Afera sa helikopterom:
Tek sada je pao

Više tužilaštvo u Beogradu donelo je pre neki dan rešenje po kome u slučaju pada helikoptera i sedam mrtvih nema mesta krivičnom gonjenju. Helikopter je – pravosudno gledano – pao tek sada

Trinaestog marta prošle godine – da se podsetimo – helikopter Vojske Srbije tipa Mi-17 srušio se u neposrednoj blizini Aerodroma Surčin, u maglovitoj noći i posle višekratnih pokušaja da pronađe put do platforme aerodroma. Tom prilikom na licu mesta smrtno je stradalo sedam ljudi, članova posade, medicinskog osoblja i jedna beba od pet dana "druge veroispovesti", kako je rekao premijer Aleksandar Vučić. To – da li beba od pet dana uopšte ima "veroispovest" – prepuštamo teolozima. Ono što nas zanima ovde jeste zašto taj helikopter nije pokušao da sleti na neko drugo i povoljnije mesto. Naime, helikopter je poslan na brzinu i uz kršenje vojno-vazduhoplovnih procedura u Novi Pazar, ne bi li ugroženu bebu dopremio u neku bolnicu gde bi joj bila pružena pomoć koju tamo nisu mogli da joj pruže. Prilaz putem bio je nemoguć zbog nekog odrona, mada se ambulantno vozilo prvobitno uputilo ka Kraljevu, gde je pomoć bila moguća. Naredna medicinska ustanova sa takvim kapacitetima bila je u Kragujevcu, možda i u Nišu. Sva tri mesta bila su bliže mestu uzletanja nego Beograd, a i vremenske prilike za sletanje bile su povoljnije.

Međutim, posadi helikoptera naređeno je da leti za Surčin, gde je bila povremena gusta magla, pa su letovi putničkih aviona bili odlagani i preusmeravani te noći. Naređenje za taj let izdato je mimo procedura komandovanja, a helikopterska jedinica MUP Srbije odbila je zadatak kao nemoguć po tim vremenskim okolnostima, što je – kako će se videti – bilo sasvim razumno. Nije, dakle, bilo vreme za letenje u toj noći.

...i komemoracija

UNAPRED PRESUĐENO: Ipak, iz nekog razloga koji posle ovog rešenja Višeg tužilaštva u Beogradu nećemo doznati nikada, posadi helikoptera naređeno je da sleti u Surčin kako god zna. Nadasve je zanimljivo to što se iz službene vazduhoplovne VHF i UHF radio-komunikacije, koja se inače snima, ne može razaznati pravi razlog insistiranja da se sleti baš na Surčin. Ono što nedostaje u celoj ovoj priči su sadržaji razgovora komandanta vazduhoplova i nepoznatih lica preko GSM celularnog telefona tih kritičnih noćnih sati. Zbog nečega se koristila i ta veza, koja se ne snima – ili se snima, ali je pojela maca? Tužilaštvo je za više od godinu dana moglo da se dokopa barem listinga poziva sa i na GSM telefon majora Mehića i njegovih drugova iz posade helikoptera, ako ne i sadržaja, za koje bi im bilo rečeno da se ne snimaju, jer ljudi nisu pod merama i ne postoji sudski nalog. Listinzi, međutim, postoje, pa se moglo videti ko je s kim i kada razgovarao i sa područja kojih baznih stanica. Posle bi neke ljude – one preživele – mogli da pitaju o čemu se to razgovaralo u kritičnim trenucima, pa bismo svi bili malo pametniji.

Pošto se ništa od toga nije uradilo kad je trebalo, premijer Vučić pojavio se narogušen i ljut sav na jednoj od svojih svadljivih pres konferencija i izvikao se da on "ne da Gašića i Lončara", koje mu niko nije ni tražio. To je bio njegov odgovor na slutnje i aluzije u nekim medijima da je helikopter bio namerno i protiv svake pameti usmeren baš na Surčin, ne bi li se tako ubrali politički poeni, pa po svaku cenu. Odatle i kršenja procedure komandovanja i zahtevi da se sleće pod nemogućim okolnostima. Vučićeva poruka – pored petodnevne bebe "druge veroispovesti" – bila je i da, eto, oni se ubiše da spasu dete, a sada im se zamera; a da nisu digli taj helikopter, onda bi im se bilo zameralo što nisu; itd.

Onda je Toma Nikolić, El Presidente, odlikovao poginulu posadu ordenima za hrabrost itd. Posle su u režimske medije bile puštene priče da je u krvi poginule posade nađena značajna doza alkohola, što je – sada vidimo – bila uvertira u ovaj sadašnji ishod. Naime, ispada da su kavaljeri ordena za hrabrost leteli treštani pijani, a da su vremenske okolnosti – kako se tvrdilo više puta – bile sasvim dobre, a nisu, kao što znamo. Uostalom, obdukcijske nalaze videli nismo, a i da jesmo, posle svega niko im ne bi verovao; ne bi bilo prvi put... Sve i da su piloti bili sasvim trezni, u tim vremenskim okolnostima nisu imali šansu. U normalnim okolnostima pune ili barem delimične vidljivosti spustili bi se i pijani.

Lako je nama sada – a Višem tužilaštvu naročito – razmatrati tu priču kojoj je smer odredio premijer Vučić odmah, pre nego što se bilo šta i znalo. Čovek je izašao, izvikao se, nije dao Gašića i Lončara (niko mu ih nije ni tražio, ponovićemo) i uopšte je bio hinjeno zgranut i indigniran, po svom običaju. Da je barem oćutao, bilo bi nam svima lakše. Isto tako se histerično izvikao i 24. septembra 2014, na dan Parade ponosa i pre neku nedelju oko Savamale. U sva tri slučaja, premijer je drastično prekršio pretpostavku nevinosti i izrekao besprizivne presude još pre završetka (čak i početka) predistražnog postupka. I šta onda pravosuđe da radi?

VUČIĆEV METOD: Prvi na udaru su tužioci, kao i obično. Policija može sve da uradi, da rezultate preda tužilaštvu i da onda opere ruke i kaže – eto ga sve kod njih, mi smo svoje uradili. Tužilaštvo ima dva izlaza: da sastavi optužnicu i dostavi je sudu – ili da zaključi da nema mesta gonjenju i usput optuži policiju da je bila šljampava u skupljanju dokaza, što se često događa i nije bez osnove u dosta slučajeva, kao ni optužbe iz policije da tužilaštvo sluša naređenja odozgo, umesto da radi savesno.

Tužilaštvo ima svoj specifični institut koji se zove obavezno uputstvo višeg starešine; tužilac mora da postupi po uputstvu, a posle može da sastavi službenu belešku o tome, ako se ne slaže, i da je uvrsti u spis. Po hijerarhiji subordinacije, koja je u tužilaštvima tvrda i nefleksibilna, vrh je u Republičkom tužilaštvu, kod gđe Zage Dolovac. Koliko znamo, Više tužilaštvo pokušavalo je – ne znamo koliko uporno, ali svejedno im ne bi pomoglo – da dozna detalje o toj kobnoj noći pada helikoptera. Na kraju je doneto rešenje kao u početku teksta: nema mesta krivičnom gonjenju. Dva generala kažnjena su zabranom napredovanja u disciplinskom postupku i – pojeo vuk magarca.

Nije tu više reč o smrti sedmoro ljudi (raznih "veroispovesti") i gubitku jednog od dva helikoptera Vojske; tu je reč o nečemu – ako je moguće – mnogo značajnijem na duži rok: o vladavini prava, o zakonitosti i o odgovornosti izvršne vlasti, što može doneti mnogo gore posledice po sve nas. Ako je u tužilaštvima već jasno da se ima slušati vrhovna vlast čim nešto drekne, tu od vladavine prava nema ništa. Dužnost izvršne vlasti bila bi da se uzdrži od donošenja optužnica i presuda pre nego što čak i ovakve "institucije sistema" – kakve-takve – postupe na tu temu, a ne da te "institucije" odmah usmere u datom pravcu izvan kojega bolje da ne pokušavaju.

To kako je priča sa padom helikoptera završila pokazatelj je kako će i ostale afere završiti: skoro je sasvim izvesno da će se priča sa žandarmima i braćom Vučić--Mali završiti negde daleko u budućnosti, možda i u zastari; Savamala teško da će stići do tužilaštva, a patke neka kvaču kva-kva do mile volje. Za Miškovića ćemo tek videti, kao i za Milana Beka: u oba slučaja pomagačima sude bez počinilaca. Sve te afere na kraju će doći do Strazbura, ali ne lipši magarče do zelene trave. Metod ove vlasti i Aleksandra Vučića je zatrpavati jednu aferu drugom, sve u nadi da će se zaboraviti.

E, pa neće.

Miloš Vasić