27.7.2016. Kada Vlada?

piše: Miloš Vasić

Kao prvo smo čuli ono čuveno: „Evo me, samo što nisam". Onda smo čuli da treba sačekati da ode Kinez, pa da se ovaj vrati iz neke Evrope; pa smo čuli da ćemo vladu dobiti pre Britanaca. Britanci su novu vladu spakovali u cigla tri dana, gđa Mej napravila je kniks pred kraljicom i - gotovo. A mi još čekamo da se Aleksandar Vučić udostoji da nam kaže ono što je mogao – kao i gđa Mej – da obavi u tri dana.

Je li ima dovoljnu podršku u Parlamentau? Ima. Je li mu je vladajuća koalicija definitivno nadmoćna? Jeste. Može li šta hoće? Može.

I šta sad? Zašto Aleksandar Vučić mrljavi kao pijan onu žensku muku? Zašto iz nedelje u nedelju odlaže, pa se – uglavnom – prenemaže oko formiranja svoje, sasvim nesporno podržane vlade, kako god okrenete stvar?

Posle svih ovih nedelja i meseci, nameće se samo jedan odgovor: on nas zajebava. On nas prži na tihoj vatri; on još više prži svoje podanike i ulizice; on je raspisao konkurs za šlihtaru godine, pa čeka da vidi ko će da se najviše istakne; svako ko je neko mora svakoga dana da izjavi kako vlade bez Vučića nema i ne može biti, pa to i rade. Ukratko: ako Vučić, kojim slučajem – daleko bilo! – odluči da mandat poveri nekome drugome, čime povremeno preti, ode Srbija u Tandariju ili još gore.

Umesto da se pozabave tim očiglednim pitanjima, raznorazni političari i analitičari udarili su u analize: te ima li tu nekih pritisaka; te odakle su ti pritisci; te šta ti pritisci hoće. Odakle pritisci? Vjerica Radeta, koju znamo od onomad, hladno je izjavila da od Rusije nisu, mada je niko za to nije ni pitao. Ko onda pritiska, mada i ne znamo da bilo ko pritiska, kaže Vučić? Pa, eto: niti ko pritiska – ako je verovati Vučiću, jer je on otporan na sve pritiske – niti je o tome reč, po definiciji, jer je Vučić najhrabriji, najtvrđi i najnezavisniji, kao što znamo već godinama. Neće njemu niko sastavljati vladu! Je li tako? Jeste!

Pa zašto onda nije sastavio vladu odmah, posle tri dana, kad je mogao, kao gđa Mej u Britaniji? Nema odgovora. Konačno – mada ne i na kraju priče, ovo je trenutno stanje – izjavio je da ne bi hteo da bude na čelu vlade s kojom se ne slaže, pa neka bude neko drugi itd. Pa ko ga tera da bude na čelu vlade koju nije sam sastavljao, kao što može i treba?

Tu nešto stvarno nije u redu i tu neko nije sasvim na okupu. Ima li čovek nespornu izbornu – a tek parlamentarnu – većinu? Ima. Ima i nož i kolač; pa šta čeka? Zašto nas prži na tihoj vatri, zašto se prenemaže kao ona bačka mlada iz svatovca („Stala nogom na potegu, pa sve veli neću, a na kuma namiguje da se kola kreću"); zašto nas vaćari na seljačke fore tipa „ja ću poći, a vi mi ne dajte"? Kad god ih neko pita ima li pritisaka i odakle su, svi Vučićevi ljudi i on sam kažu da ne mogu da kažu i da neće o tome. Tako se pravi jedna situacija rovita i nejasna; nešto o čemu niko ništa „ne zna" ili neće da govori, a o našoj je guzici reč.

Ako, naime, očigledni mandatar za premijera odbija da formira vladu za koju ima sve preduslove, sve vadeći se na mutne i nejasne izgovore, tu nešto nije u redu. Ako ga neko zaista i „pritiska", kako on aludira, a „analitičari" potvrđuju bez ijednog dokaza, zašto ne kaže ko ga i u kom smeru „pritiska"? Zar nije najhrabriji i najpošteniji političar u Srba? Pa neka izađe lepo i kaže ko ga pritiska, pa neka ih napuši onako srpski sočno, kao onoliko puta u našoj istoriji. Pa je li toliko puta rekao da na njega niko uticati neće? Pa je li toliko puta istakao da je nezavistan, nepotkupljiv, nepristrasan i već sve što spada uz to?

Zašto se sada prenemaže, sve merkajući svoje pristalice ne bi li video trag kolebanja u njihovoj odanosti? Možda upravo stoga i čekamo da Aleksandar Vučić konačno formira vladu, čim bude bio siguran u odanost udvorica i šlihtara.