Portret savremenika – Fetulah Gulen:
Moćni imam mekog srca

Gulen i Erdogan su duvali u istu tikvu sve do sredine 2013. godine. Krajem maja i početkom juna diže se građanski bunt protiv sve totalitarnije Erdoganove vlasti. Zatim bliski Erdoganovi saradnici bivaju optuženi za korupciju, a Erdogan te optužbe stavlja na dušu Gulenu

Imam Fetulah Gulen, koji već godinama živi u Pensilvaniji, celom svetu postao je poznat bukvalno preko noći, između 15. i 16. jula, nakon neuspelog vojnog udara u Turskoj.

Ne može se reći da je Gulen bio nepoznat i pre toga, naročito u Turskoj, ali nakon propasti te (ne)organizovane akcije, koja po svojoj tehnologiji izvođenja nikako nije ličila na vojni puč i akciju u kojoj ozbiljna vojska preuzima vlast, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan svog dojučerašnjeg saveznika proglašava za organizatora, i kreće u osvetnički pohod.

Svi koji su protiv vlasti u Turskoj proglašavaju se za pripadnike Gulenovog Hizmeta, organizacije koju Erdogan proglašava za terorističku, i počinje da čisti državne službe od ljudi koji podržavaju Gulena i njegovu ideologiju, i onih za koje Erdogan kaže da je podržavaju.

A šta je u stvari Hizmet (Služba), i ko je Fetulah Gulen?

Rođen na severoistoku Turske u svešteničkoj porodici, Gulen vrlo rano postaje imam. Sa svega osamnaest godina počinje da drži propovedi, sa 28 je već u Izmiru najmlađi imam u Turskoj. Među vernicima stiče veliku podršku, a njegove propovedi u džamiji u tom gradu bivaju najposećenije. Razvija svoju islamsku ideologiju, u kojoj propoveda i kapitalističke vrednosti i tehnološku revoluciju. Shvata da u većinski sekularnoj Turskoj, u kojoj je vojska čuvar ideja oca turske nacije Mustafe Kemala Ataturka, sve polazi od obrazovanja. Međutim, da bi obrazovanje bilo kvalitetno, mora i da košta. A kako je prilično skupo, mogu da ga plate oni koji imaju novca, bar za početak. I tako nastaje začetak Gulenove ideologije, zasnovane na umerenim osnovama islamske vere. Najbolje je opisuje u svojoj knjizi Love and Tolerance (Ljubav i tolerancija). Na neki način, deluje i ekumenistički, zalažući se za dijalog i razumevanje među svetskim religijama.

Hizmet nije nikakva organizacija u formalno pravnom smislu. Niti postoji u nekakvim državnim registrima, niti ima svoje registrovano rukovodstvo i sve ono što zakoni propisuju da bi takve organizacije morale da imaju. Međutim, Hizmet i te kako postoji, prisutan je u mnogim delovima turskog života i funkcioniše na jedinstven način, uvezujući veru, biznis, obrazovanje, zdravstvo i humanitarni rad. Na to se naravno nadovezuju i mediji, koji šire tradicionalnu islamsku kulturu i vrednosti, postepeno potiskujući dominantni sekularizam turskog društva. Za Hizmet bi se najpribližnije moglo reći da je ideologija organizovana kao specifična decentralizovana organizacija, sveprisutna i u državi i u delovima društva koje je Gulen uvezao.

Gulen je u Redžepu Tajipu Erdoganu prepoznao političara koji može pomoći širenje njegovih ideja i uticaja. Tako je Gulen pomogao Erdoganu da dođe na vlast 2002. godine, a Erdogan je vraćao usluge Gulenu, dovodeći guleniste na najznačajnija mesta u državi i biznisu pod kontrolom države. S vremenom su pripadnici Hizmeta zaposeli i važna mesta u vojsci i počeli da potiskuju generale odane Ataturkovom učenju. Veliki broj sekularista iz armije uhapšen je u čuvenom slučaju Ergenekon, krajem prošle decenije, pod optužbama za terorizam. Dugo su držani u zatvorima, da bi neki od njih bili osuđeni, neki oslobođeni, a nekima procesi još traju. U toj akciji, inače, pohapšeno je i oko 70 novinara. Svi do jednog su optuženi, mada je tu bilo i smešnih optužnica, u kojima je navedeno da su pojedini novinari nabavljali oružje za terorističke akcije protiv države. Interesantno je bilo da su svi pohapšeni novinari u svom novinarskom radu kritikovali vlast i radili u opozicionim medijima. Zanimljivo je da su krajem 2011. godine vašem novinaru, prilikom posete Fondaciji pisaca i novinara, takođe Hizmetovoj organizaciji, njeni čelnici rekli da se ne mešaju u procese protiv novinara, jer optužbe protiv njih nisu zbog njihovog profesionalnog rada, već zbog toga što su umešani u terorizam. Međutim, kada je Erdogan preuzeo televiziju Samanyolu (Mlečni put) i medijski holding Zaman (Vreme), vodeće zvezde Gulenove medijske imperije, Fondacija pisaca i novinara je žestoko reagovala.

Gulen i Erdogan su duvali u istu tikvu sve do sredine 2013. godine. Krajem maja i početkom juna diže se građanski bunt protiv sve totalitarnije Erdoganove vlasti, isprovociran rušenjem parka Gezi, koji se nalazi tik pored centralnog istanbulskog trga Taksim. Mirni protest prerasta u žestoke okršaje sa policijom, u kojima se i potpisniku ovih redova, dok je obavljao svoj novinarski posao, nakon dužeg vremena suzavac vratio u krvotok. Gulen ustaje protiv Erdoganovog nasilja nad demonstrantima i daje im podršku. To izaziva šok kod javnosti, jer proteste organizuju građani verni Ataturkovom sekularnom organizovanju države, dok su Erdogan i Gulen dotadašnji savez zasnovali pre svega na islamu. Nedugo zatim bliski Erdoganovi saradnici, među kojima i njegov sin Bilal, bivaju optuženi za korupciju, a Erdogan te optužbe stavlja na dušu Gulenu i Hizmetu, tako da krajem 2013. dolazi i do njihovog definitivnog razlaza.

Gulen je svoj uspon počeo sitnim koracima, pomažući siromašnim učenicima koje su stipendirali njegovi vernici, koji su bili dobro ili bar bolje stojeći. Ubrzo osniva i sistem obrazovnih priprema za upis u škole i na fakultete. Donacijama, koje se među njegovim sledbenicima shvataju kao moralna obaveza prema društvu i njegovom napretku, plaća profesore, a njegovi đaci počinju da postižu odlične rezultate. Na taj način Gulen i Hizmet počinju i odabir novih i selekciju svojih budućih kadrova, a geometrijskom progresijom sistem se širi. Oni koji su u početku bili finansirani na taj način, sada odvajaju deo svojih prihoda da bi finansirali dalji razvoj. Hizmet sada ima i svoje predškolske ustanove, i osnovne i srednje škole, fakultete, ali i univerzitete. Univerziteti imaju univerzitetske klinike, i tako se, sistemom spojenih sudova, Hizmetov sistem širi, samim tim i Gulenova ideologija. Novi kadrovi nastavljaju starim putem, selekcijom najbolji među njima dobijaju i najbolja, odgovarajuća mesta u svim oblastima turskog državnog i društvenog života.

Impozantan je Hizmetov Univerzitet Fatih (Osvajač). Osnovala ga je grupa biznismena, odvajajući deo svojih prihoda ili imovine. Tako je, recimo, zemljište na obodu evropskog dela Istanbula, vredno nekoliko miliona evra, gde se nalaze uprava, veći deo fakulteta i kampus, dar jednog od Gulenovih sledbenika. Konzorcijum osnivača ga je u početku i finansirao. Uglavnom, Fatih je, pre četiri godine, kada sam tamo boravio, bio jedan od najprestižnijih univerziteta ne samo u Turskoj, nego i u većini zemalja u kojima Turska širi svoj uticaj. Deo studenata se samofinansira, deo studenata stipendiraju poslovni ljudi iz Hizmeta, a deo stipendira i sam Univerzitet Fatih. Zanimljivo je da su ti Fatihovi stipendisti iz muslimanskih zemalja u kojima je Turska u to vreme širila svoj uticaj. Pokrivene devojke koje borave u Fatihovom kampusu, recimo, nakon završetka studija vraćaju se u svoje zemlje. Na fakultetu su stekle znanje, ali i veze, koje im pomažu u daljem životu i radu. Ali, pomažu i Hizmetu i Gulenu. Pomagale su i Turskoj, dok se Gulen i Erdogan nisu razišli.

Na isti način kao i Fatih, ali i većina Hizmetovih organizacija, osnovana je i klinika Sema (Nada). Na samoj obali Mramornog mora, u Azijskom delu Istanbula, u bivšem hotelu sa pet zvezdica, posao su dobili poznati medicinski stručnjaci, dobrim delom i sami Hizmetovi stipendisti. Neki od njih čak i volontiraju, lečeći siromašne pacijente bez naknade, i tako ispunjavaju svoju dužnost u Gulenovom pokretu i društvu uopšte. Pristup klinici imali su svi građani o trošku zdravstvenog osiguranja, a oni koje koji žele nestandardne usluge debelo ih plaćaju. Na taj način Sema hastanesi (Bolnica Nada) finansirala je besplatne usluge koje su pružali siromašnim pacijentima. Sema jedino nije imala svoje onkološko odeljenje, jer, kako su mi rekli, oni svojim pacijentima daju nadu, tako se i zovu. A za onkološke pacijente tu "uslugu" nisu mogli da pruže. Sema hastanesi je pre četiri godine preimenovana, sada je Univerzitetska klinika Fatih. Obrazuje buduće doktore sa tog univerziteta, a na njoj rade i predavači sa Fatihovog medicinskog fakulteta.

Bliska Hizmetu je i najveća konfederacija biznismena u Turskoj, Tuskon (Tuscon). Okuplja oko 300.000 članova, organizovana je kao krovna organizacija lokalnih biznis asocijacija. Ima svoja predstavništva u najvećim svetskim finansijskim centrima. Dok je Gulen bio blizak Erdoganu, kažu, tadašnji turski premijer nijednu važnu odluku koja se tiče ekonomije i biznisa nije donosio dok njih nije pitao. U svaku zvaničnu državnu posetu vodio je i ljude iz Tuskona, i na taj način otvarao put biznisu. Članovi Tuskona bili su zainteresovani za Srbiju, jer iako su 2011. godine imali blizu 50 milijardi dolara prometa sa Rusijom, naš bescarinski režim sa tom zemljom im je i te kako odgovarao. Interesovao ih je i uvoz jagnjećeg mesa, ali Srbija nije mogla da ponudi kvantitet i kontinuitet u isporukama. Tako smo im pre nekoliko godina, recimo, prodavali neke metale, nešto kukuruza šećerca, i to je bilo sve od značajnijih isporuka, mada je u Tuskonu vladalo veliko interesovanje za saradnju sa Srbijom. Poslovno udruženje SITA je u Srbiji partner Tuskona, i često organizuju "b2b" sastanke između srpskih i turskih privrednika, učešća i posete sajmovima u dve zemlje, a u više navrata su organizovali i studijske boravke srpskih novinara i urednika Turskoj.

Prilikom jedne takve posete imao sam i priliku da porazgovaram sa predsednikom i generalnim direktorom Turkiš erlajnsa dr Temelom Kotilom. Kotil je tom prilikom ispričao istorijat razvoja turskog avio-prevoznika, čije se tehnologija i ideologija prilično podudaraju sa Gulenovom, mada mi je ostalo nejasno da li je Turkiš erlajns bio deo Tuskona, blizak Hizmetu, ili ne.

Ukratko, to je devedesetih godina bila kompanija sa zastarelom flotom i relativno malim brojem linija. Preporod ovog državnog avio-prevoznika započinje istovremeno sa Erdoganovim dolaskom na vlast i Gulenovim pozicioniranjem kao glavnog ideologa te vlasti. Raspisuje se dokapitalizacija, akcije se nude na berzi velikom broju malih akcionara, ali država kontroliše zlatnu akciju. Dolazi se do svežeg kapitala, dovode se stručni ljudi, istovremeno se naručuje veliki broj novih aviona sa relativno kratkim rokom isporuke, i jasnim planom linija i destinacija na koje će ti avioni leteti, i biznis planom kakav će profit ostvarivati. Elem, od 2002. godine do kraja novembra 2011, kada sam se susreo sa dr Temelom Kotilom, Turkiš erlajns je bio avio-kompanija sa najmlađom flotom aviona u Evropi, 198 destinacija i oko 120 aviona. Danas Turkiš erlajns ima 320 aviona i 280 destinacija, što je svrstava u avio-kompaniju koja leti na najveći broj aerodrorma u svetu. Meni je bilo vrlo interesantno što je razvojni put Turkiš erlajnsa u tih deset godina bio totalno suprotan od (ne)razvojnog puta tadašnjeg JAT-a, kojem je takođe vlasnik bila država, samo srpska. I dan-danas ne znam da li su Turkiš i Kotil bili deo Hizmeta ili ne, ali s obzirom na to da turska država kontroliše tog avio-prevoznika, mislim da će brzo biti jasno, bar po Kotilovoj budućoj poziciji.

Dakle, Fetulah Gulen i danas sedi u svojoj kući u Pensilvaniji, u koju je otišao 1999. godine, navodno na lečenje, i nikada se nije vratio. Zapravo je pobegao od proganjanja tadašnje vojne vlasti, koja je zbacila premijera Nedžmetina Erbakana, da bi optužbi bio oslobođen 2008. godine. Sada je u situaciji da je ponovo optužen za organizovanje vojnog udara, pripadnici njegovog pokreta se hapse, i čini se da je Erdogan iskoristio priliku da njegove škole ukine, firme oslabi, a njega optuži. Medije mu je već preuzeo pre nekoliko meseci, i sada je samo pitanje političkih odnosa Erdogana i Obame da li će Gulen biti izručen Turskoj. On sam je rekao da nema nikakvog razloga da mu SAD uskrate gostoprimstvo, za koje se priča da mu ga je omogućila CIA jer je zainteresovana za njegovu ideologiju islama koja propagira kapitalizam, ali da se ne plaši izručenja: "Negde moram da umrem, da li u kući ili u zatvoru, svejedno je", navodno je izjavio prethodnih dana.

Petar Jeremić