IZ ARHIVE, / VREME
VREME BR.323 | 28. DECEMBAR 1996.:
Težak šok
Gotovo da više i nema načina da opozicija izgubi ovu prednost i dozvoli Miloševiću da se izvuče. Skoro svaki njihov potez dobija, kao što svaki njegov vodi samo raznim oblicima poraza
|
Ipak je, dakle, bivši nacionalni vođa odlučio da sakupi i dovede svoju vojsku u Beograd, u isti sat i na isto mesto gde se redovno okupljaju neprijateljske trupe. Policijski stručnjaci sigurno su ga upozorili na sve moguće rizike i mora da su se čudili što on to ignoriše. Oni verovatno ne shvataju da ovaj čovek na celu stvar gleda iz druge perspektive. U sebi, on je već objavio rat i nije ni hteo da na Terazijama prosto okupi pristalice i održi miting, nego je upravo očekivao okršaj i spremao prvu poluvojnu operaciju.
Sad vidim koliko sam precenjivao njegovu sposobnost rasuđivanja kad sam mislio da se neće usuditi na ovakav korak. Činilo mi se da je to jedna od onih situacija kad čovek ne zna da li da strepi više od uspeha ili od neuspeha. U utorak je u Beogradu lako moglo biti pedeset ili sto pedeset mrtvih. Kad bi Milošević zaista bio šef države Srbije, svakako ne bi preuzeo takav rizik, makar njegove pristalice pri tom prošle mnogo bolje. On je, međutim, postupio kao šef jedne ulične bande koja s drugom ratuje oko vlasti u nekom predgrađu.
Po svoj prilici, on bi smatrao uspehom da su se opozicioni demonstranti sasvim povukli ili da ih je bilo mnogo manje nego njegovih, što bi bila mala i kratkotrajna pobeda. Još bolje bi bilo da je izbila opšta tuča, pošto bi dobio povod da izvede tenkove. U toj poslednjoj i njemu najdražoj varijanti uspeha, tenkovi bi ostali zaboravljeni na ulicama i trgovima sve dok građanstvo ne bi pristalo da zaboravi na izbornu krađu i odrekne se svojih glasova i ubuduće. Što više mrtvih, to duža i stabilnija tiranija. Dakle, ovaj državnik i rodoljub kakvog u svetu nema, u utorak je s puno nade osluškivao zvuke tuče, goreo od želje da bude što više krvi i čekao milost s neba u vidu leševa, svejedno čijih.
Sve je bilo zamišljeno tako da se obezbedi sigurna i neometana bitka. Manje i veće jedinice sretale su se u raznim ulicama, a policija je pažljivo izbegavala da se meša, sve do pred sam početak mitinga. Ispalo je, međutim, da smo imali ludu sreću. Njegova vojska ispala je malobrojnija i totalno nemotivisana. Nije čak uspela ni da se okupi u punom sastavu, pošto su neke jedinice naterane u bekstvo još daleko od Terazija i zagubile se u nepoznatom gradu. Ti siroti ljudi bili su očigledno savršeno nespremni za ono s čim su se suočili.
Možda se nikada nije jasnije video paradoksalni efekt propagandnog laganja. Naime, ovi ljudi pokupljeni u dubokoj provinciji možda bi se bolje snašli da im je bila rečena istina o prilikama u Beogradu i da nisu očekivali samo susret sa šačicom izdajnika. A s druge strane, da su znali istinu, ni oni se ne bi tako zaleteli da nose slike tiranina. Ove pristalice televizijskog Miloševića, mudrog, moćnog i obožavanog, morali su doživeti težak šok u iznenadnom sudaru s realnošću i nije čudo što su bežale već od samog zvuka hiljada pištaljki.
Kad se vrate u svoja sela i varoši, pričaće još godinama kako ih je kroz Beograd progonila neman s hiljadu glava, uz paklenu pisku, dreku, zveket i lupu, i kako su jedva izvukli žive glave. Neki će zbog pretrpljenog straha možda omrznuti i prezreti Miloševića, a neki će mu se odsad diviti još više, jer uspeva da se bori i odoleva onakvoj aždaji. U svakom slučaju, ove više niko neće nagovoriti da ponovo dođu u Beograd i razbijaju bilo kakve šačice.
Dakle, Miloševićeva vojska trpela je poraze i bila bi potisnuta s Terazija da se nisu umešali plavi šlemovi, pa čak i posle toga, sve do kraja mitinga, jedan deo Terazija ostao je prazan. Pritom nije bilo mrtvih, čak ni teže povređenih, što je još jedan strateški poraz. Najzad, daleko od poprišta okršaja, dogodio se pokušaj običnog ubistva vatrenim oružjem, koji je čak snimljen i odmah otišao na CNN, kao da tiraninu toga dana nije bilo dosta malera.
Mislim da sada možemo biti sigurni da ovakve mitinge podrške sebi on više neće organizovati. To oružje je isprobano i potrošeno. Pitanje je gde smo sad? Izgleda da smo ostali sami s njim, ali i on s nama. Ovo više nije stvar SR Jugoslavije, pošto se Crna Gora totalno distancirala, ne prati Miloševićevu igru i svi bi tamo bili presrećni da mu vide leđa. Ako ih ne vide, videće on njihova. Ovo više nije ni stvar Srbije, čak ni Beograda nego samo Miloševića, njegove supruge i nekoliko njihovih ljudi.
Svako ko je imao šta da im kaže, već je to učinio više puta i opet će. U ovakvom slučaju, međutim, ponavljanje ne pomaže razumevanju. Iz svih sličnih situacija zna se da tiranije na nizbrdici neobično uživaju u iluzijama i odlučno odbijaju da primete gde su, koliki su i kuda idu. Ponekad su, pred sam slom, prosto oduševljeni što im odnekud, navodno, stiže neki spas. Nada prosto čini čuda i totalno poražava svaku mrvu razuma.
Kad je, na primer, Milošević rešio da pozove delegaciju OEBS-a, bio je odnekud siguran da će dobiti ma kakvu podršku, ili da će mu barem biti otvoren neki prihvatljiv izlaz. Čovek je ocenjivao da je on svetu suviše važan, a i da te priče o demokratskim načelima uistinu nikome ništa ne znače, da ih niko ne shvata ozbiljno i da se neće praviti pitanje ni od očigledne krađe, što ionako, misli on, svi stalno rade. Kad mu je Gonzales stavio na znanje da niti je on toliko dragocen, niti su načela tako beznačajna, Milošević je naglo ponovo otkrio svu pokvarenost sveta. Od tada ponovo važi teorija antisrpske zavere, a opozicija postaje "peta kolona".
Dakle, ovaj režim koji je u poslednje vreme činio sve što je umeo (makar to ne bilo mnogo), da se izmiri sa svetom i iscedi otud neku pomoć, sad je prinuđen da se izoluje, što znači da svetski faktori ovde verovatno više neće biti od velike pomoći i uticaja. Nikakvih para, dakle, neće biti dok se ova afera ne raspetlja. Šta sad još uopšte može da pokuša tiranin, pod razumnom pretpostavkom da je izgubio vezu sa stvarnošću? Pa, sad se već, barem kalendarski, veoma primakao 6. januar. Ali, sad sam već sasvim siguran da je šansa leve diktature propuštena.
Posle ovakvog kontramitinga Milošević izgleda slabije nego pre, i više se ne vidi kako bi on to mogao da ukloni demonstrante s ulica. Ne bi pomoglo ni da zabrani skupove, jer ovoliku masu nikakva policija nije u stanju da zadrži. Toj policiji bi na kraju moralo pasti na um da je lakše, brže i jeftinije ukloniti njega jednog. Više ne pomaže ni da se mitinzi i šetnje ignorišu, jer on je već priznao da ga užasno nerviraju, kao da sve one hiljade ljudi gaze preko njega lično.
A da uhapsi Draškovića, Đinđića i Vesnu Pešić? Tek tada nastaje užasna, nepodnošljiva galama sa svih strana, a njemu već i ove pištaljke svrdlaju mozak. S Draškovićem je, uostalom, probao i to kad je bilo lakše, pa je morao da ga ispusti. On lično, kad razmisli, možda bi i bio u stanju da se odupre svakom pritisku, da podnese sve optužbe i plati svaku cenu, samo da se otrese ovih šetača. Ali, nevolja je što nikako ne može da se osloni na svoje ljude. Nikad nema dovoljno zlikovaca i ludaka koji bi tiranina pratili do kraja i on sad valjda vidi kako se svi oko njega već jako vrpolje.
Gotovo da više i nema načina da opozicija izgubi ovu prednost i dozvoli Miloševiću da se izvuče. Skoro svaki njihov potez dobija, kao što svaki njegov vodi samo raznim oblicima poraza. Iz psiholoških razloga, verujući da izbegava i odlaže taj trenutak, on će verovatno srljati u smeru najružnijeg poraza. Ali, iz moralnih i političkih razloga, iz odgovornosti prema istoriji i državi, opozicija to ne bi smela da dopusti. Miloševićev kraj mora simbolično obeležiti novi početak i zato neka niko ne traži više nikakvu krv. Opozicija i svi mi moramo se ozbiljno pripremiti za taj kraj, iako nam on još ne izgleda na dohvat ruke. Ako tiranin uskoro nekoga pozove na pregovore, jedina tema treba da bude traženje civilizovanog načina da on ode. U međuvremenu, šetamo i duvamo u pištaljke.
Stojan Cerović