Kultura sećanja – Kiklop, 1965–1976–2016.:
Najbolji Krležin nenapisani roman

Kako sam zbog višečasovne predstave Kiklopa zakasnio kući i zabrinuo roditelje, i zašto je to veče kada je završeno moje detinjstvo

Bizarno je to reći jer ljude i knjige ne možeš miksovati kao ni babe i žabe, ali Kiklop i ja smo vršnjaci: objavljen je iste godine kada sam rođen. Pedeset i jedna je od tada prošla, i Kiklop je sigurno bolje ostario, jer je remek-delo, a ja nisam; a i zato što vam to tako ide s knjigama: one loše se rode mrtve, prosečne žive tek par sezona i u pedesetoj ih se ni njihovi pisci više ne sećaju, a one vanserijske mogu poživeti mnogo, mnogo duže i od najdugovečnijeg insana. Šjor Ranko Marinković napisao je romančinu koja teško da će prestati da bude živa i važna sve dok je ovoga jezika na kojem je nastala i na kojem je čitamo. I sve dok i u nama i u budućima, još nerođenima, žive strahovi, tlapnje i nade Melkiora Tresića; a ne čini se da će ih skoro ponestati.

PISAC KIKLOPA: Ranko Marinković

Oboje smo dobili "ćirilične" krštenice, ja zato što me majka(ta) vo Skopje rodila, a Kiklop zato što je njegovo prvo izdanje objavila beogradska Prosveta, na pismu ćiriličnom; bilo je, eto, i neko takvo vreme kada je bilo moguće da vodeći hrvatski pisac ima premijeru na ćirilici. Koliko sledeće godine, Prosveta će štampati roman i na latinici, i to izdanje i ja sada imam kod kuće, mada ne, to nije bilo ono izdanje koje sam prvo čitao, onomad, za svoje rane, mladenačke lektire Kiklopa, nego neko novije, izbledelo iz pamćenja. Broja mu se potonjih izdanja ionako ne zna.

Ali nije taj Kiklop, oknjiženi, onaj koji je neposrednim povodom ove priče, nego jedan drugi, pozorišni, ili kazališni, ako hoćete. U Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu pre neki dan je održan kolokvijum povodom četrdesete go­dišnjice od premijere pozorišne adaptacije Kiklopa u režiji Koste Spaića, uz učešće živih aktera, kritičara, svedoka. S pozorištem vam je tako, predstava je trošan medij koji kad se izigra ostane samo u varljivom sećanju gledaočevom, ili sumnjivo posredovan opservacijama kritičara, pa vam ostaje da mu (ne) verujete na reč; Jovan je Hristić o tome pisao nezaboravno u uvodnom tekstu jedne od svojih četiriju predragocenih kritičarskih zbirki.

U vreme ove premijere, u proleće 1976, imao sam nepunih jedanaest godina, a Zagrepčanin sam bio tek dva-tri meseca; još sam, biće, sricao topografiju njegovih ulica. Iste te godine u Zagreb će doći Rolingstonsi, prvi i jedini put u SFRJ: nisam ih video, bio sam tek koje leto premlad za njih, baš kao što sam bio premlad i za Kiklopa, ali sam s njim ipak bio bolje sreće, jer on nije bio jednokratna atrakcija iz velikog sveta. Mislim da se to zbilo u drugoj sezoni njegovog igranja, možda 1977. ili početkom 1978, tek, moj šulkolega Edo i ja otišli smo da vidimo tog Kiklopa, sami, bez roditelja: zvekani od dvanaestak leta krenuli u pompeznu žutu Nacionalnu Instituciju na teško delo živog klasika; danas neke takve valjda ne bi ni pustili bez pratnje u veliki i odrasli teatar, eto kako su ova permisivna vremena u ponečemu patrijarhalnija od tadašnjeg sivila.

Kako je do toga uopšte došlo? Biće da je neko od ili mojih ili njegovih roditelja dobio karte ("preko sindikata?"), ali im se nije išlo ili su bili prezauzeti pa su ih uvalili klincima, tek, otišli smo na predstavu valjda nemajući predstavu šta nas čeka, utoliko pre što roman, verujem danas, još nismo poznavali, daj bože ako smo ga liznuli u prolazu. Ne znam za Edu, ali moj život se te večeri dramatično izmenio: tada sam prvi put video pravo, stvarno i veliko Pozorište, i taj ću susret zapamtiti isto kao i prvi rokenrol koncert, prvu ploču, prvu cigaretu, prvi seks. Mladi Rade Šerbedžija – da ko bi drugi? – bio je Melkior Tresić, i čak su i ona dva dvanaestogodišnja zvekana, prateći ga otvorenih usta dok im uzrujano hoda nad glavama (pateći za Vivijanom, strepeći od vojske, raspravljajući se sa pijancima iz krčme Dajdam) takoreći, po nekoj daščanoj stazi koju je Spaić šibnuo do duboko u gledalište, razumela da drugog Tresića osim njega ne može ni biti. A veliki i podosta zaboravljeni Jovan Ličina maestralno i majestozno igrao je Maestra, tu strašnu, grotesknu, snažnu, tužnu, poraženu ljudsku figuru uspravnu i nemoćnu naspram zla i naspram ljudske gluposti, bede i zloće, ali i lavirinta sopstvenih želja i nelečive promašenosti, i igrao ga je tako da je čak i onaj klipan mojega imena, romanov vršnjak, bio van sebe od nekog nejasnog, preplavljujućeg ushićenja, od spoznaje da je teatar To, i da je, uostalom, i Čovek to: veličanstvena šaka jada, i da će takav i takvi deverati kroz život, i da je umetnost dostojno bavljenje tim jadom i tim veličanstvom, a da misliti i verovati drukčije mogu još samo benavi potrošači pozorišnih i ostalih pizdarija "za decu", koje je ionako duboko prezirao, taj moj imenjak, dvanaestogodišnjak.

A taj Kiklop, Spaićev, ajme, trajao je dugo, beskrajno, nemam više pojma koliko, možda tri sata, možda četiri, sa jednom ili dve pauze, svakako preko svake mere očekivanog, i mi smo vrpoljeći se na stolicama polako shvatali kako nam beže svi kasni autobusi i tramvaji, pa oni pretposlednji, pa oni poslednji, ali nije bilo ni najmanje šanse da me se izmami napolje pre kraja, pa neka i jutro dočekamo ovde, gledajući scenu Maestrovog samoubistva pišanjem na dalekovod pod visokim naponom. Izašli smo naposletku, posle aplauza koji je takođe težio nezavršivosti, u tihu zagrebačku noć poznih, ionako na mnoge načine uspavanih sedamdesetih (u najdubljoj senci "hrvatske šutnje"!), noćnih autobusa i tramvaja tada u Zagrebu još nije bilo, za taksi ni u ludilu nismo imali para, pa smo krenuli peške, i to iz nekog nejasnog ili zaboravljenog razloga nešto dužim putem, niz čitavu Savsku, pa preko mosta, pa uz Savski gaj, Trnsko, Siget i Sopot do našeg zaturenog, poludivljeg i močvarnog, još ganc novog kvarta, a kod kuće vladala je velika uzbuna u taj dobrano posleponoćni čas, roditelji su bili van sebe od brige, i bilo im je prokleto teško objasniti da je predstava stvarno trajala tako dugo; tako je moje valjda prvo ozbiljno kardašenje s vremenom povratka kući bilo posve sumanuto "legalno" i čedno, ništa seks, droga i rokenrol, nego kazalište, pozorište, gledališče i ostali teatar.

Mašio sam se romana iznova posle tolikih decenija, pomalo i strepeći, kao i uvek pred novi susret sa nekom formativnom knjigom: hoću li prepoznati u njoj ono što sam video Tada, ili ću se čuditi i njoj i sebi? Pre koju godinu, čak, učestvovao sam u velikoj anketi "Jutarnjeg lista" (Njutaaaanji, oglašavaće ga kolporter unjkavo u romanu, a i u predstavi, tog se glasa do danas dobro sećam!), birao se najbolji hrvatski roman "ikada", tako nešto, i Kiklop je nadmoćno pobedio, a bio je i na prvom mestu moje liste, zapravo bez premišljanja, pa opet: šta li će biti?

Čini mi se, danas, da sam ovu knjigu pročitao po prvi put, da je ono ranije bilo tek zagrevanje, lagano odškrinuće vrata pred nekim prizorom udaljenim i sfumatoznim, koji se slabo dao razabrati, još slabije razumeti. Jer Kiklop – taj polifem, jednooki – prevashodno je roman o strahu i drhtanju, velikom i sveprožimajućem, o strahu male, koprcajuće, neurastenične, protivurečne ljudske jedinke pred nemerljivim silama Istorije, slepim i brahijalnim, kojima nije ama baš ništa da ga u bilo kojem trenutku, makar iz obesti i hira, uzmu u šačurde i skrckaju mu kosti, sa ili bez naknadnog učitavanja "smisla" u to bezumno, neopozivo ništenje. A o Strahu, tom i takvom, ne možeš zapravo ništa ozbiljno znati u SFRJ sedamdesetih i osamdesetih, ne samo što si premlad, nego što je premlad – za tebe i sve tvoje – svet u kojem živiš, kojim si okružen, oblikovan, označen i ozračen. Čitajući ga, pak, sa gorkim i gorčim talogom iskustva, ličnog i opšteg, Melkior ti se Tresić ukazuje kao rođeni brat ili kao ti glavom i bradom, onda kad nisi Maestro, ili Ugo, ili ATMA, ili čak Vivijana, zašto da ne? Šest stotina, skoro, stranica teksta ispisanog jezičkom preciznošću, energijom, čistotom i nadasve lucidnošću kakvoj nema premca, to je Kiklop; pomišljao sam svašta čitajući ga, svakakve ludosti, recimo i onu da upravo čitam najbolji, nikada napisani roman Miroslava Krleže, onaj kakav on nije bio kadar do kraja izvesti, pa je Marinkovć to uzeo na sebe. Vani je jesen, pa zima 1940, pa proleće 1941, Evropom besni rat i mahniti Hitler je na pragu kućnom, jedna se mala i potrula balkanska monarhijica tiho i neumitno rastače da od nje ne ostane ništa, a alternative joj nema i neće je biti pre sveopšteg pokolja i pada u najdublje varvarstvo, nešto umire a ništa se ne rađa, gradom koji je apsolutno i stoodstotno Zagreb a da ni jedared nije imenovan avetaju promašene, uplašene ili sluđene egzistencije i pipkaju po mraku posvemašnje neodgonetljivosti neposredne sutrašnjice, po kavanama i krčmama skupljaju se (i šire, i razdvajaju) kurve koje ne rade na snošaj nego na redak ili pasus, novinarska i spisateljska bagaža, i dakako fatalne žene, neretko tek banalne radodajke, ali ništa zbog toga manje tragične, izgubljene u svetu koji ne samo da je muški fundamentalno, nego će tek muškijim postati, evo za dan ili dva, kad zagrme meseršmiti nad glavama, a u dobrostivom se gradu Zagrebu aktivira, izronivši iz buđi i mraka, Ono Tamno Nešto što će ga preuzeti do daljeg.

Melkior je čovek s nekog neimenovanog mediteranskog juga (i to je baš sve što ćemo saznati o njegovom "backgroundu", što je radikalno subverzivno u kontekstu naših beskrajnih "familijarizirajućih" priča), baš kao i Višanin Marinković, i godina je koje odgovaraju piščevim u tom vremenu, i veliko je iskušenje da se štošta tu čita u auobiografskom ključu, no nije ni važan udeo "stvarno" autobiografskog, nego to ozračje koje je pisac u kostima, ne samo u umu i srcu poneo, i od njega četvrt veka kasnije isklesao i danas jednako fascinantnu – ili: još fascinantniju? – građevinu romana koji integriše, ispostavlja se, multigeneracijski weltschmerz od neispunjenih ljubavnih i erotskih čežnji i jalovih, provincijalnih paraintelektualnih ambicija, koje se sve zajedno veselo udave u govnjivom ričetu nekog već Velikog Praska, iz kojeg ko preživi – pričaće. Onaj najbolji – napisaće Kiklopa...

Lepše je valjda bilo dok nas je pogled jednookog polifema, kiklopa, vrebao samo iz romana i iz pozorišta, ali to, dakako, nije moglo da potraje: ovde nikada ništa ne potraje. Zapravo, nigde nikada ništa ne potraje, samo ovde to obično dobije malo krvaviji oblik. Roditelji su mi posle nekog vremena valjda poverovali da sam one večeri stvarno bio samo u pozorištu. A možda bi za mene bilo bolje da sam bio u Dajdamu, a možda i ne bi, to nikada neću znati, kaogod ni Melkior kako se zapravo zove njegova žuđena Vivijana.

Teofil Pančić