Možda se sve dogodilo samo da bi završilo u "Vremenu uživanja". Navodno, uvek i za sve postoji neki razlog, mada ja to baš i ne bih rekla.

U ta četiri aprilska dana izgubila sam mačku koju volim i džukca koga sam mogla da volim. Bukvalno preko noći, i nju i njega. Iako će samo nekoliko dana kasnije, nama u Beogradu, izraz "preko noći" dobiti još bukvalniju dimenziju.

I tako, pod teškim bremenom života, u rekreativnom vaganju "za" i "protiv" suicida, napravljeni su važni planovi i dogovori ako do toga ikad dođe, koji svakako podrazumevaju uzimanje velikog kredita i prethumno ludovanje po Rivijeri... No, usred ispisivanja vrlo emotivne i, recimo, ne baš kvalitetne poezije iz ciklusa "raspadanje u real timeu", setila sam se jednog stiha Trifuna Dimića. Tada zapravo nisam ni znala da pripada Trifunu Dimiću, znala sam samo da je u pitanju izvesna pesma o životnom raspadu koja završava rečima: "Šta da radim, ubiti se neću..." Taj stih je Ljuba Živkov pomenuo u svojoj kolumni u "Vremenu", a ja sam ga često i bahato koristila tokom zime u situacijama mnogo manje dramatičnim, uz stalno opiranje intervencijama moje bliske prijateljice koja bi uvek dodala novi stih – "a što da ne?" Važno je da su sve opcije otvorene.

Još tada sam rešila da pitam za celu pesmu, ali nikako to da učinim, sve dok nije postalo urgentno. Ivana iz "Vremena" je ženski intuitivno prepoznala da je stvar vrlo važna i odmah reagovala, Ljuba je njoj odmah odgovorio – da se stih nalazi u antologiji narodne romske poezije "Kana vavas ando foro/Dolazeći sa vašara". Počela sam od biblioteka – nema. Onda sam prešla na Gugl, jer kako može da nema. Stvarno sam naišla na dosta poezije koju je Trifun Dimić prikupio ("Sarajevske sveske" su prava riznica svega), ali nigde ono što mi treba. Prvo sam išla kroz find, a onda sam svaku raspoloživu pesmu polako pročitala, za slučaj da softver nije toliko suptilan da pronađe šest reči koje su mi potrebne. Ionako je nečim trebalo ispuniti prvomajske praznike za koje je bilo planirano nešto sasvim drugo. Moje pesme nije bilo.

Onda sam se obratila drugarici, muzejskoj bibliotekarki, sa idejom "svega ima u Narodnoj, hajde nek ti vide". Rešenje glavnog problema, kako sam to tad naivno videla, bilo je u tome da ne moram ja da odlazim do biblioteke. Kad, u Narodnoj svega ima, ali onoga što mi treba – nema. Bar smo dobile spisak raspoređenosti knjige po bibliotečkoj mreži Srbije, sa sve statusom izdatih/neizdatih primeraka. Nije delovalo obećavajuće, ali nek potraga krene. Bojala sam se samo da ne ispadne kako je pesma skroz bezveze...

Rešila sam da zovem od biblioteke do biblioteke. Dugo sam smišljala pogodnu uvodnu rečenicu, mada nije bilo šanse da ne zvučim kao luda žena. "Dobardan – Dobardan – Znate, ja ovde vidim da vi imate tu i tu knjigu – Imamo – Znate šta sam mislila da vas zamolim, treba mi jedna pesma, ne, ne znam kako se zove tačno, ne znam baš ni kako počinje, ali znam kako se završava, pa ako biste bili ljubazni da malo to pogledate pa kad nađete da mi slikate telefonom i pošaljete ili fotokopirate ili bilo šta, samo da ja to dobijem. Vrlo je važno. Ne, nije ni za maturski ni za diplomski, samo sam nešto malo tužna i loše raspoložena." Drugarica iz biblioteke je smišljala nešto slično, mada u poslovnom tonu. Naravno da je ona prva krenula u akciju. Prvi poziv, Gradska biblioteka u Kovinu, posle dve normalne rečenice o tome ko zove i šta joj treba, bez ikakvih pravdanja i obrazlaganja, ljubazna žena je odgovorila: "Naravno, šaljem vam post-ekspresom danas." Zamisli!

Posle je i Ljuba Živkov našao pesmu. Odličan rezultat za retko, izgubljeno i pomalo, rekla bih, iz biblioteka pokradeno izdanje.

"Šta da radim kada mlad umirem,
para nemam, pobeže mi žena,
gde da odem i kuda da skrenem,
kad usamljen lutam i tugujem.
Vidi majko vite jablanove,
tamo mi je srce izgubljeno.
Šta da radim, ubiti se neću."

Stvarno, gde da odem i kuda da skrenem? Ili što bi rekla Ivančica Đerić u jednom sasvim drugom kontekstu "I kako da se dođe ili da se ode/i kuda?". I Marko Tomaš "Mape svijeta su pogrešne./Kako drugačije objasniti činjenicu/da se uvijek izgubimo?"

Zahvalna sam svim ljudima koji su učestvovali u mojoj suludoj potrazi, a nisu morali – Ivani Milanović Hrašovec, Ljubomiru Živkovu, Slobodanu Zlokolici iz Narodne biblioteke Srbije, finoj ženi iz gradske biblioteke u Kovinu. Naravno, zahvalna sam i onima koji su morali, pošto drugarstvo nije pahuljica, da mi olakšaju ludovanje i uveravaju me da sam normalna, ali to je za drugu priču.

Sava se nije vratila i shvatam da neće. Ne vredi da dodajem rečenicu: "Ako neko vidi trobojnu mačku kako luta u okolini Liona..." Ništa nije dobro. Ali makar sam našla pesmu.

Ivana Radović