Intervju – Ljubiša Živadinović, advokat:
Strogo (ne)kontolisani
zdravstveni kartoni

"Većina naših zdravstvenih ustanova i ordinacija vodi medicinsku dokumentaciju u elektronskom obliku, iako je zakon poznaje samo u pisanom obliku. Jedan malo vispreniji haker lako može da pokupi medicinske podatke o pacijentu i da ih pusti u javnost. Niko se ne vraća na to kako je novinar dobio informaciju iz bolnice, a zakon ide naruku novinarima koji štite svoje izvore"

Ko ima pristup medicinskoj dokumentaciji pacijenata i kako je moguće da u novinama osvane naslov: "Lekari došli do šokantnog zaključka: Nedi je život spasao viski", u kome se navodi zaključak neimenovanog sagovornika koji tvrdi da su "lekari u internom nalazu konstatovali da je zbog velike količine alkohola u krvi Nedino telo bilo potpuno opušteno i da njeni mišići prilikom udarca u limeni krov nisu bili zgrčeni, čime su izbegnute teže povrede". Advokat Ljubiša Živadinović, sa višedecenijskim iskustvom u oblasti zaštite prava pacijenata, kaže za "Vreme" da, po zakonu, medicinska dokumentacija mora da bude strogo kontrolisana, čuvana i obezbeđena, kao i da ne može svaki zdravstveni radnik da pristupi toj dokumentaciji.

"VREME": Kako, onda, dolazi do "curenja" informacija o medicinskim kartonima poznatih ličnosti?

LJUBIŠA ŽIVADINOVIĆ: Zakonom je definisano ko može da dobije kopiju izveštaja: pacijent i uži članovi njegove porodice, ukoliko je to potrebno za njihovo lečenje ili da bi se sprečio rizik od nastajanja zaraznih bolesti. To načelo važi za sve pacijente, za obične ljude i javne ličnosti. Gde se javlja razlika? Naš zakon o kulturnim dobrima dozvoljava uvid u dokumentaciju poznatih javnih i političkih ličnosti posle nekoliko decenija. Medicinska dokumentacija javnih ličnosti mora trajno da se čuva, nije dozvoljeno periodično uništavanje. Naime, podzakonskim aktima regulisano je da se podaci o javnim ličnostima, pogotovo o političarima, čuvaju trajno. Arhiv Srbije ili Beograda posle nekoliko decenija dozvoljava uvid u određena dokumenta (uključujući i medicinska) ukoliko postoji pravni ili javni ili neki drugi interes. Novi zakon o medicinskoj evidenciji i dokumentaciji, koji bi trebalo da stupi na snagu 1. januara 2017, definiše rokove čuvanja pojedinih medicinskih dokumenata.

Ali, ko danas zloupotrebljava medicinsku dokumentaciju javnih ličnosti?

Do zloupotrebe medicinske dokumentacije može da dođe slučajno, nenamerno, greškom, zbog nepravilnog čuvanja dokumentacije... Većina naših zdravstvenih ustanova i ordinacija vodi medicinsku dokumentaciju u elektronskom obliku, iako je zakon poznaje samo u pisanom obliku. Jedan malo vispreniji haker lako može da pokupi medicinske podatke o pacijentu i da ih pusti u javnost. Drugi kanal je direktna zloupotreba iz ruke u ruku – neko pruža medijima podatke o pacijentima zbog ekskluzive, često bez znanja direktora klinike ili ordinacije. Dešava se i da zdravstveni radnici pričaju svojim poznanicima ko leži kod njih na odeljenju i onda ide "iz usta u ista" i na kraju ode u etar.

U većini slučajeva reč je o ljudskom nemaru, lošoj organizaciji u ustanovi prilikom čuvanja medicinske dokumentacije i poslovne tajne, i o samom odnosu prema pacijentima. Lekari i drugi zdravstveni radnici su pod službenom, medicinskom tajnom, što znači da ono što su saznali u okviru svog poziva ne smeju dalje da prenose, inače snose krivičnu odgovornost zbog neovlašćenog otkrivanja službene tajne. Zdravstveni radnici vrlo retko namerno odaju službenu tajnu. Niko se ne vraća na to kako je novinar dobio informaciju iz bolnice, a zakon ide naruku novinarima koji štite svoje izvore. I to je kraj priče. Kad bi se znalo ko odaje podatke, reagovalo bi tužilaštvo, inspekcija, lekarska komisija... Naglašavam, suština je, ipak, u lošoj organizaciji i nepoštovanju prava pacijenata na privatnost.

Više puta je došlo do neovlašćenog otkrivanja službene tajne ili loše organizacije u zdravstvenoj ustanovi. Šta sve to znači?

Lično smatram da ovo što se desilo, curenje informacije o javnim ličnostima, da ih ne imenujemo, nije slučajno niti predstavlja incident. Očigledno je da se to namerno dešava da bi se preusmerila pažnja javnosti. Jer, ja kao advokat imam službeno ovlašćenje da pristupim medicinskoj dokumentaciji klijenta, ali to ne mogu tek tako, bez procedure, a pogotovo nije moguće da neko sa strane dođe i da se to sutradan pojavi u novinama. Novine su preplavljene pričama o nesrećama poznatih ljudi. Ono što proizilazi iz medicinske dokumentacije nije pouzdano – ne mora da znači da je neko alkoholičar ako je jednog dana bio pod uticajem alkohola. Ili ako se neko drugi izlečio od neke bolesti, koja god da je, ne vidim zašto bi neko kasnije mahao njegovom dijagnozom i iznosio podatke.

Kad se to desi, šta javne ličnosti mogu da urade? Koja su im prava povređena?

Povređeno je više prava: pravo na privatni život, na informacije od ličnog značaja, načelo privatnosti. Javne ličnosti imaju privatni i javni život – iza kulisa i van terena, na filmu ili na terenu. Van očiju javnost, oni vode privatan život i u taj deo njihovog života mediji ne bi smeli da zadiru. Ako dođe do te povrede i zna se ko je to uradio, dva su puta: da se pokrene krivični postupak i kazni krivac, ili da se pokrene građansko-parnični postupak i nadoknadi šteta. U većini slučajeva ide se na parnički postupak i nadoknadu nematerijalne štete zbog nanetog duševnog bola usled iznošenja neistine, nanošenje štete u karijeri, rušenje ugleda ličnosti i porodice. U svakom slučaju, ne postoji brz i efikasan način, sudski procesi drugo traju i mediji ih prate... Zato je dobro da pacijenti znaju svoja prava i kako da se zaštite.

Možemo li da zaključimo da svi možemo da budemo izloženi zloupotrebi, i da bi sutradan u novinama neki neimenovani izvor iz bolnice mogao da tumači naš pad?

Ovo što se dešava uliva nesigurnost u naš zdravstveni sistem i u državu i stvara strah kod običnih ljudi – ko zna šta neko može da zloupotrebi protiv nas. Pogotovo što je internet preplavljen dezinformacijama i poluinformacijama, dok se na dru-štvenim mrežama i sajtovima objavljuju neistine za kojima se kasnije vuku komentari. Mi nemamo pravu zaštitu od manipulacije te vrste, ne postoji čvrst mehanizam. Dođete do fotokopije nekog dokumenta, objavite ga na nekom sumnjivom sajtu i to se širi. Postoje određeni dogovori – snimi, presnimi, pusti na internet... Sve su to problemi koje ne umemo i očigledno nećemo da ih rešimo.

Biljana Vasić