Digitalna gojaznost

piše: Zoran Stanojević

Stojim u redu u samoposluzi, ispred mene su dva, tri, ponekad i pet kupaca, dakle sedam do osam minuta čekanja najmanje. Umesto da zveram po gondolicama oko kase s kojih treba da uzmem nešto u poslednjem trenutku (žvake, bombone, čokoladice), vadim mobilni telefon i zveram po Tviteru. Proveravam poruke, mejlove...

Dok nisam imao telefon ili dok telefon nije imao te mogućnosti, tu prinudnu dokolicu u bilo kom redu ili čekaonici prekraćivao sam razmišljanjem o problemima koje treba da rešim. Sada imam rešenje za to, ne mislim na probleme već upijam razne informacije. Većina je, biću iskren, sasvim nebitna. Od deset mejlova koje dobijem, dva su relativno važna, na jedan se mora odgovoriti brzo. Ali i to bi moglo da sačeka okončanje posla zbog kojeg čekam, uglavnom. Na Tviteru ili Fejsbuku takođe ne saznajem ništa epohalno, mada ga manično listam nastojeći da ugodim svojoj novoj potrebi. Da pobegnem od dokolice zatrpavajući se mentalnim grickalicama.

Ako mene pitate, ta navika nas vodi u prejedanje informacijama ili digitalnu gojaznost. A ona nas, kao i ova analogna, sprečava da razmišljamo, donosimo odluke, da potrčimo takoreći. Razmišljao sam o tome dok sam vozio bicikl, odvezan od svake elektronike i putujućih informacija, pa i od muzike.

Neki naučnici proračunali su da se u digitalnom dangubljenju proćerdaju milijarde dolara. Najpre, takvo dangubljenje košta – telefoni, kompjuteri, pretplate. To je jeftiniji deo. Onaj skuplji su ulupani radni časovi ili korisna dokolica, ona u kojoj vam mozak radi, razmišlja, dovija se kako da izađe na kraj sa nečim što ga okupira.

Na muci su naročito pisci. Onaj ko piše na kompjuteru, pa još zakačen na internet, zna da su mu zabavni sadržaji svake vrste dostupni na klik. Mala pauza prekraćuje se surfovanjem ili pasijansom i začas postane primarna aktivnost.

Sada se takvima, a i svima nama, nudi rešenje. Frirajt (getfreewrite.com) uređaj nalik pisaćoj mašini koji vam vraća neophodnu koncentraciju. Frirajt ima tastaturu baš kao pisaća mašina, mehaničku, nemačku (proizvođač insistira). Kažu da je za mozak neobično važan taj realan osećaj pritiskanja dugmeta. Ima mali ekran od 5,5 inča, dakle kao veći ajfon. Krajnje jednostavne, gotovo mehanične komande za pronalaženje fajlova. Sve što radite čuva se u klaudu, dakle povezuje se na vajfaj, mada ima i sopstvenu memoriju.

U čemu je razlika u odnosu na laptop? Prvo, ne postoji mogućnost gledanja bilo čega na internetu, mašina može samo da šalje fajlove u oblak, ali ništa ne prima. Drugo, nema mogućnosti za obradu teksta. Pišete kako vam dođe, kao nekada po papiru, samo prvu ruku, a svaka promena vrši se kasnije na kompjuteru. Dakle, tera vas da se usredsredite dok pišete ne dajući vam opcije za brisanje i premeštanje. Ima i ručku za lakše nošenje. Baterija traje oko 15 sati.

Na prvu loptu zvuči blesavo. Zašto bi neko dao 500 dolara, koliko ova sprava košta, ako za te novce može da kupi odličan laptop koji može hiljadu puta više? Tu vas stiže druga lopta, odvikavajte se od uređaja koji vam prevashodno otimaju vreme koje možete bolje da upotrebite. A odvikavanje košta, to zna svaka baba u kolu.