Lisica i ždral Red dobre braće Čudo u Nemanjinoj navodi me da razmišljam o konačnom rešenju: kako da svaki građanin provede dvanaest minuta u blagosl. prisustvu vođe, kako da ova takoreći privatna inicijativa poprimi željenu biblijsku meru

piše: Ljubomir Živkov

Uh, ako je za jedan dan, od jutra doduše do povečerja, predsednik Vlade primio i blagoposlušao sedamdeset duša, koliko bi bilo potrebno da svi dođemo na red? Ovako smo svi osim sedamdesetoro ranoranilaca i hodočasnika dovedeni u neravnopravan položaj. Neka bude da nas je u Srbiji sedam miliona, ako nas ima manje, sram nas bilo, ali ako nas je ravno sedam miliona onda bismo svi bili pričešćeni za sto hiljada dana, nije malo, ali, da vidimo, to je manje od 274 godine; jesu pojedinci u Sv. pismu poživeli mnogo duže od ondašnjeg i današnjeg proseka, ako su samo imali kakvu izuzetnu zadaću, ali čak i kad bi rukovodilac tehn. vlade zabrazdio u tako ozbiljnu dugovečnost, za nas smrtnike nema nade da bismo došli na red, dobro, stanovništvo bi se unatoč beloj kugi obnavljalo, u Nemanjinoj bi osvanjivali novooštećeni primerci, sa novim ili večnim nepravdama i pritužbama, ali u broju 274 nema ničeg mističnog, ničeg simboličnog.

Do njega sam došao zamišljajući da će se sa premijerom sresti i predškolska deca, i podmladak koji nije još ni prohodao, u sedam mojih miliona uračunati su i starci koji u ovaj mah gledaju u dozidnicu, u šaru na tapetu, doklen od onih koji su došli da ih još jedared obiđu odvraćaju svoj već odbludeli pogled; pretpostavimo dakle da bi premijera tet-a-tet želeo da vidi samo radno sposobni živalj i naši dragi penzioneri mlađi od osamdeset osam godina. Neko bi se bez sumnje uzoholio ili uskopistio, ne pada mu na pamet da navija budilnik i da čeka u Nemanjinoj, da bi ukratko prepričao nešto što ga tišti dvadeset godina, ali u budućnosti, onakvoj kakvu ja predosećam, susret sa premijerom ne bi bio prepušten samovolji pojedinca, nego bi bio zakonska obaveza, zašto, pa zato što svako dobročinstvo čini dobročinitelja još boljim i produbljuje njegovu jasnu nakanu da postane još bolji.

Ali vratimo se matematici. Smanjimo najpre one 274 godine na 250 (po odbitku nejači, moribunda etc.), tako dolazimo do veze sa parlamentom i do radnog slogana "koliko poslanika, toliko izaslanika": minula bi, dakle, dva i po stoleća ako bi svaki građanin lično video premijera, ali kad bi Jedini uspeo da obuči ili stvori dvesto pedeset svojih replika (u daljem tekstu: "Sveti pipci"), kompletna Srbadija bila bi primljena za godinu dana! Na konkurs za pipke prijavljivali bi se ljudi čista srca, na prijemnom bi pored čovekoljublja dokazali i blistavost uma, nakon čega bi se obreli na intenzivnom kursu kojim bi dakako rukovodio rodonačelnik kulta, uh, kult mi ne zvuči dovoljno naški, recimo da predsednik vlade osnuje Red dobre braće, te bismo nakon završene obuke na dvesto pedeset mesta širom Srbije imali državne hramove gde bi se građani viđali sa izaslanicima Jedinog, stvorenim po liku njegovom, i gde bi otvorili srce kao da su u Nemanjinoj.

Ne bi procesija morala da traje ni godinu dana: ako bi svaki od pipaka mogao da obuči i pusti u svečani opticaj dvanaest zamenika ("Sv. pipci drugog reda"; i jedanaest bi bilo dovoljno, ali nije to fudbalski tim), svi bi se stanovnici našli pred očinskim licem vlasti za svega mesec dana! Ne mislim da bi svaki građanin svoje sveto vreme upotrebio da opanjka nekog iz katastra, suda, banke, ili RGZ-a, ja bih premijeru ili nekoj od njegovih ovlašćenih ikona naveo Brehtov stih: "Neka svako govori o svojoj sramoti, ja ću o svojoj", pa bih se fino ispovedio, ne navevši nijedan od šamara koje mi je činovništvo u svojoj preopterećenosti poslom nalupalo.

Za ispovesti bi Red dobre braće na licu mesta davao oprost i nalagao dobročinjenje i izgaranje kako na poslu tako i u tzv. slobodno vreme, dok bi žalbe bivale sortirane po oblastima, po dubini nanesene nepravde te po stupnju hitnosti.

Pred Redom dobre braće obreli bi se i svi državni činovnici od čijeg je zuluma smrtnicima zagorčan ionako gorak život, ali i taj oklevetani stalež imao bi štošta da kaže Redu, čula bi se, znači, i druga strana, pa bi i protiv mnogog klijenta državne uprave Red preduzeo hitne a odgovarajuće mere: jedino tako će Jedini moći da sastavi božanski mozaik nepravdi, neljubaznosti, osornosti, nehaja, grubosti, bezdušnosti i svega drugog što se nakupilo pod prethodnom crkl. dabogda vlašću.

Pročišćenje kroz razgovor sa pripadnicima Reda dobre braće moralo bi da potkači i samu dobru braću, i oni bi se prijavljivali za razgovor sa bratom ravnim po činu, ili sa Jedinim; pipci drugog reda ne bi smeli primati braću iz čijeg su kruga proistekli, jer bi to bilo kao da im se vajka rođeni otac, uglavnom bi stanovništvo prošlo kroz katarzu kakva je uskraćena građanima naoko razvijenijih država, svi razgovori bili bi snimljeni kamerom, i bili bi stenografisani u svrhu dalje naučne i verske obrade.

Sva ta građa, čije bi i samo skladištenje umnogome izmenilo lice Srbije, morala bi biti predočena Jedinom, jer kao što mu samo ime kaže, jedino On može to gradivo da obuhvati svojim umom i duhom! Koliko će dana i noći i samom Njemu biti potrebno da presluša ili pročita sve što su mu braća blagoprikupila samopregornim radom? Ne znam. Dajem predlog kako da se dragoceno gradivo što pre prikupi, a premijer najbolje znade šta će njim.