Lisica i ždral Odgođena lektira Upoređivati Ćosićev opus sa postignućem ma kojeg nacionalnog penzionera uvek će ići u korist malenog Bore, budućeg učenika prvog razreda, kako sebe autor opisuje na jednom mestu u "Tutorima"

piše: Ljubomir Živkov

Nemam snage da zaronim u najnovije delo Z. Ćirjakovića, nisam toliki automazohista, a u bespuću interneta ugledao sam i najavu Ćirjakovićevog ćiriličnog odgovora Bori Ćosiću: "Nacionalna ili nacifikovana penzija?" Kakva veličanstvena igra reči, kakvo područje, kakvo gumno za obračun sa jednim od najdarovitijih (uz Vinavera i Crnjanskog) korisnika i tvoraca srpskohrvatskog jezika! Nije dobar ni stopostotni Srbin, živi u Berlinu, prima nacionalnu penziju, i to ne hrvatsku nego našu, a iz takorekuć rodnog mesta nacizma zamjećuje u Srbiji natruhe toga zla – pa kako da zvezda "Politike", autoteoretičar medija, ne nazove piščevu penziju nacifikovanom (zašto ne autonacifikovanom)?!

Nisam bio srećan kad sam među dobitnicima apsurdne, nepravedne i protivustavne apanaže ugledao i ime Bore Ćosića, ali sam pišući uzaman u nekoliko navrata protivu ove meni nemile pojave ispoljio ipak izvesno razumevanje za primaoce: žive dugo u uverenju da daju mnogo više nego što im zajednica uzvraća i prihvataju – neko pod stare dane, neko u naponu kak se veli snage – da se država iskupi odajući im priznanje i šaljući im svakog meseca pedeset hiljada dinara!

Kao teoretičar zabrazdio sam tako daleko da sam se javno pitao: čekaj, šta, dođe nadležnima odnekud u glavu da je tvoje delo, takozvani Živkove, od izuzetnog značaja za domaću etiku, književnost i prosvetiteljstvo, i ponude ti nacionalnu penziju, šta bi ti?! Polizao bi sve što si škrabao, skočio bi sebi u usta, okrenuo bi ćurak naopako i ćutke bi, potuljeno uživao u priznanju i bratskoj potpori?!

Napisao sam da bih u nekom trenutku svog dijalektičkog razvoja možda i prihvatio da mi Grad da stan gde bi mi poštar donosio nacionalnu penziju, a ja pod starost sviram bluz skale ne hajući za susede koji su svoje stanove kupili... Da, možda bih se polakomio, ali država ne sme da me vovede vo iskušenije, dapače, dužna je da me obeshrabri ako konkurišem za novac ili stamb. jedinicu (jer mi, eto, moja umetnost ne obezbeđuje komfor kakav zaslužujem i kakav priželjkujem). – Prijatelju, treba da mi kaže država, umetnošću se baviš na vlastitu odgovornost, plaćene će ti biti, pa i to samo ako ti se posreći, tek neke od tvojih veština i usluga, one za koje ima ko da odreši kesu, u tvom slučaju medijski magnat, neko ko postaje svekar, ili neko ko se raspištolji u gostioni! Na novac koji marljivo iskopavaš tom trzalicom od roga madžarske krave ne plaćaš porez, ogrezao si u neoporezovani keš, prema tome: pevaj! I sevaj! O penziji ne snevaj!

Država stalno greši i stalno krši ustav, i predlozi da se spisak dobitnika nacionalne penzije stručno, savesno i pošteno pročešlja i pročisti – besmisleni su: ne može se usavršiti nešto što protivureči logici, etici i zakonu. Penzija (nacionalna) ne sme da se dodeli nikome, pa ni B. Ćosiću: u mome umalo ne rekoh izbegličkom kuferu je devedeset druge bilo mesta za "Tutore", dok su silne moje košulje, gramofonske ploče, baterijske lampe, zajedno sa delima Fukoa, Kavafija, A. Mišoa, Ahmatove, Bloka i drugih, morale da ostanu u Lozničkoj (knjige je možda čitala tadašnja lektorica "Vremena", Jasna F., Sarajka, koja je nemajući u Beogradu ni stan ni nacionalnu penziju ostala da čuva kućicu moje tetke Novke nakon mog autoegzodusa).

Upoređivati Ćosićev opus sa postignućem ma kojeg nacionalnog penzionera uvek će ići u korist malenog Bore, Lazinog sina, ali zahvalnost našeg naciona oličenog u državi ne bi se smela ovako ispoljavati: nacionalnu penziju bi kao i SANU trebalo ukinuti jer je reč o atavizmu, idolopoklonstvu, državnoj snobovštini i rasipništvu.

"Vreme" nema čitulje, ali ja imam. Umrla je moja komšinica iz Farkaždina Nada Stanojević Kotlagin, starija od mene četiri godine. Nismo se nijednom videli u poslednjih četrdeset godina, živela je u Francuskoj i nisam ni znao da se dopisuje sa svojom imenjakinjom i negdašnjom najbližom susetkom (učiteljicom koja me je vodila u bioskop i vraćala me leti kroz otvoren prozor u sobu gde su mi spavali roditelji i sestra); od Nade učiteljice je druga Nada saznala da je umro moj otac, bilo je to pre jedanaest godina, uglavnom stigne mi pismo iz Francuske, Nadi je žao, seća se i mog oca i mog dede koji ju zvao uvek kad bi cedio med, davao joj je saće i med, pola stoleća docnije Nada piše: "To je jako lepa uspomena." Od tada ja šaljem pisma u Le Man, i primam redovno pisma od Nade, u svakom pismu čujem glas kojeg se zapravo i ne sećam, ali to da čujem pripovedačev glas dešava mi se samo kad čitam nekog dobrog pisca, u pismima uvek govori o svemu i samo o onome što je važno, stvarnost zacelo jeste vazda adekvatan simbol, prepiska se prošle godine proredila, ja sam popustio, ali meni to može da se omakne, Nadi ne; pre dva i po meseca pošaljem pismo, no answer, pre dve nedelje pošaljem još jedno, sad već sa više zebnje i avionom, dopišem svoju e-mail adresu, iako se tako nismo dopisivali, i Nadin sin mi na odviknutom srpskom napiše da mu je majka umrla 11. marta 2015. godine: za mene se epoha starinske prepiske završila. Unamuno, čini mi se, prekoreva nekoga što se ovome delovi pisma promeću u literaturu, Nadina pisma nisu to želela da budu, ali po moemu pripadaju epistolarnoj književnosti XXI veka.