U gotovo svim reakcijama minhenski masakr je osuđivan akt terorizma. Međutim oibiljni nemački listovi oprezno su ukazivali i na detalje iz istrage koji govore da možda postoji i neki drugi «okidač», ili drugi izvor socijalne patologije koji je doveo do masovnog zločina, jer nije svako masovno ubistvo (ubistvo više osoba na istom mestu u isto vreme) terorizam (nezakonito nasilje, ili pretnja nasiljem radi usađivanja straha, zastrašivanja vlasti ili društva kako bi se postigli politički, verski ili ideološki ciljevi).

Njusmagazin Špigel piše da su prilikom pretresa sobe u kojoj je 18-godišnji David S. iz Minhena živeo s roditeljima našli indicije o tome da se interesovao za nasilje, a između ostalog imao je i knjigu «Amok u mojoj glavi – zašto učenici ubijaju». ( Amok im Kopf - warum Schüler töten")

David S. je bio miran, povučen i pristojan u školi u kojoj je imao probleme, o kojima inspektori ne otkrivaju detalje, ali saopštavaju da je patio od depresije, pokazivao interesovanje sa se što je povezano sa pucnjavom.

Amok, ili amuk je malajska reč koja označava mahnito jurcanje do smrti, epizode iznenadnog masovnog napada na osobe ili objekte, obično od strane pojedinca, što se u psihijatriji smatra psihopatološkim ponašanjem koje je uvršteno u priručnike za dijagnostifikovanje mentalnih poremećaja.

Istražitelji tokom pretresa kuće u kojoj je David S. živeo s roditeljima nisu našli ništa što što bi ukazivalo na vezu sa terorističkim militantima islamske države.

Šef policije Hubertus Andre kaže, pak, da se mora uzeti u obzir i to da je David S. interesovao za norveškog masovnog ubicu Andresa Brejvika, kao i činjenica da je izvršio masakr tačno na petu godišnjicu Brejvikovog zločina na ostrvu Utoja (Utøya). (U tom slučaju se sudaraju dva objašnjenja: Andreas Brejvik se deklarisao kao desničar i tražio da norveška vlada podnese ostavku a on da bude postavljen za vojnog komandanta po tome njegov akt jeste terorizam, ali sudski veštaci su Brejvika proglasili neuračunljivim, pa je zbog kritika javnosti sud angažovao drugi tim veštaka na osnovu čijeg mišljenja (koji je diagnostifikova narcisoidni poremećaj ličnosti, narcissistic personality disorder - NPD) ga je proglasio zdravim i odgovornim za zločin i osudio ga na 21 godinu zatvora...)

( Rampage in Munich: In the backpack of the offender were 300 rounds of ammunition, Spiegel, 23. 7. )

I hambrurški dnevni list Zajt piše da je ubica patio od depresije (eine Erkrankung "aus dem depressiven Formenkreis" gehabt habe) i da se intenzivno bavio temom razjarenosti, saopštio je šef minhenske policije, Hubertus Andre, na konferencije za novinare o stanju istrage. I ovaj list piše da je indicije koje su ukazivale na to da se napadač intenzivno bavio temom amoka, odnosno razjarenosti, istražitelji pronašli tokom pretresa stana u Minhenu u kome je izvršilac masakra živeo s roditeljima.

Izvršilac minhenskoh masakra se ubio, a samoubilačku poruku policija nije uspela da pronađe.

I ovaj list zapaža da istražitelji nisu pronašli reference koje bi ukazivale veze Davida S. sa "Islamsku državu", niti na druge znake da postoji teroristička pozadina, ali i da istražitelji takođe pretpostavljaju da možda postoji izvesna veza sa masakrom koji je izvršio Norvežanin Anders Bering Brejvik na ostrvu Utoja (Utøya). Šef minhenske policije Hubertus Andre kaže da se mora uzeti u obzir i činjenica da je David S. izvšio masakr tačno na petu godišnjicu tog zločina, a i to da je pokazivao veliko interesovanje za norveškog masovnog ubicu Andresa Brejvikam.

Izvršilac je, kako saopštavaju istražitelji upotrebio ilegalni pištolj marke glok kalibra 9 milimetara, sa koga je satrugan serijski broj. Imao je više od 300 komada municije. Gde je napadač nabavio pištolj, policiji 23. 7. još nije bilo poznato.

( Täter befasste sich mit Thema Amok, Die Zeit, 23. 7. 2016 )

List Velt takođe piše da je ubica patio od depresije. ( Attentäter soll depressive Erkrankung gehabt haben, Die Welt, 23. 7. 2016.)

Robert Hajmberger, šef bavarske kriminalne policije, kaže da je Ali. S. planirao napad još od kako je prošle godine u gradu Vinenden posetio i snimio poprište na kome je 2009. tinejdžer Tim Krečmer obučen u crnu uniformu ušao u školu i otvorio vatru ciljajući u glave četrnaestogodišnjaka I petnaestogodišnjaka. ( Detaljnije: Germany stunned by shooting spree BBC, 11 March 2009)

Hronologija: Napadi madih revolveraša na škole u Nemačkoj

Vinenden – mart 2009.

U svojoj bivšoj školi u Vinendenu blizu pištoljem ukradenim od oca, sportskog strelca, sedamnaestogodišnjak ubio 15 osova i sebe.

Emsdeten - novembar 2006.

Naoružan pištoljem dumnim bombama, booby traps osamnaestogodišnjak upao u svoju bivšu školu u Emsdetenu, ali su ga zadržali đaci i osoblje, nakon čega je 30 osoba preživelo trovanje gasom i

Koburg - juli 2003.

Šesnaestogodiišnjak u Koburgu u Bavarskoj tokom časa pucao na profesora koga je promašio i ranio školdskog psihologa, pa se ubio. Oružje ukrao od oca.

Erfurt - April 2002.

Pištoljem i lovačkom puškom 19-godišnji bivši iz škole isključeni đak škole u Erfurtu i član lokalnog streljačkog kluba ustrelio 16 osoba i sebe.

( POLITISCHE REAKTIONEN AUF AMOKLAUF: NUR GEDULD!, der Spiegel (Source: dpa), 23. 7. 2016 )

Tviter ili Fejsbuk daju koristan uvid u najsvežije vesti, mogu čak i da pomognu policiji. To se videlo tokom napada u Minhenu u petak. Ali društvene mreže su takođe bile izvor zabuna, histerije i ciljanih dezinformacija.

Pametni telefoni su u petak uveče počeli da vibriraju ubrzanim tempom. Novi tvitovi, poruke preko aplikacije WhatsApp ili Periskopa, a sve o jednoj temi – napadu u Minhenu. U našem digitalnom dobu se pogled na društvene mreže podrazumeva pogotovo kada se radi o vrućim vestima. Retko se uopšte išta može dogoditi, a da u blizini nije neki očevidac sa kamerom mobilnog telefona na gotovs i internet-vezom, spreman da smesta podeli informacije sa svetom. Ali baš su napadi poput onih u Minhenu ili Nici trenutak kada društvene mreže jednovremeno pokazuju svoje lice i naličje.

Tradicionalni mediji – čak i kada u njih velikodušno ubrojimo i internet-portale – nemaju nikakve šanse da budu brži niti da dopru do više ljudi od društvenih mreža. I to može čak i spasiti živote. Tokom pucnjave u Minhenu, mnogi su preko mreže preneli gde se puca, odakle se treba skloniti. Jedan od korisnika Tvitera je u toj jurnjavi nepotrebno uslikao poziciju jedne policijske blokade – iako policija izričito upozorava da to ne treba raditi. Tako i napadači mogu da vide kako delaju snage bezbednosti.

Jedna novinarka bavarske radio-televizije je u tom trenutku bila u taksiju i videla da su svi taksisti preko ekrana u automobilima dobili upozorenje da izbegavaju četvrt Štahus jer je navodno i tamo bilo pucnjave. Tviterašica je to marljivo podelio sa svima pod vrućim heštegom #Muenchen, mada se ubrzo ispostavilo da u tom delu grada nema opasnosti, da postoji samo jedan napadač kod Olimpijskog tržnog centra.

Minhenska policija još od otkazane proslave Nove godine – zbog terorističke pretnje – uživa reputaciju da odlično i smireno koristi društvene mreže. To je potvrđeno i u petak, preciznim informacijama građanima koje oblasti treba izbegavati, koji su vozovi otkazani i slično. Sve to policija radi na nekoliko svetskih jezika. Građani su pozvani da ne objavljuju snimke i fotografije događaja, već da ih preko posebne platforme proslede policiji:

Kao veoma koristan pokazao se i hešteg #offenetür (otvorena vrata). Taj je izraz na društvenim mrežama u poslednje vreme nažalost i previše u upotrebi, a otvara mogućnost da svaka institucija ili neki drugi objekat obaveste uplašene građane koji se zateknu na ulici da će držati otvorena vrata i ponuditi pribežište. Hešteg se prvi put pojavio tokom napada u Parizu u novembru na francuskom jeziku: #PortesOuvertes. Postoji mogućnost da na običnoj Guglovoj mapi svako doda mesto gde su otvorena vrata.

Tu su i raspitivanje o tome da li je potrebno donirati krv za povređene, gde se to može uraditi, kao i ponude za pomoć razne vrste.

Tamna strana

Demokratizacija komunikacija – kada svako može da napiše bilo šta o bilo čemu – ima naravno i svoju tamnu stranu. Pojavljuju se korisnici željni pažnje koji postavljaju lažne informacije, oni koji misle da je to zabavno, oni koji ciljano dezinformišu ili ljudi koji iz najbolje namere šire neistine. U trenucima kada je mnogo toga nejasno, kada i nema preterano šta da se izvesti, dešava se da tradicionalni mediji preuzmu različite gluposti iz neproverenih izvora sa društvenih mreža. U petak se tako na Tviteru pojavio sijaset slika navodnih počinilaca kao i mesta napada – a sve izmišljeno.

Zbog prenošenja jedne od lažnih fotografija se televizijska stanica Sat1 izvinila: „Nismo smeli da tvitujemo tu lažnu fotografiju (na kojoj je navodno bio napad u Olimpijskom tržnom centru). Izvinjavamo se zbog toga."

Širenje glasina zbog kojih se u jednom trenutku moglo pomisliti da je pola „kalifata" s kalašnjikovima krenulo na Minhen u mnogome otežava posao policiji. Takođe, unosi paniku. Jedna korisnica Tvitera o tome je u petak napisala: „Prijatelji, ljudi u Minhenu takođe imaju internet i prestrave se kada jednostavno širite glasine. Manite to!"

Čak i kada je izvesno da su slike i informacije autentične, treba razmisliti dvaput. Snimci zločina, krvi i beživotnih tela uvek idu na vodenicu teroristima (čak i ako se ispostavi da napad u Minhenu nikakve veze s terorizmom nema). Oni žele da što šira publika vidi njihov krvavi pir, ili zločin koji će oni brže-bolje pripisati sebi. To je nakon napada u Nici apostrofirao i Kristijan Kristensen, profesor novinarstva i stručnjak za društvene mreže s Univerziteta u Stokholmu: „Da, imate pravo da prenosite nasilne slike mrtvih u Nici. Ali onda znajte da time radite ono što teroristi hoće."

Osim toga, fotografije mrtvih na društvenim mrežama gaze čast žrtava i nanose bol porodicama. Na to su izričito upozorile i policija u Nici pre nedelju dana, i policija u Minhenu u petak. Kristensen je o tome napisao: „Ako bi vam kamion pregazio nekog voljenog, da li biste hteli da se slika njenog/njegovog leša odmah proširi društvenim mrežama?"

Napadi poput ovog u Minhenu ostavljaju brojne žrtve i u jednom trenutku dovode stotine ili hiljade ljudi u životnu opasnost. Za milione ili milijarde ostalih to svakako nije pitanje života i smrti – zato se možda isplati duboko udahnuti i uključiti mozak pre nego što se opali po tastaturi.

( DRUŠTVENE MREŽE Kad je tvit brži od pameti , DW, 22. 7. 2016 )