Sekta kojoj pripada i potpisnik ovih redova – te je ovde reč o insajderskom pogledu – malobrojna je, nepriznata i retko bezopasna iako je, dabome, sačinjavaju fanatici. (I hrišćani su se, doduše, u početku doimali krajnje benigno, a evo šta smo dobili.) Pripadnici sekte nisu uniformisani i, na prvi pogled, izgledaju obično. (Izgled, naravno, vara.) Uprkos fanatizmu pristojni su, obrazovani i najčešće siromašni ljudi. Sekta ne prinosi ni životinjske ni ljudske žrtve, ne postoje nikakvi tajni niti javni obredi, pa, sledstveno, nema ni crkve u kojoj bi se pastva molila. Božanstva, međutim, imaju i neizmerno im se dive, duboko ih štuju i, što da ne, vole.

Uprkos tome što sekta poseduje izvesna religijska obeležja, pripadnici su mahom ateisti, sa po kojim paganom. Ne okupljamo se po budžacima, nego po kafanama. Uočeno je i nekoliko ozbiljnijih slučajeva opsednutosti. Hijerarhija je labava, statut ne postoji, pravila su rastegljiva, a pri svakom susretu, šta god da je povod, obavezna tema su Pariz, Francuska, francuski jezik i, dabome, francuski sirevi. To su njihova božanstva. Vole i francuska vina, ali za njih nemaju para. U sekti je najviše prevoditeljki i prevodilaca s francuskog jezika, tu su i profesori (univerzitetski i gimnazijski), nekoliko novinara i filozofa, po koja sociološkinja, a i studenti se umeju priključiti. Kada neko od njih ode u Francusku, svi se raduju i čekaju ga s uzbuđenjem da im priča o onome što i sami savršeno dobro znaju. Odlazak u Pariz, na primer, to mesto permanentnog greha, ima sva obeležja hodočašća, ili status ekskurzije u raj. To, dabome, ne znači da se pripadnici sekte odaju rajskom razvratu i onim Bodlerovim veštačkim rajevima čim nogom stupe na tle Pariza (premda malo razvrata ne škodi), ali nije baš ni da su posvećeni asketskom životu. Uostalom, najveći greh u Parizu jeste ne konzumirati Pariz.

U sektu sam, a da o tome nisam imao pojma, ušao kao dete, po očevoj liniji. Francuski đak, profesor francuskog jezika i večiti Parižanin, otac nije bio vičan pričanju, ali rano zaražen Francuskom i Parizom, vraćao im se kad god je mogao. Ponekad bi poveo i mene. Jedno od prvih mojih sećanja na Pariz bilo je kako grančicom skidam pseće govno sa cipele na Jelisejskim poljima.

Nije lako reći šta je to što ovu sektu u tolikoj meri čini sektom. Francuska je, naravno, kao i svaka druga zemlja, osim što je lepša. Francuzi se, razume se, ni po čemu ne razlikuju od drugih ljudi na svetu, osim što govore francuski. Pariz je, dabome, kao i drugi glavni gradovi, osim što se drugi gradovi ne zovu Pariz. Nije uočeno da se ijedan drugi klub obožavalaca nekog grada, ili neke zemlje, može meriti sa posvećenošću koju pokazuje sekta frankofila. "Italijani" su slatki, ali nekako vazdušasti. (Italija je gotovo savršena, ama nema Pariz.) Obožavatelji Londona odviše su predati moći kojom zrači taj predivni grad. "Berlinci" su fina konkurencija u svojoj kosmopolitskoj opuštenosti. "Pražani" besramno (i s pravom) nude lepotu svoga grada, ali ceo Prag staje u dva pariska okruga. "Njujorčani" su, to se mora priznati, odličan takmac. I, dabome, "Rusi", dirljivo posvećeni predivnom jeziku, toj nesrećnoj zemlji, Tarkovskom i đavolski dobrim piscima koji, svako malo, niču niotkud. Ali čak se ni "Rusi" ne drže tako čvrsto.

Nedavno je sekta dobila novog člana. Moj prijatelj T. pristupio je sekti, a da toga i nije bio sasvim svestan. Pre izvesnog vremena uradio je to i javno, te je, utoliko, svoju pripadnost formalizovao. Sada je naš.

Poznat je T. po koječemu, najviše po tome što je zakleti anglofil i što piše đavolski dobro. Najbolje. Ali poznat je (bio) i po tome što je umeo da izjavi kako je Francuska prelepa zemlja, te da su Francuzi srdačan svet, jedino je šteta što govore francuski. Ili da je Prust jedan od najvećih pisaca, nesumnjivo, a svakako bi se više čitao da je pisao na nekom svetskom jeziku. Na francuskom jedino ume da kaže je suis boudoir ("ja sam budoar"). Mi, tvrdokorni pripadnici sekte trpeli smo njegova peckanja verujući da je, nažalost, potpuno izgubljen za našu stvar. A onda je T. pre tri godine, bez prevelikog oduševljenja, prvi put otišao u Pariz. Vratio se teško inficiran. Potom je, pre nekoliko meseci, opet otišao u Pariz. Nedugo po povratku u otadžbinu, kao prosev iz jednog mračnog teksta, dobismo rečenicu u kojoj kaže da je Pariz najlepši veliki grad na svetu. Odmah sutradan, na jednom neformalnom sastanku sekte, razvila se žučna rasprava o njegovoj formulaciji, naime, da li je Pariz najlepši veliki grad na svetu ili, kako je tvrdila ugledna prevoditeljka s francuskog, jedna od prvosveštenica sekte, naprosto najlepši grad na svetu? No, to je bilo manje važno. Jasno je bilo da je T. pristupio sekti i da iz nje, sva je prilika, nikada istupiti neće.

Ivan Milenković