17.5.2016. Maratonci trče novi krug

piše: Momir Turudić

Parlamentarni izbori jedva da su se završili, a kampanja za nove je već počela. Kandidaturu za predsedničke izbore 2017. godine do sada su najavili Tomislav Nikolić, Rasim Ljajić i Ivica Dačić, a koliko juče je Centralna otadžbinska uprava Srpske radikalne stranke objavila da će kandidat SRS biti Vojislav Šešelj.

Sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić obrazložio je svoju odluku rečima: "Mislim da Vučiću treba Nikolić", i izrazio uverenje da će Vučić za tri ili četiri godine moći da vlada i bez njegove podrške. Lepo zvuči, mada je i Nikolić svestan da Vučiću nije potreban još od onomad, kada je prigrabio svu vlast tada u fotelji samo prvog potpredsednika vlade. Gde mu je mesto Nikolića povremeno podsećaju tabloidi kalemeći afere i njemu i članovima porodice, a samo najnaivniji mogu verovati da se to kalemljenje obavlja bez Vučićevog znanja i odobravanja, koliko god javno prema svom bivšem mentoru izražavao poštovanje. Zato je razlog Nikolićevog kandidovanja mnogo prozaičniji, nekadašnji primitivni radikal ni u najluđim snovima nije mogao da se nada da će, sav važan, već četiri godine putovati planetom i susretati se sa svetskim državnicima, pa kako bi onda ispustio priliku da to radi još pet godina. A ima tu i nešto moći, bar toliko da se oposle sinovi, prika, bliži saradnici, što takođe nije za baciti.

Zašto se zaista u trku uključuje večiti ministar Rasim Ljajić teško da ćemo iz njegovih usta iskreno čuti, a i nije bitno, on će na tim izborima ionako biti folklorni motiv, i ne treba sumnjati da će broj sličnih kandidata bez šansi za pobedu rapidno rasti što izbori budu bliži. O motivima Ivice Dačića bi se dalo raspravljati, ali bolje je o tome razmišljati pošto se vidi da li će uspeti da se umili Vučiću i uđe u novu vladu, a ako uđe šta će u njoj dobiti.

Ono što se zove opozicija moraće dobro da se potrudi oko svog kandidata, koga još niko zvanično ne pominje. Vučić ih je podigao iz mrtvih svojom bahatošću i glupošću, pravljenjem veresije od unapred gotovog na parlamentarnim izborima, fantomkama po Savamali, ali moraće nešto pametno da smisle i sami. Ukoliko budući predsednik bude neko ko nije prirodno Vučićevo okruženje, takva vrsta kohabitacije bi politički život u Srbiji učinila mnogo smislenijim. Svaki drugi izbor gura ih ka margini, preko koje su se jedva nekako prekotrljali.

Što se tiče Vojislava Šešelja, ko je imao nesreću da je iz neposredne blizine pratio njegovo političko delovanje u prethodnim decenijama nije se iznenadio što je ovako rano istakao kandidaturu – uradio je to Šešelj onog trenutka kada su se zatvorila birališta 24. aprila, samo što je to sada zvanično objavljeno. Njegova predsednička kampanja već uveliko traje na krilima pobedonosnog povratka iz Haga i ulaska SRS-a u parlament, i ne treba sumnjati da će koristiti svaki sekund za javnu promociju, bar je u tome majstor.

Mada još uvek ima apsolutnu vlast u rukama, ni Vučić neće spokojno čekati rezultate izbora. Pobeda nekog kandidata opozicije verovatno mu izgleda kao noćna mora, videlo se ovih dana kako histerično reaguje i na nešto što deluje samo kao mali poraz u širokom trijumfu. Da gurne nekog svog kandidata iz SNS-a koji bi u slučaju pobede mogao da igra marionetu, ne deluje mnogo verovatno. Kao prvo, nema izrazitih likova u moru bezličnih epizodista kojima je okružen, drugo, time bi stupio u gotovo otvoren rat sa Nikolićem, koji je već sam najavio kandidaturu. Nova Nikolićeva pobeda – zar još pet godina onome ko škrguće zubima i misli: "Ja sam te dovde doveo, a ti meni i mojima ovako." A Šešelj? Trenutno mu služi, ali i Vučić je služio Šešelja, pa bi šta bi, a pre toga su zajedno služili Miloševića, pa se sa njim pljuvali i vređali, a posle toga mirili i opet mu služili. Zna Vučić dobro da je u tom čoporu samo plen bitan, da nema ni prijateljstva ni ideologije, da su im svima lojalnost, moral, poštenje samo reči koje neprekidno izgovaraju, ali niti u njih veruju niti išta od toga imaju. A zna i kolike su Šešelje ambicije i šta je spreman za njih da uradi, pa tolike su godine zajedno proveli.

Na stranu Vučić i njegove muke, gde su tu oni kojima se u prethodnom pasusu nabrojani i njihova kombinatorika gade? Verovatno u najstrašnijim snovima zamišljaju sledeći scenario – razjedinjena opozicija pustila u trku nekoliko kandidata, trči tu i gomila onih zečeva kojima je zadatak da odcepe procenat – dva, niko nema potrebnu većinu i eto drugog kruga, a na listiću imena Tomislava Nikolića i Vojislava Šešelja. Sve znaju jedan o drugom, a ničeg lepog tu nema; u blaćenju, psovanju i prostakluku su iskusni, uostalom samo time se i bave ceo život, jedino što se Nikolić sav uživeo u državotvornu ulogu predsednika, pa se trudi da iz njega ne probija radikalski lavež i besno režanje, a Šešelj tih problema nema. Dobro, cinik bi rekao i da su inteligencija i obrazovanje na strani Šešelja, ako već u moralu razlike nema.

U svakom slučaju, onaj ko pobedi na izborima sledeće godine biće predsednik Srbije do 2022. Kada ono beše sve ovo počelo? Na osmoj sednici, 1987? Prolete do sada 29 godina života uz Nikolića, Šešelja, Vučića, Dačića, Vulina, Vučelića, Dmitrovića, Mitrovića... I ne samo što su još tu, nego većina deluje življe nego ikad.