Lisica i ždral Zbogom, profesore Šterc! Tako mi i treba kad gledam televiziju! Kao što nam san pokaže kakva bi stvarnost mogla biti, tako mi i televizija predoči s kim bih se mogao naći u kupeu voza

piše: Ljubomir Živkov

Priznao sam među prvima samostalnost sviju bivših jugoslovenskih republika, pre nedelju dana nisam hteo u Crnu Goru da uđem sa ličnom kartom, nego sam pokazao pasoš: nikakvu familijarnost više ne želim i ne prihvatam, stranac sam i mogu sa tim da živim. A to da sam stranac osetim ponajviše kad menjam televizijske kanale nadajući se dobrom filmu ili snimku utakmice Premijer lige, pa naletim i na HRT, u studiju tamošnji važni ljudi, političari, mudrijaši sa sveučilišta ili iz dobrotvornih udruga, smesta idem dalje, to što razumem jezik ne znači da vas želim slušati: vaša država – vaši problemi!

Pa opet, unatoč tome mome novoprincipu, zadržim se noćas na HRT-u, voditelj u odelu ugostio je vremešnog građanina u tamnosmeđoj majici, ispod koje kao da se nazire još jedna, tanja, gost je odeven kao freshman PENN-a, šlang0 je, to se mora priznati, i ne mora torzo da krije sakoom, mada verovatno ima doma i taj odevni predmet, sa kožnim zakrpama na rukavima.

Pažnju mi je privukao ne toliko vanjštinom koliko samozadovoljstvom kojim je odisala čitava njegova očito univerzitetska pojava, shvatim da je čovek demograf, pa da, njemu je onda i službeno i stručno žao što rađanje u Hrvatskoj ne ide željenom uzlaznicom, tu profesora već otpišem, jer na natalitet gledam kao na pojavu posve prirodnu, kojoj država ne može ništa, i dobro je što ne može: ni ona koja je ushtela da stane na put prekomernoj plodnosti, ni države koje, poput Srbije i Hrvatske (ali i drugih), tuguju što njihovi, tako krasni narodi popuštaju u razmnožavanju lišavajući mic po mic čovečanstvo onoga što je najbolje u njemu!

Pa, dobro, drago mi je što nisam upoznat ni sa vašim znanstvenim doprinosom ni sa svime što ste učinili kao hadezeovac! Ovo sam uostalom čuo pred kraj, da je gost član partije i da je obnašao silne političke dužnosti u poslednjih četvrt stoleća; profesor je u studiju kao kod svoje kuće, ili kao za svojom katedrom, ili za okruglim stolom gde se jadikuje nad pravom na pobačaj... Izuzetno je profesor savremen, govori kako se "vratio na faks", moji profesori da su rekli "faks" umesto "fakultet", u zdanje nadomak "Kovača" udario bi grom, ali ovo je gost moderan, savremen, dajmo mu kodno ime Josip Šterc, uz rizik da se neki građanin zaista tako baš zove: za Osmi mart mu banu žene na faks, g. Šterc ovako to opisuje: "Profa, dajte da se čuje i naš glas..." Profa na faksu kako ne bi slavljenicama izišao u susret, pogledao je što se tu može napravit, to mu je puno lakše i prijatnije nego kad treba Srbima vratiti stanarsko pravo i stanove, tu je profa tvrda srca bio, pa gde imate stanarsko pravo, u kojoj savremenoj državi, pitao je Stankovića koji se nije dao: to je relikt jugoslovenskog komunizma, ali to je postojalo kod nas! Profa je onda kazao da mogu Srbi povratiti stanarsko pravo ako nemaju nikakvu drugu nekretninu u Hrvatskoj, pa važi li krilatica "Imaš kuću, gubiš stan!" i za sve Hrvate, možda mi je nešto promaklo?

O profi doznadoh da je znanstveno istražio koliko je Hrvata nestalo u Drugom svet. ratu i većini je velikodušno ponudio mogućnost da su stradali u Blajburgu, možda i nisu svi postreljani tamo, ali zašto im se ne bi tamo izgubio svaki trag... Voditelj ga blago prekoreva zbog te ne toliko možda baš ni nepristrasne pretpostavke, profa se nadmoćno i samozadovoljno smijulji, na opasku da je još uvek politički ambiciozan, osumnjičeni se smeje uvežbanim smehom i o sebi se počinje izražavati u trećem licu: "Šterc je odbio to i to ministarsko mesto, Šterc je odbio to i to..."

Ali šta se može kad g. Štercu država nudi toliko tih krasnih namještenja! Kraj najbolje volje ne uspeva ih sve odbiti, te mu žitije kipti od titula i položaja kojim ga je država nagradila – a što piješ kad ti škodi, ko će kući da te vodi, a što gledam kad mi škodi, tko će meni da ugodi! Kad bih u vozu ugledao slobodno mesto naspram profesora, samo bih spolja zatvorio ta šetajuća vrata, gradio bih se da pušim uz otvoren prozor u hodniku: zbogom, gospodine Šterc!

Voditelja pak Aleksandra sam takoreći sreo na aerodromu Srbina "Nikole Tesle", video sam ga izbliza, možda čak i on mene, kojom prilikom ga je, ako me je uočio i prepoznao, mogao na tren probosti žalac zavisti, mogao je pomisliti kako su beogradski novinari, čak i kad opasno prešišaju sredovečnost, vazda u društvu mlađanih lepotica: bila je to moja gošća, Eva S., obiteljska prijateljica koju sam odvezao u zračnu luku, da, čitao sam pesme g. Stankovića, i nalazim da su izvrsne, žao mi je što ne može od njih da živi i što ne može njima da se proslavi, nego mora da radi za Javni servis.

Ovo je trebalo da bude nemnozhko o gostu HRT-a, nemnozhko o našoj opsednutosti predstavljanjem. Na Studiju B dve voditeljke ushićeno upijaju svaku reč muzičara o ambasadorima naše kulture, i trudbenice medija imaju ideje kako da se što bolje predstavimo, pa mi bismo, bogo moj, da se lažno predstavimo, da ispadnemo u očima sveta (a ni te oči ne postoje: to je novinarska tvorevina, logička utvara, ništa) bolji nego što jesmo; kivan sam na prof. Šterca što je i ne znajući zapremio tolike karaktere, jedva čekam naredni utorak da razvezem o predstavljanju; ako ne delite moj polet, mogu i to da razumem.