Intervju – Dr Dejan Popović, redovni profesor Beogradskog univerziteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti:
Industrija moždanih ćelija

"Ima puno studenata sa odličnim ocenama, puno ljudi koji misle, ali mnogi od njih kažu: zašto bih držao neke časove i vežbe ako mogu da zarađujem u firmi tri do pet hiljada dolara. Tako smo došli u situaciju da nemamo asistente koji će naslediti nastavnika"

Prema podacima NBS, ukupan izvoz usluga informaciono-komunikacijskog sektora (ITC) u 2015. dostigao je 678,3 miliona evra, a neto saldo (izvoz minus uvoz) od 317 miliona evra dvostruko je veći od prošlogodišnjeg i premašuje neto učinak Fijat Krajslera Srbije i Železare Smederevo zajedno. Prema informacijama Ekonomskog instituta, ovaj sektor bi odmah mogao da zaposli 30.000 IT stručnjaka, ali se u Srbiji za taj posao obrazuje tek između 1000 i 1500 njih.

"Za proizvodnju softvera nisu potrebna velika ulaganja, utrošak materijala je beznačajan: to je fabrika znanja, a fabrika znanja dolazi od velikog broja moždanih ćelija koje se, ako su dobro spregnute u lepu mrežu, preslikavaju u nešto što može da uradi računar i daju dobre finansijske rezultate", kaže dr Dejan Popović, redovni profesor Beogradskog univerziteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. "U proizvodnji softvera smo sve bolji i bolji, ali u informaciono-komunikacionim tehnologijama, gde se razvija i hardver, sve smo slabiji i slabiji."

Napominje da je finansijski rezultat bitno bolji od zvaničnog jer veliki broj programera radi u "autsorsingu", što je neka vrsta sive ekonomije: rade za stranu kompaniju, čak i ne znajući šta oni proizvode, ali uplate raznim kanalima redovno stižu i svi su srećni.

Kao dobar primer uspešne kompanije navodi Deus Sistem iz Beograda, koja ima svoje ekspoziture u Londonu i Dablinu. Kompanija je, veli, nastala tako što su neki naši mladi i talentovani inženjeri otišli da rade u Majkrosoft, tamo lepo zarađivali, ali su se ipak vratili ovde i napravili firmu koja pravi "igrice": ta firma danas ima 120 miliona pretplatnika i zapošljava tri do četiri hiljade programera. "To je za svaku pohvalu, ali te firme zapravo odvlače studente pre kraja studija. Zbog tog njihovog uspeha na fakultetu imamo veliki problem da nađemo asistente na informacionim tehnologijama i nemamo studente na doktorskim studijama. Nisu zainteresovani jer to vide kao gubitak vremena."

"VREME": Koliko brucoša upiše Elektrotehnički fakultet, a koliko ih završi?

DR DEJAN POPOVIĆ: U proseku sa fakulteta izađe oko 400 do 450 diplomaca godišnje, što bačelera, što mastera. Doktora je mnogo manje, na prste da se prebroje. Bačeler studije traju tri godine, master godinu duže. Od prvih 100 studenata na rang-listi na prijemu, za četiri godine završi studije nešto više od 80. Mogu da dam jedan primer. Gledao sam šta je bilo četiri godine kasnije od prvih sto na rang-listi koji su se upisali, to je moja lična analiza. Video sam da je za četiri godine od njih sto završilo nekih 82, 83, da je prosečna ocena bila 9, što je fantastično. U vreme dok sam ja studirao, to su bile nezamislive prosečne ocene.

Opao je kriterijum ili su studenti ozbiljniji?

Kriterijum jeste opao, a moralo je tako da bude zbog novog, "bolonjskog" načina ocenjivanja. Sada stičete poene zato što ste došli na čas, zato što se niste zagubili na fakultetu, zato što ste došli na kolokvijum... I malo-malo pa uberete neki poen, tako da s tim usputnim poenima student stiže skoro do šestice: dovoljno je samo malo nešto da zna i to izdeklamuje i položio je. Opao je zapravo i kvalitet obrazovanja. Šta znači prelazak na novo obrazovanje? Znači da student ima radno mesto, a to znači da neko ima potrebu za tim studentom dok radi, ne da ja napišem plan i program i neke testove za bodovanje i da se to nazove "novo obrazovanje".

Nekada davno, mada se čini kao da je juče bilo, bili smo vodeći u razvoju robotike. Profesor Vukobratović, otac jugoslovenske robotike, i dan-danas je najcitiraniji autor na svetu. Kako sad stojimo?

Krajem pedesetih je u svetu korišćen neki lek protiv mučnine kod trudnica. Lek je bio vrlo efikasan, ali je za posledicu imao rađanje dece bez udova, odnosno sa zakržljalim udovima – rukama i/ili nogama. To je bio ogroman svetski problem. Kompanija koja je to radila je onima koji su ih dobili na sudu platila veliku odštetu, i kao rezultat te odštete je pokrenut veliki svetski proces pravljenja veštačkih ruku i nogu i spoljnih skeleta namenjenih da pomognu paralizovanima na ovaj način. U toj celoj priči se pojavljuje Rajko Tomović – on je otac Ju-robotike, koji je zajedno sa profesorom Miodragom Rakićem u Institutu "Mihajlo Pupin" napravio prvu funkcionalnu petoprstu protezu – "beogradsku šaku". Nastavak projekta finansirali su Nacionalni institut za zdravlje i Nacionalni institut za hendikepiranost Sjedinjenih Američkih Država. Tada se ovoj dvojici priključio Vukobratović, odličan mehaničar, izuzetan čovek, fenomenalno uporan, koji je došao iz Vojnotehničkog instituta gde se bavio krilcima aviona. Napravio je prvu hodajuću mašinu na svetu, skelet u koji vi sednete, a on hoda.

To se testiralo na pacijentima, postoje filmovi u arhivama, ali je kasnije ustanovljeno da to baš nije rešenje, da "super" radi, ali da nije pogodno za rehabilitaciju. Međutim, Vukobratović je došao do vrhunskih teorijskih rezultata, koji su danas, kao što rekoste, među najcitiranijim: tačka nula momenta, na kome se zasniva princip hoda svih postojećih dvonogih robota sa velikim stopalom. U tome smo zaista postigli izvanredne rezultate.

Ja sam počeo da radim u trenutku kada smo bili na prilično visokom nivou i postojala je odlična saradnja sa Ljubljanom, gde se takođe radilo na takvim problemima, ali ne korišćenjem samo mehanike, već električnim stimulacijama, kao recimo pejs-mejker, ali za mišiće koji pokreću ruke i noge. Napravili smo prvi hibridni sistem, kombinaciju elektrostimulacije sa egzo-skeletom, opet prvi na svetu.

Ali, bez takvih ljudi kao što su Tomović, Vukobratović i neki drugi polako gubite primat: kad isti ljudi jako dugo upravljaju nekim sistemom i ne dovedu nekog drugog koji će da ih nasledi na vreme, onda je obično rezultat da ste malo propali kao sistem. Iza Vukobratovića je bilo nekoliko izvanrednih ljudi od kojih su neki otišli u svet, kao što je Dragan Stokić, neki su ostali ovde kao što je Veljko Potkonjak, redovni profesor na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu, i profesor Branislav Borovac, na novosadskom Tehničkom fakultetu. Njih dvojica su Vukobratovićevi đaci. Profesor Potkonjak za neki dan odlazi u penziju, ali naslednika nema.

Kažete nema naslednika. Zašto?

Imamo fantastičnu potrebu, raste broj studenata koji se upisuju na informacione tehnologije i mi sada na fakultetu imamo i smer koji se zove softversko inženjerstvo, takođe odsek koji je više inženjerski – nije samo softver, nego ima i nekog hardvera i elektrotehnike. Ta dva su top smerovi, gde su najbolji studenti. Ima puno studenata sa odličnim ocenama, puno ljudi koji misle, ali mnogi od njih kažu: zašto bih držao neke časove i vežbe ako mogu da zarađujem u firmi tri do pet hiljada dolara. Tako smo došli u situaciju da nemamo asistente koji će naslediti nastavnika.

Radili ste dosta po svetu, što u Americi, što u Kanadi, a poslednjih petnaest godina u Danskoj, na Univerzitetu u Alborgu. Ima li nekih sličnosti između ovde i tamo?

Svaki danski univerzitet forsira integraciju ljudi u proizvodnju. U Danskoj na odbrani diplomskog rada ispitivač nije mentor, već je to pred eksternom komisijom stručnjaka iz privrede. Doputuju tog dana iz, recimo, Kopenhagena, ispitaju kandidata, daju mu ocenu i to je to.

Danska je zemlja sa pet i po miliona stanovnika na jednom poluostrvu i dva ostrva. Budući da je kompletan intelektualni svet bio na dva ostrva, država Danska je početkom devedesetih donela odluku da na Jitlandu, poluostrvu gde je koncentrisana industrija, pojačaju taj "intelektualni deo". U Arkusu, gradiću na krajnjem severu poluostrva, inače poznatom po lego kockama, napravili su 23 instituta i u svaki postavili mladog Danca koji je malo školovan u inostranstvu da bude direktor, sa slobodom da radi šta hoće, ali uz strogu međunarodnu evaluaciju na svake četiri godine. Od početna 23 instituta ostalo je šest, ali vrhunskih. Oni su takmičari na svetskom nivou.

Za tih petnaest godina se nešto u Danskoj promenilo, a promenilo se i u Srbiji. Ako te promene prikažemo grafički, kako izgledaju trendovi grafikona tih promena kada se uporede, da li se poklapaju ili razilaze?

Nažalost, u Danskoj su promene nagore. Potpuno neočekivano, u Danskoj je ojačalo desno krilo, koje čak ima i nacističke elemente. Nastale su i velike promene u obrazovanju. Na primer, sada je došla nova ministarka koja uvodi princip da će biti finansirani fakulteti po broju studenata koji su položili. To je najblaže rečeno budalaština: ako se plaća po tome koliko je njih položilo, svi će da polože. Ranije su studije bile "project oriented" – to znači da studenti uče kako da rešavaju neka pitanja, a sad se to pretvara u nešto što je "money oriented". Danas kada pogledate krivu ekonomskog razvoja u svetu, dakle današnji razvijeni svet, najveća zarada se ostvaruje u uslugama, ne u proizvodnji. Ali ono što je ostalo, što je dobro, to je poštovanje principa, poštovanje države, poštovanje pravila, potpuna uređenost sistema... To je ono što je u Danskoj ostalo neizmenjeno.

I u Srbiji se jako mnogo toga promenilo: nasuprot onoj prethodnoj, aktuelna vlast je shvatila katastrofalan uticaj svetske ekonomske krize na nas, što je samo po sebi značajan korak nabolje. Ono što se nije popravilo, odnosno što se jako pogoršalo, jeste to što ukupna želja mlade generacije da ovde nešto promeni pada na nulu, a želja da nestanu odavde raste na maksimum.

Nije to bez razloga.

Nažalost, nije. U poslednjih nekoliko godina u fakultetskoj laboratoriji koju ja vodim doktoriralo je desetak fantastičnih studenata. Uspeo sam da napravim neku saradnju sa Špancima u okviru koje su njihovi radovi finansirani, tako da nije bilo loše. Svi oni su u četvrtoj deceniji života, svi oni su po onome što znaju svetski eksperti. I šta da im ponudim sad? Ništa. Jel’ imam posao za njih? Ne, nemam. Struka kojom se oni bave je važna – oblast kojom se bavimo je pomoć ljudima koji su paralizovani usled moždanog udara ili povrede kičmene moždine, ali mi takvu proizvodnju nemamo, mi takav razvoj nemamo. Nije to neka velika industrija, to nije proizvodnja automobila, nije Fijat ili ne znam šta, to su male serije, maltene ručno može da se proizvodi. Možda ne možemo da se takmičimo u masovnoj proizvodnji, ali sa ovom manufakturnom proizvodnjom možemo.

Grupa studenata sa novosadskog Tehničkog fakulteta obratila se republičkom Ministarstvu i pokrajinskom Sekretarijatu za obrazovanje da im pomognu da otputuju na neku izložbu u Parizu, gde su hteli da prikažu svoj rad. Odbijeni su, ali su ipak uspeli da odu zahvaljujući dobrovoljnim prilozima građana.

Ako hoćete da postavite svetski rekord, onda morate da učestvujete na Svetskom prvenstvu i Olimpijadi. Ne postižu se svetski rekordi na treningu. Analogno tome, studenti moraju da učestvuju na takmičenjima, ali profesori, kada prave tim, treba unapred da razmišljaju gde da nađu pare: nije to nemoguća misija. Postoje ovde organizacije koje to mogu da urade na odgovarajući način, postoje i firme raspoložene da pomognu, poput Mikroelektronike, jedne od retkih domaćih kompanija koje proizvode i hardver. Naravno da se očekuje da pomogne država, isto kao što pomaže Petnicu, nije to baš jeftino, kada pogledate i opremu i sve drugo, ali naša država ne daje pare da pomogne mladim ljudima koji individualno stvaraju svoju karijeru. Za razliku od Danske, mi nemamo fondove koji će mladom doktorantu koji ima odlične rezultate da kaže: dobijaćeš pare sledećih pet godina, da se baviš istraživanjima, da radiš šta hoćeš, da njegov mozak malo počne da radi, a ne samo da radi domaće zadatke.

Ili da se političarima direktno kaže: "Ovo je jako važno za sve nas, a nisu neke velike pare."

Pre 15 dana, ovde u Akademiji smo organizovali sastanak "Nauka–privreda–društvo", prvi takav sastanak u seriji koju pravimo. Odazvala su se tri ministra – finansija, privrede i prosvete, i nisu odmah otišli posle svojih govora. To davno nisam video. Bili su i predstavnici Kluba privrednika – gospodin Kostić koji se bavi šećerom, gospodin Jovanović koji se bavi "Knjazom Milošem", Čipsom i svačim drugim, gospodin Bojović koji je jedan od vlasnika Energoprojekta, došli su direktori Energoprojekta, bivšeg TNT-a... Oko stotinu ljudi. Neki od njih su došli i sledećeg dana na diskusiju. To uliva neku nadu.

Ponovo je aktuelna priča o urni sa posmrtnim pepelom Nikole Tesle: kao, bio je Srbin, otac mu je bio sveštenik, ergo – pravo mesto za pohranu Tesline urne nije muzej koji nosi njegovo ime, već crkvena porta.

Jeste diskutabilno da li urna treba da bude u muzeju ili, recimo, da bude položena u Aleji velikana, ali nipošto ne treba velikog naučnika, genija kakav je Tesla, naprasno stavljati u neke druge okvire sa obrazloženjem da bi on želeo da bude sahranjen pored Hrama.

Nedavno sam gostovao na Pink televiziji, sagovornik mi je bio jedan sveštenik, inače i profesor na Bogoslovskoj akademiji, i tema je bila ovo o čemu je sad reč. Prvo što je rekao bilo je da se Crkva dogovorila sa Zoranom Mihajlović i Sinišom Malim, da on ne zna šta o tome misli većina građana, šta o tome misli inteligencija, ali zna da su oni koji su protiv šizofrenici. Dakle, on je meni postavio dijagnozu – šizofrenija, samo zato što mislim drugačije od njega. Ja to ne bih rekao, čak i da sam lekar koji se time bavi.

Kažu da će Teslin spomenik u porti Hrama poboljšati turističku ponudu Beograda i Srbije.

Teslin spomenik je svaka sijalica koja svetli, svaki elektromotor koji se vrti. U galeriji SANU spremamo jednu malu izložbu, otvaranje će biti 11. jula, na kojoj će postojati "dečiji ćošak". Nabavio sam neke sitne igračke, na primer podmornicu, koju ćemo da stavimo u bazenče da deca, dok se budu igrala podmornicom na daljinsko upravljanje, saznaju da je Tesla to smislio 1898. godine. Nabavio sam jedan drugi mali uređaj koji pravi koronu i kada uključite muzički uređaj ta korona postaje zvučnik. To je ono zbog čega mi treba Teslu da cenimo, dok je svako razmišljanje o ovom drugom gubljenje vremena i boriću se, onoliko koliko mogu u okviru Akademije i na drugim mestima, da se takve stvari ne rade.

Uprkos velikom autoritetu Srpske pravoslavne crkve.

Nismo svi mi pravoslavne vere, ima katolika, muslimana, ima ih koji su ateisti: ja sam ovaj poslednji. Podržavam Crkvu kad svojim delovanjem unosi smirenje u ovaj narod, kad vraća veru u nešto, podržavam da Crkva pomogne da kultura koja je razvijana na ovom terenu i koja nije za potcenjivanje postane deo ovog naroda i pomogne u opismenjavanju, životnom opismenjavanju. U tome vidim fantastičnu ulogu Crkve, ali ne vidim nikakvu ulogu u društvenim aktivnostima i svemu tome što je dnevna politika. Takođe mislim da je Klinici za rehabilitaciju u Beogradu potrebnije proširenje kapaciteta – da se sagrade nove sobe za pacijente, umesto da se pored klinike sagradi crkva, kako je već urađeno. Mislim i da Crkva ne treba da se bavi "biznisom". Recimo, Srpska pravoslavna crkva ima akcije u Ricina TS Medical sistems, preduzeću koje proizvodi inkubatore za bebe. Tako, kad dobrovoljnim prilozima kupimo inkubator i poklonimo ga nekom porodilištu, Crkva zaradi pare.

Ako bi vam kojim slučajem mandatar nove vlade Aleksandar Vučić ponudio da preuzmete resor obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja, šta biste mu odgovorili?

Interesantno pitanje. Odgovor bi bio – ne, jer u ovim okolnostima ništa ne bih mogao da promenim, a promene su nužne.

Zašto mislite da ništa ne može da se promeni?

Ako išta želite da promenite, morate da imate sredstva kojim raspolažete vi, a ne neko drugi, neko ko vas samo pozove telefonom i kaže "obustavljaj!", kao što je sad bilo sa konkursom za naučne projekte. Nedelju dana pošto je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja raspisalo konkurs za naučne projekte, procurila je vest da je konkurs poništen, o čemu smo saznali iz dnevne štampe: "U petak u 10 sati uveče Vlada je donela odluku o poništenju konkursa."

Međutim, niti je Vlada zasedala, niti se sve to događa u petak u 10 uveče, nego je neko doneo odluku da će da ukine konkurs, zato što mu je neko rekao da ga ukine. Da se razumemo: niti konkurs branim, niti ga kudim – nije savršen, ali to na šta su se neki ljudi žalili je popravljivo. Ovo kako se sada igraju je neuradljivo. Mi imamo puno ljudi zaposlenih u institutima koji žive od toga i bolji je konkurs ovakav kakav jeste, odnosno sa korekcijama u vezi s tim ko može, a ko ne može da učestvuje, nego da se priča vrti kao na ražnju. Ne samo da je i korica pregorela, nego nema više ni kostura na tom ražnju. Pritom, sve to se finansira međunarodnim donacijama, pa ako nema konkursa, neće biti ni para.

Zoran Majdin