Oružjem protiv informatičara

piše: Zoran Stanojević

Imate li štednu knjižicu? Ako ste mlađi od 20 ili 25 godina, verovatno nikada niste videli nešto slično, baš kao što ne biste umeli da objasnite šta zapravo znači "okreni moj broj". U vreme pre masovne digitalizacije knjižica je bila dokaz koliko para držite u banci. U svakoj pošti u SFRJ isplatili bi vam novac upisan u crvenu knjižicu Poštanske štedionice, službenik bi upisao novi, manji iznos, parafirao, udario pečat, nikakvi kompjuteri, sistemi, provere ili nešto slično. Knjižica je bila zakon.

Danas je dovoljno da se u filijali svoje banke pojavite sa ličnom kartom i znaju sve o vama, mogu da vas isplate sa bilo kog računa koji posedujete. To je slatka strana digitalizacije. Ali zamislite da je neko pobrisao sve podatke sa servera vaše banke, pa čak i one bekapovane. Sve što imate je neki papirni izveštaj, stari presek stanja koji vam možda ide, a možda i ne ide u korist. A nema ni pečat.

Zaduženi za bezbednost vašeg novca reći će vam da je tako nešto nemoguće, naravno, ali će se verovatno povući pred pitanjem šta se dešava sa vašim novcem, bankom i svim ostalim u slučaju opšteg rata? Možda vam to zvuči kao krajnje nelogičan pa i primitivan argument, ali u sedištu NATO-a ne misle tako. Tačnije, informatička bezbednost bila je jedna od glavnih tema na nedavnom samitu NATO-a u Varšavi. Zaključili su da sve članice moraju značajno da povećaju budžete za kibernetičku (sajber) bezbednost jer je velika šansa da će novi katastrofalni sukob početi na internetu. Eto vam veze.

Procena šefova NATO-a je da će sajber napadi u budućnosti ići u svim pravcima, da meta neće biti samo vojni ciljevi (vojni kompjuteri ili lansirne rampe) već opšti komfor građana. Scenario takvog rata počinje otkazivanjem svakodnevnih servisa bez kojih više ne možemo da zamislimo normalan život, a potom sledi sve ostalo. Mekši scenario govori o suptilnoj propagandi na internetu za koju su zadužene armije trolova, odnosno botova kako ih mi ovde zovemo. Naravno, u igri su i svi do sada poznati brutalni napadi poput DOS i zatrpavanja adrese.

Nova NATO doktrina podrazumeva da je kibernetički napad na neku od članica napad na sve članice, baš kao kada je reč o fizičkom napadu. Zato se zahteva šira i bolja povezanost članica, razmena informacija, ali i obuka. I vojnici i građani biće podvrgnuti treninzima "osnovne digitalne higijene", što bi trebalo da umanji opasnost od nekakvog digitalnog Perl Harbora. Oko kojeg se generali spore. Neki veruju da će početak sajber rata izgledati baš tako, brzo i ubitačno. Drugi misle da će neprijatelj nadirati polako, ali nezadrživo. Kada kažu neprijatelj, najpre misle na Rusiju, potom na Kinu. Upravo je sajber opasnost razlog zašto Rusija i dalje figuriše kao najozbiljnija pretnja NATO članicama, odnosno veruje se da najveći broj napada u poslednje vreme dolazi sa njene "teritorije", tj. virtuelnog prostora koji kontroliše.

NATO članice taj virtuelni, kibernetički prostor sada stavljaju barabar sa državnom teritorijom, morem i vazduhom, svaka povreda tretira se na isti način. Postoji čak i dokument pod nazivom Talinsko uputstvo (po glavnom gradu Estonije), koji daje odgovore na dileme koje u slučaju sajber ratovanja postavlja međunarodno pravo. Na primer, da li neka država može vojno da napade drugu državu da bi sprečila kompjuterski napad u pripremi, a koji bi joj uništio sistem snabdevanja strujom? Odgovor je uglavnom pozitivan, što između ostalog redefiniše pojam "oružja za masovno uništavanje". Pre desetak godina morali ste da pokažete i dokažete postojanje takvih kapaciteta, danas je dovoljno da postoji kompjuter sa kojeg je neko planirao napad i NATO je ovlašćen "da odgovori".

Možda taj kurs digitalne higijene treba početi podsećanjem na to za šta služe štedne knjižice i telefoni sa brojčanikom.