, da će moći da se implementiraju i da će doneti promene koje su nam neophodne.

Prema tome država ubuduće mora promeniti praksu donošenja propisa po hitnom postupku, bez javne i stručne rasprave, bez učešća stučnjaka za određene oblasti i učešća civilnog društva. Zakoni se moraju donositi u redovnom postupku uz mišljenje stručne javnosti, regulatornih tela i civilnog društva.

2. Reformu pravosuđa ne može da vrši izvršna i zakonodavna vlast bez aktivnog učešća pravosuđa što se desilo u reformi pravosuđa iz 2009. godine.

Potrebno je da izvršna i sudska vlast izvrše potpunu analizu stanja u pravosuđu (ono što nikada ranije nije izvršeno u potpunosti) sa tačnim elementima mreže sudova, broja nosilaca pravosudnih funkcija, broja starih i novo-primljenih predmeta, ostvareni kvalitet sudskih odluka, odnosno da utvrde sve one elemente kojim će se ubuduće upoređivanjem pratiti i ocenjivati rad svake pravosudne institucije kao i svakog sudije i tužioca pojedinačno.

Kada se izvrši detaljna analiza stanja u pravosuđu iz nje će se jasno videti kakva mreža sudova je potrebna, koliko nam treba sudija i tužilaca prema prosečnom prilivu predmeta, privrednoj razvijenosti, broja stanovnika kao i prema drugim elementima koji su bitni za efikasnu dostupnost prava i pravde.

3. Izvršna i zakonodavna vlast su dužne: - da izvršavaju svoje obaveze određene Ustavom i zakonima; - da omoguće pravosuđu da nezavisno i samostano obavljaju 26 delatnost iz svoje nadležnosti tako što će prestati da svojim izjavama daje upute protiv kojih lica treba voditi postupke gonjenja, ko su kriminalci, pljačkaši, narkodileri; - procenjuju validnost i značaj određenih dokaze koji su pribavljeni od strane policije; - da prestanu da krše prezumciju nevinost; - da prestanu da otimaju nadležnost suda i da utvrđuju ko je odgovoran, a ko nije ni za šta odgovoran;

- da obezbede potreban poslovni prostor prema utvrđenoj mreži sudova, realan i održiv sudski budžet (sudovi i tužilaštva ne mogu obavljati delatnost sa blokiranim računima); - da u skladu sa Ustavom obezbede besplatnu pravnu pomoć prema uslovima koje će propisati zakonom;

4. Savet je izvršio upoređenje preporuka iz prethodnih referata i utvrdio je da je došlo do poboljšanja u rešavanja starih predmeta i da su doneti podzakonski akti: Pravilnik o kriterijumima, merilima, postupku i organima za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova, Pravilnik o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata u postupku predlaganja i izbora nosilaca javnotužilačke funkcije, Pravilnik o kriterijumima i merilima vrednovanja rada javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, kao i Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Potrebno je ubuduće kontrolisati implementaciju navedenih propisa, jer je Savet uočio da ima propusta u tim propisima koji mogu ograničiti nezavisnost i samostalnost nosilaca pravosudnih funkcija, kao i onemogućiti sudije i tužioce u dostupnosti prava i pravde.

5. Ojačati odgovornost sudija i tužilaca kroz strogu primenu svih zakonskih i disciplinskih sredstava, u skladu sa zakonom i podzakonskim propisima.

6. Potrebno je ustanoviti jasnu proceduru javnog reagovanja za VSS i DVT u slučajevima političkog uticaja na rad sudstva i javnog tužilaštva.

7. Država je dužna da izvrši detaljnu analizu rada Ustavnog suda, jer iz dosadašnjeg rada ovog suda nije moguće utvrditi da li je Ustavni sud pravosudna institucija ili je deo izvršne vlasti. Prema slovu Ustava, Ustavni sud treba da bude pravna institucija i poslednja u nizu institucija u odlučivanju i zaštiti ljudskih prava, kao i prva institucija u nizu koja će reagovati na propis koji je suprotan hijerarhijski višem propisu.

Međutim, Ustavni sud nije nezavisna institucija pre svega zbog načina izbora sudija, jer 10 od 15 sudija biraju političari, a samo pet bira pravosuđe. Utisak koji ostavlja Ustavni sud nije utisak nezavisnosti, već upravo zavisnosti od izvršne vlasti. Prema tome, ovakav organ između pravosudne i izvršne vlasti nije organ u kome se može ostvariti očekivano pravo i pravda.

8. U odnosu na ranije preporuke, Savet je utvrdio da je postupljeno po veoma malom broju preporuka. Zbog značaja ovih mera, Savet i dalje ostaje pri datim preporukama i naglašava šta nije, a treba da se uradi:

• Nije izvršeno razrešenje članova VSS i DVT, ali su promenjeni izborni članovi na redovnim izborima;

• Pravosuđe nije ojačano kroz ukidanje članstva po položaju u VSS i DVT, pa čak ni njihovog prava glasa što ne podrazumeva izmenu Ustava;

• Konačan izbor članova VSS i DVT nije prebačen sa Narodne skupštine na nosioce sudijskih i tužilačkih funkcija;

• Iako je broj značajno umanjen, još uvek postoje vršioci funkcija predsednika sudova, i to sa dužim trajanjem nego što zakon dozvoljava;

• Nadležnosti pravosudne uprave nisu prenete sa Ministarstva na VSS i na DVT, već je, naprotiv, produžen zakonski rok za prenos nadležnosti;

• Prvi izbor na funkciju sudije i zamenika javnih tužilaca nije prenet sa parlamenta na VSS i DVT, bez ukidanja probnog perioda;

• Izbor predsednika sudova i javnih tužilaca nije prenet na VSS i DVT. • Državni službenici u pravosuđu nisu prebačeni pod ingerenciju VSS i DVT, kao posebna kategorija „pravosudnih službenika";

• Plate radnika u pravosuđu nisu povećane;

• Nisu uvedene zajedničke sednice apelacionih sudova radi ujednačavanja sudske prakse;

• Donošenje Sudskog poslovnika nije prebačeno u nadležnost VSS;

• Nije omogućeno sudijskim i tužilačkim pomoćnicima sa višegodišnjim iskustvom da polažu završni ispit na Pravosudnoj akademiji bez naknade;

• Nije obezbeđen transparentan i nepristrasan izbor kandidata za početnu obuku na Pravosudnoj akademiji, ali ni kvalitetna i opšta kontinuirana edukacija sudija i tužilaca;

• Nije obezbeđena puna transparentnost u radu DVT i VSS;

• Predstavnici izvršne vlasti se nisu uzdržali od davanja izjava i od drugih postupaka kojim se zadire u nezavisnost sudstva, kao i uopšteg uticaja na rad pravosuđa.

9. Radi kvalitetnog pristupa pravdi, naročito u uslovima primene krivičnog zakonika koji podrazumeva tužilačku istragu i odsustvo načela materijalne istine, potrebno je što pre doneti adekvatan zakon o besplatnoj pravnoj pomoći.

Iako veliki broj preporuka podrazumeva izmenu Ustava, Savet to smatra neophodnim za obezbeđivanje kvalitetnog rada pravosuđa i potpunog pristupa pravdi.

POTPREDSEDNIK SAVETA

( Izveštaj o stanju u pravosuđu, Savet za borbu protiv korupcije)

2.4. Nezavisnost sudija i samostalnost tužilaca

Percepcija je da pravosuđe nije nezavisno i ta percepcija je pogoršana u odnosu na 2009. godinu (nalaz Svetske banke). Naročito zabrinjava podatak što 25 odsto sudija, 33 odsto tužilaca, i oko 60 odsto advokata imaju utisak da sudije i tužioci nisu nezavisni odnosno samostalni. Zabrinutost proizilazi iz činjenice da upravo ljudi koji rade u pravosuđu smatraju da u pravosuđu nije ostvaren osnovni standard i načelo da svako ima pravo na pravično suđenje od strane nezavisnog pravosuđa. Percepcija građana o nezavisnosti pravosuđa po istraživanju percepcije sadržine poglavlja 23 i 24 koje je obavio "Ipsos" je još više poražavajuća – preko 80 odsto građana ne veruje da je pravosuđe u Srbiji nezavisno od politike i drugih interesnih grupacija. Savet smatra da je trebalo sprovesti anketu i kod političara, jer bi bilo veoma interesantno videti kakvu percepciju u odnosu na pitanje nezavisnosti imaju političari.

2.4.1. Uticaj izvršne vlasti na nezavisnost i samostalnost pravosuđa

Savet je u svim svojim referatima o pravosuđu skretao pažnju na kršenje prezumcije nevinosti od strane članova Vlade, i o problemima koje tužioci i sudije imaju zbog takvog ponašanja. Savet je tražio da se prestane sa praksom da prvo političari u medijima govore o krivičnim delima određenih lica, pa da se onda pojavljuje ministar unutrašnjih poslova koji saopštava da su ta lica uhapšena i da se tek potom u priču uključuje tužilaštvo.

Takvo ponašanje političara je nastavljeno. Vlada nije prihvatila primedbu Saveta da se prestane sa kršenjem pretpostavke nevinosti od strane premijera i drugih političara, zbog čega je Savet i dalje nastavio da prati istupanje članova Vlade u medijima kako bi se utvrdilo da li je kršenje pretpostavke nevinosti manje nego ranije.

Savet je pratio izjave političara i utvrdio je da su uticaj političara na pravosuđe i kršenje pretpostavke nevinosti nastavljeno u istoj meri kao i ranije. Najviše se izdvajaju sledeći primeri:

a. Primeri uticaja političara na pravosuđe

Primeri uticaja političara na pravosuđe su kada premijer naziva Miroslava Miškovića kriminalcem, kada Dragoslava Kosmajca naziva najvećim narko dilerom iako (15) još nije ni započeo krivični postupak; govori o ljudima koji će se hapsiti kao opasni kriminalci; o Siniši Malom koji nije ni za šta kriv, nije bio vlasnik stanova niti je kupovao stanove u Bugarskoj, da je njegov potpis „falsifikat" oslobađajući ga od svake krivice i odgovornosti; o helikopteru kada za pad kaže da niko nije kriv, odnosno da nije bilo krivice u postupku ministara ni generala čime ih unapred eskulpira od svake odgovornosti.

Savet je pratio izjave političara i našao je da političari komentarišu predmete u kojima postupa pravosuđe, premijer najavljuje žestoke akcije, ministar unutrašnjih poslova ocenjuje dokaze kao veoma snažne, kvalifikuju se dela kao zloupotrebe, poligrafska testiranja se predstavljaju kao najbitniji dokaz istražnih organa.

Savet na ovom mestu ne može nabrojati sve slučajeve, jer ih ima previše. (14) Kada se utvrdi postojanje takvog ponašanja političara postavlja se pitanje da li sudije i tužioci mogu da ostanu potpuno po strani od takvih priča koje predstavljaju sui generis zahteve političara da se postupak protiv imenovanih lica vodi, jer ih političari nazivaju i vide kao kriminalce, pljačkaše, narko dilere. Svaka takva izjava predstavlja upustvo i upozorenje šta i kako tužioci i sudije moraju da rade da bi zadovoljili one iz izvršne vlasti od kojih im zavisi egzistencija.

Na sastanku koji je organizovan od strane OEBS i nedeljnika „Vreme" dana 12.11.2015. godine sudije su javno iznele da su uplašene jer i sudije su ljudi koji moraju da vode računa o svojoj egzistenciji i egzistenciji svoje porodice. Ne ulazeći u to da li je sudijama i tužiocima dozvoljen strah za svoju egzistenciju (pitanje koje nije za Savet), Savet želi da potvrdi da su sudije i tužioci zastrašeni i da potvrdi ono što je najgore a to je da za strah postoje realni razlozi.

VSS i DVT kao najviši organi pravosudne vlasti ne bave se zaštitom sudija i tužilaca od eventualnih pritisaka političara, niti se bave omogućavanjem mirnog i neometanog rada bez ikakvih pritisaka na bilo koji način.

Pravosuđe nema organ koji će efikasno, kao najviši organ pravosudne vlasti da od izvršne vlasti zahteva da se sudijama i tužiocima omogući miran i neometan rad bez ikakvih pritisaka na bilo koji način.

Savet ne može navoditi sve primere koji predstavljaju zastrašivanja sui generis ali će kroz neke primere obraditi na koji način političari utiču na rad pravosuđa i kako se sudije zastrašuju u svom radu.

b. Slučaj sudije Vučinića

Pre nego što je došlo do hapšenja i bilo kakvog postupka protiv gospodina Miškovića u javnosti je premijer govorio o njegovim krivičnim delima stvarajući utisak da je to nesporno i utvrđeno.

Nakon toga je došlo do hapšenja, pritvora, optužnice, obezbeđenja jemstva polaganjem visokog novčanog iznosa, kao i do oduzimanja pasoša i suđenja.

Tzv. Specijalni sud za organizovani kriminal je posebno odeljenje Višeg suda koji je usko specijalizovan za teška krivična dela, gde su birane sudije koji su dugi niz godina sticale iskustvo u krivičnoj materiji i koji su se svojim radom dokazali kao kvalitetne sudije. Predmet je dobio sudija Vučinić, koji je do tada važio za veoma iskusnog i kvalitetnog sudiju zbog čega je i postavljen za predsednika posebnog odeljenja (tzv. predsednika Specijalnog suda). Na zahtev gospodina Miškovića, koji je poslovan čovek, sudija mu je vratio pasoš da bi u roku od tri dana okrivljeni obavio posao vezan za inostranstvo.

Tada počinju problemi sudije Vučinića. Poziva ga vršilac funkcije predsednika suda gdin Stepanović i zahteva da povuče odluku o vraćanju pasoša. Sudija Vučinić odbija da to uradi iako mu se preti da će ga smeniti sa mesta predsednika odeljenja i da će ga vratiti na redovne krivične predmete u Palatu pravde.

Sudija se obraća VSS-u sa zahtevom da se ispita pritisak i pretnja koju trpi od v.f. predsednika suda uz nuđenje SMS poruka iz kojih se vidi pritisak koji trpi. Pošto nastaje medijska hajka na sudiju i pošto predsednik suda ne želi da upozna javnost da je sudija nezavisno sam odlučio o vraćanju pasoša, što je njegovo zakonito pravo, i da je okrivljeni Mišković vratio pasoš u ostavljenom roku tu istinu, javnosti saopštava sam sudija Vučinić. Zbog istupanja u štampi bez njegove dozvole, v.f.predsednika suda pokreće disciplinski postupak protiv sudije Vučinića.

Ono što naročito zabrinjava je što VSS umesto da utvrdi na osnovu svih raspoloživih dokaza da li je bilo kršenja nezavisnosti sudije (zašto bi sudija prijavljivao pritisak koga nije bilo, zašto se nisu uzele SMS poruke koje su bile dostupne, zašto se nije uzeo u obzir pritisak koji se vrši od strane političara kroz kršenje prezumcije nevinosti okrivljenih, u ovom slučaju okrivljenog Miškovića, zašto postupak u stvari nije ni vođen), VSS donosi odluku da nije bilo pritisaka na rad sudije.

Prvostepenu odluku iz disciplinskog postupka u kojoj je utvrđeno da nije bilo kršenja discipline od strane sudije Vučinića, VSS preinačava i oglašava ga krivim.

Rezultat svega je:

- i na kraju je razrešen funkcije sudije na njegov zahtev, jer je stepen maltretiranja bio neizdrživ i nije mu se sagledavao kraj.

Advokatura je dobila kvalitetnog stručnjaka, a pravosuđe je izgubilo stručnog, hrabrog i poštenog sudiju.

Savet smatra da ovome ne treba dati nikakav komentar, osim da je jasno da sudije imaju razloga da se plaše za svoj položaj i za egzistenciju porodice.

v. Slučajevi gospodina Andreja Vučića

Veoma su interesantni slučajevi gospodina Vučića, premijerovog brata.

Premijerov brat je u 2010. godini upisan u registar privrednih društava kao osnivač firme „Asomacum". Od osnivanja 2010. godine, firma je bila aktivna.

Tek 2014. godine, skoro 4 godine nakon osnivanja firme, gospodin Vučić je pokrenuo postupak za utvrđivanje ništavosti izvršenog upisa firme „Asumacum" tvrdeći da je ista osnovana sa njegovom falsifikovanom ličnom kartom. Savet neće ulaziti u meritorno odlučivanje u vezi ništavosti upisa nakon 4 godine od izvršenog upisa, nego će samo obraditi kako je predsednik suda izuzeo postupajuću sudiju koja je po načelu „prirodnog sudije" dobila predmet u rad. Nakon godinu dana od započetog postupka, gospodin Vučić je tražio izuzeće sudije zbog odugovlačenja u suđenju. Predsednik suda je po hitnom postupku izuzeo sudiju zbog „odugovlačenja", iako to nije razlog zbog koga se može izuzeti sudija u smislu Zakona o parničnom postupku, što znači da je predsednik suda doneo protivzakonito rešenje o izuzeću.

Kada se ima u vidu da je tokom 2014. i 2015. godine u Privrednom sudu u Beogradu primljen ukupno 131 zahtev za izuzeće i da je usvojeno svega 5 zahteva onda je jasno da je predsednik suda protivzakonito doneo rešenje da bi predmet dobio poslušan sudija.

Za celo vreme premijer je u medijima, a poslanici vladajuće partije su na skuštini govorili da je firma „Asomacum" registrovana sa falsifikovanom ličnom kartom gospodina Vučića. Kršenje nezavisnosti rada sudija od strane izvršne vlasti i predsednika suda je evidentno.

Iz gore navedenih slučajeva jasno proizilazi da su predsednici sudova izvršitelji onoga što političari govore. Kada neko ko predstavlja izvršnu vlast daje ovakve izjave kojima građani veruju, postavlja se pitanje kako sudija može da radi, da izvodi dokaze koji ne odgovaraju izjavama političara, i da sudi na osnovu tih dokaza.

Problem nisu samo predstavnici izvršne vlasti pojedinačno, nego čak i poslanici na skuštinskim sednicama govore o kriminalcima, krađama, pljačkama. U demokratskim društvima izvršenje krivičnih dela se prijavljuje policiji i tužilaštvu, a potom se vodi krivični postupak od strane pravosuđa.

Pored takvog ponašanja Savet se pita da li u našoj zemlji treba da postoji sud i tužilaštvo ako imamo izvršnu i zakonodavnu vlast, koja tuži, vodi postupak, izvodi dokaze, ceni ih i presuđuje. Sve dok se izvršna vlast prema pravosuđu ponaša sa omalovažavanjem, nipodoštavanjem, zastrašivanjem, pravosuđe će biti zavisno, uplašeno, neažurno. Savet ponovo traži da predstavnici izvršne vlasti prestanu da sude na ulicama i da omoguće pravosuđu da neometano radi svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonima.

d. Odgovornost nosilaca pravosudnih funkcija

Etički kodeks sudija je usvojen ali ne postoji efikasan mehanizam nadzora njegovog poštovanja. Etički kodeks ostaje prazno slovo na papiru ako se ne podigne javna svest o prihvatljivim i neprihvatljivim ponašanjima sudija. Javna svest nije samo svest sudija nego i svest javnosti koja mora da ima mogućnost da se izjasni o prihvatljivim i neprihvatljivim ponašanjima sudija.

Sudije i tužioci ne mogu biti pozvani na odgovornost za izraženo mišljenje, a sudije i za glasanje prilikom donošenja odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije ili tužioca. Krivična odgovornost nosilaca pravosudnih funkcija predviđena je za donošenje nezakonitih akata i za drugo kršenje zakona pri obavljanju funkcije u nameri da drugom pribavi kakvu korist ili nanese štetu, i zaprećena je kazna i do 12 godina zatvora. Međutim, Savetu nije poznato da je neki sudija ili tužilac ikada gonjen za izvršenje ovog dela. Problem se može naći i u formulaciji krivičnog dela koja podrazumeva dokazivanje namere za pribavljanje koristi ili nanošenje štete, a što je veoma teško dokazivo kada je u pitanju ovako specifičan krug subjekata krivičnog dela.

18 Svi nosioci pravosudnih funkcija, bez izuzetka moraju biti gonjeni i kažnjeni za izvršeni disciplinski prekršaj. Pozitivan pomak predstavlja npr. razrešenje sudije Apelacionog suda u Beogradu zbog neopravdanog odugovlačenja sudskog postupka zbog kog je došlo do zastare predmeta protiv poznatog osuđivanog kriminalca. Disciplinski organi bi trebali da rade efikasnije i da predstavljaju filter pravosuđa od nekvalitetnog kadra. Ali disciplinski postupak se ne sme zloupotrebljavati, što je takođe primećeno.

Interesantan je slučaj sudije koji je doneo rešenje o rehabilitaciji Aleksandra Karađorđevića i isto uramio te poklonio rehabilitovanom kao rođendanski poklon na proslavi u Belom dvoru (15) . Sudijskom pripravniku koji je na društvenoj mreži ovakav čin nazvao nedostojnim predsednik suda je raskinuo ugovor o volontiranju. O povredi načela nepristrasnosti i upuštanju sudije u neprimerene odnose sa strankama (što su disciplinski prekršaji (16) nije bilo reči pa je tako izostala disciplinska prijava predsednika suda. Ponovo je propušteno da se održi poverenje u nezavisnost i nepristrasnost sudija i sudova.

2.4.2. Predsednici sudova kao produžena ruka izvršne vlasti

Sud mora da ima predsednika suda, a po izuzetku se u vanrednim okolnostima bira vršilac funkcije i to najduže na šest meseci. Ipak, šest sudova u Srbiji je u septembru 2015. godine imalo vršioca funkcije predsednika i to duže od šest meseci.17 Savet je ranije objašnjavao nezahvalan položaj vršioca funkcije predsednika suda i njegovu izloženost uticaju drugih grana vlasti. Pohvalno je što je broj vršilaca funkcije predsednika sudova značajno smanjen, ali Savet naglašava da je i sadašnje stanje neprihvatljivo.

Savet primećuje da predsednici sudova postupaju u skladu sa voljom izvršne vlasti. Status vršioca funkcije predsednika u kom su mnogi sadašnji predsednici sudova držani višestruko duže od zakonskog roka je ostavio svoje posledice. Na funkcije su birani podobni kandidati koji su morali da dokažu svoju lojalnost. Kao jedan od pokazatelja, pored spomenutih slučajeva propuštanja da se održi poverenje u nezavisnost i nepristrasnost sudova i sudija, može se uzeti i gorenavedeno izuzeće zbog sumnje u nepristrasnost postupajuće sudije u predmetu koji se vodi po tužbi brata predsednika Vlade.

2.4.3. Ustavni sud

Ustavom nije dovoljno opredeljeno da li je Ustavni sud samostalan i nezavisan organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode.

Ustavni sud je prema poslednjim javno objavljenim podacima u 2013. godini u radu imao ukupno 24.791 predmet, od čega su 96 odsto predmeti ustavnih žalbi, dok su svega nešto više od 4 odsto (1.036 predmeta, koji obuhvataju i 45 predmeta po žalbama neizabranih sudija, javnih tužilaca i njihovih zamenika) bili predmeti iz ostalih nadležnosti Ustavnog suda. U 2013. godini sud je u radu imao ukupno 839 predmeta u kojima je tražena ocena ustavnosti zakona, odnosno ocena ustavnosti i zakonitosti drugih opštih akata, od kojih je 517 predmeta preneto iz ranijih godina, a 322 predmeta su formirana u toku 2013. godine. Od navedenog ukupnog broja predmeta koji su bili u radu rešeno je 383, a ostalo je nerešeno 456 predmeta.

Sa tolikim brojem predmeta u radu i sa svega 15 sudija praktično nije ni moguće očekivati od Ustavnog suda da radi ažurno i efikasno.

Međutim, veći problem od neažurnosti je problem nesamostalnosti i zavisnosti ovog suda od vlasti. U Ustavu je izričito predviđeno da je ovaj sud samostalan i nezavisan, međutim način izbora sudija ne obezbeđuje ni samostalnost ni nezavisnost, jer 10 sudija biraju Skupština i Predsednik republike, a pošto smo mi još uvek partijska država jasno je da 10 sudija biraju partije na vlasti odnosno vlast. Samo 5 sudija bira Vrhovni kasacioni sud na predlog VSS i DVT, te je očigledna zavisnost položaja sudija Ustavnog suda od vlasti.

Kroz konkretne slučajeve Savet će da ukaže na zavisnost u odlučivanju Ustavnog suda:

a. Izmena Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu je oduzeta Ustavom određenu nadležnost Ustavnog suda da odlučuje po žalbama sudija koji nisu reizabrani u reformi. Umesto da sam pokrene postupak ocene ustavnosti odredbi o promeni nadležnosti, Ustavni sud je prihvatio oduzimanje nadležnosti i žalbe dostavio VSS i DVT, na koji način je učestovao zajedno sa izvršnom vlasti u oduzimanju prava sudijama i tužiocima na pristup pravdi.

b. VSS i DVT su bez promene Ustava i zakona zabranili rad pravosudnih insitucija na Kosovu i Metohiji. Ustavni sud nije našao za potrebno da zaštiti ustavnost i zakonitost odnosno da zaštiti vladavinu prava što Savet smatra da je direktna povreda nadležnosti Ustavnog suda odnosno povreda vladavine prava.

v. Postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinih zakona traje veoma dugo (dve-tri godine). Između ostalih, postupak za ocenu ustavnosti odredbi Zakona o planiranju i izgradnji (2009) koje se odnose na konverziju prava korišćenja u pravo svojine bez naknade u korist kupaca privatizovanih subjekata trajao je tri godine i rešen je 2013. godine. Tako dugo trajanje postupka u ovoj oblasti znači da u stvari nema pristupa pravdi.

g. Ustavni sud ne obezbeđuje poštovanje svojih odluka, iako je dužan da njihovo izvršenje kontroliše. Primer za to je i spomenuta sporna konverzija prava korišćenja u pravo svojine, koja je ponovo uvedena novim zakonom. Ustavni sud nije sprečio primenu takvog zakona niti se upustio u ocenu njegove ustavnosti.

d. Kod oduzimanje penzija, Ustavni sud je neprofesionalno odlučio da se ne upušta u meritum nesaglasnosti sa Ustavom Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija, i doneo je procesnu odluku kojom je utvrđeno nepostojanje procesnih pretpostavki za meritorno odlučivanje i ocenu ustavnosti Zakona. U svim medijima je 20 preneta vest da je ocenjeno da je zakon saglasan sa Ustavom, ali isto je i dalje otvoreno pitanje zbog čega je Savet podneo inicijativu za ocenu ustavnosti.

đ. Ustavni sud je u potpunosti postupio po poduci ministra pravde prilikom odlučivanja o saglasnosti sa Ustavom Briselskog sporazuma kada je našao da se radi o političkom, a ne o pravnom aktu, iako se radi o aktu koji je u potpunosti suprotan Ustavu.

e. Na proglašenje mnogih spornih zakonskih odredbi kao neustavnih se dugo čeka, iako stručna javnost često veoma glasno kritikuje loša zakonska rešenja i podnesi inicijative za ocenu ustavnosti. Ustavni sud je ukinuo kao protivne Ustavu odredbe Zakona o Pravosudnoj akademiji, Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu koje se odnose na prednost u izboru svršenih polaznika Pravosudne akademije u odnosu na sve ostale kandidate za sudije i zamenike javnih tužilaštava. Iako je u ovakva odluka pohvalna, na nju se čekalo godinama. Proglašene su neustavnim odredbe koje se odnose na obavezivanje VSS i DVT da izvrše izbor sudija i javnih tužilaca na stalnu funkciju, ali sa zakašnjenjem od više od jedne i po godine. Poražavajuće je što je u obrazloženju većina sudija prihvatila taj čin zakonodavne vlasti, ali i izvršne kao predlagača zakona, kao akt spašavanja pravosuđa. U strahu od zauzimanja proaktivnijeg pristupa zaštiti ustavnosti, Ustavni sud je pristao da opravdava protivustavno postupanje kao nužno radi održanja postojećeg sistema.

Ovo znači da izvršna vlast ne poštuje odluke Ustavnog suda, vrši politički pritisak na njegov rad, te predlozima zakona koje skupština automatski usvaja oduzima nadležnost od Ustavnog suda kada je reč o žalbama neizabranih sudija i tužilaca. Kada se tome dodaju činjenice da predmeti traju po više godina, jasno je da pravda koja se očekuje od Ustanog suda nije dostupna.

( Izveštaj o stanju u pravosuđu, Savet za borbu protiv korupcije)

16* Član 90 Zakona o sudijama 17 Viši sud u Vranju, počev od 05.02013. godine; Viši sud u Prokuplju, počev od 24.12.2014. godine; Osnovni sud u Prokuplju, počev od 01.01.2014. godine; Viši sud u Pančevu, počev od 23.03.2015. godine; Osnovni sud u Pančevu, počev od 23.03.2015. godine, Prekršajni sud u Negotinu počev od 08.08.2014. godine (dopis Visokog saveta sudstva br. 7-00-1100/2015-01 od 21.08.2015. godine) 19 Nadležnost je postavljena veoma ozbiljno i široko, ali dostupnost pravdi koja se očekuje od ovog suda je potpuno nedovoljna.