Šta su Busije:
Krajina na kraju grada

Najveće izbegličko naselje u Srbiji izgradili su sami meštani pomažući jedni drugima. Sakupljali su novac za osvetljenje ulica, za vodovod, radili su jedni drugima na izgradnji kuća... Busije su nastale na njivi poljoprivrednog preduzeća iz Nove Pazove kada je Vojislav Šešelj, bivši potpredsednik Vlade Republike Srbije i predsednik opštine Zemun 1997. godine isparcelisao to zemljište i prodao ga unesrećenim ljudima koji su verovali da im njihov Vojo čini uslugu. Danas niko od oko 1300 vlasnika isto toliko placeva u Busijama nema vlasnički papir "jedan kroz jedan". "To što neko dođe jednom i ostavi samo obećanja i ove plakate koje posle skida vetar sa bandera, nama ništa ne znači", kaže Jovan Vučenović, sekretar Udruženja građana naselja Busije

U prigradskom beogradskom naselju Busije, 4. avgusta održana je ceremonija obeležavanja 21 godine od vojne operacije "Oluja" tokom koje je iz Hrvatske oterano preko 200.000 građana te zemlje. Na ceremoniji je prisustvovao veliki broj građana, državni i verski vrh kao i pojedini gosti.

Busije su naselje u mesnoj zajednici Ugrinovci opštine Zemun. Nalazi se između Batajnice i Ugrinovaca, na oko 30 kilometara od Trga republike. Busije su poznate kao "najveće krajiško naselje u Srbiji" mada bi bolji naziv bio najveće izbegličko naselje. Tamo žive izbeglice i iz Hrvatske i iz Bosne i sa Kosova. Imaju crkvu Svetog Ćirila i Metodija, oko 40 novorođenčadi godišnje, ambulantu, autobusku liniju 702 koja na oko pola sata vozi od njihove crkve do Glavne železničke stanice u Beogradu; imaju Fudbalski klub "Busije" koji je u vrhu lige iz koje se ne može ispasti, ribolovački i karate klub, dva kulturno-umetnička društva, dva spomenika, teren za balote i desetak kafića, kafana i restorana. Većinu stvari koje Busije imaju izgradili su sami meštani pomažući jedni drugima. Sakupljali su novac za osvetljenje ulica, za vodovod, radili su jedni drugima na izgradnji kuća... Sedam godina se već održava manifestacija Krajiški otkos, a poslednje dve godine na toj svečanosti gostuju ministri poput Aleksandra Vulina i Nebojše Stefanovića.

Asfalta nema po svim ulicama, a i tamo gde ga ima ispucaće za koju godinu jer je takozvanog izbornog kvaliteta, postavljan je tokom nekih od političkih kampanja. Imena ulica su ranije nazivana rednim brojevima, a danas po relativno istaknutim Krajišnicima poput vladika, pisaca, slikara, vojskovođa. Busije nemaju igralište za svoj fudbalski klub, kanalizaciju, trotoar, groblje, vrtić, ni školu.

Busije su nastale na njivi poljoprivrednog preduzeća iz Nove Pazove kada je Vojislav Šešelj, potpredsednik Vlade Republike Srbije i predsednik opštine Zemun 1997. godine isparcelisao to zemljište i prodao ga unesrećenim ljudima koji su verovali da im njihov Vojo čini uslugu. Na tom mestu je trebalo da bude deponija, međutim, neko je došao na ideju da se tu nasele izbeglice posle "Oluje". Danas niko od oko 1300 vlasnika isto toliko placeva u Busijama nema vlasnički papir "jedan kroz jedan". U katastru je to naselje i dalje njiva u vlasništvu države, a neki kažu da je pravi vlasnik jedan Švaba proteran ili ubijen posle Drugog svetskog rata nakon čega mu je imovina nacionalizovana. Inače, prvi asfalt i autobusku liniju u Busije je uveo bivši gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović.

Na skretanju sa Šangajske ulice udesno, pre neki dan je postavljen spomenik koji liči na otvorenu knjigu na čijoj je levoj stranici pravoslavni krst i rečenica: "Dobro došli u Busije!", a na desnoj, uz nekoliko pravopisnih grešaka, piše: "Naselje Busije je nastalo 1997. godine naseljavanjem proteranih Srba iz Republike Srpske Krajine, BiH i Kosova i Metohije. Ovde živi sećanje na sve poginule i nestale koji nisu stigli sa izbegličkom kolonom. U periodu od 1991. do 1999. godine sa svojih vekovnih ognjišta je proterano više od milion Srba." Ispred spomenika su klupe koje gledaju na cestu.

U centru naselja su pošta, DIS trgovina, mesara "Četnik", jedna pekara koja prodaje loš burek i peciva od lisnatog testa. Preko puta je druga pekara koja ne radi neko vreme, a izlozi su joj iznutra izlepljeni izbornim plakatima Srpske napredne stranke "Ujedinjeni možemo sve" i plakatima koji pozivaju na svečano obeležavanje 21 godine od operacije "Oluja", tj. na "Dan sećanja na stradale i progon Srba". Ovih poslednjih plakata ima na svakoj banderi u Busijama i usput do tamo.

Konobar iz jednog od kafića u centru kaže da mu je retko kad gužva u lokalu. Katkad neko sedne na kafu preko dana ili uveče na pivo. Mladi izlaze u Zemun, Novi Beograd ili grad. "Ma ko će da bleji u selu", kaže. Većina njegovih drugara iz Busija je po inostranstvu. Imaju hrvatske pasoše pa mogu bez problema da rade, kao punopravni građani Evropske unije i to uglavnom na građevini. On zbog nekih komplikacija nije uspeo da izvadi putovnicu, a neće da rizikuje da radi na crno. Deportovaće ga, moraće da plati neku kaznu, a nema para. "Ortak jedan je za šest meseci u Nemačkoj kupio audi Q7. Ja ovde mogu samo da ga sanjam", kaže on.

Bio je na obeležavanju Oluje i kaže da je bilo dobro. Bilo je mnogo naroda koji su uglavnom dovezeni autobusima iz cele Srbije i tad je bila gužva u kafiću. U prodavnicu se nije moglo ući. Od govornika, najbolje je govorio Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, dok je Vučić "trabunjao ono njegovo o napretku". "Svi živi su otpušteni. U Ideji su skoro tražili 50 radnika. Prijavio sam se i radio u hladnjači, a mislim da su me otpustili kad sam pitao šta se dešava sa tim povećanjem plate koji su najavljivali šefovi", priča ravnodušno mladić. U kafiću radi i nedeljom pa zaradi i do 30.000.

O političarima, njihovoj brizi o Busijama kao i opštem stanju u društvu ne misli dobro ni Jovan Vučenović, sekretar Udruženja građana naselja Busije. Njemu se na ceremoniji najviše svidela grupa koja je na početku pevala o zavičaju i povratku. Dirnula ga je.

"To što neko dođe jednom i ostavi samo obećanja i ove plakate koje posle skida vetar sa bandera, nama ništa ne znači", kaže on pa nabraja sve pokušaje Udruženja da se opštinski i gradski organi izmole za neku pomoć. Seća se kako je davno predlagao da se sastanu predstavnici svih stranaka koji su tad imali kancelarije u Busijama i dogovore na koji način da definišu i reše na višim nivoima probleme svog mesta. Neko mu je odgovorio: "Ti si lud, oni su naši neprijatelji!" Zahvalio im se i otišao. "Kako može komšija prvi da ti bude neprijatelj samo zato što je u žutoj partiji, a ti u plavoj?", pita se Vučenović govoreći polako i takođe ravnodušno.

Inače, on živi u Busijama sa suprugom, a ćerka i sin su mu sa svojim porodicama. Skoro je završio sa konačnim pokrivanjem kuće. Ima baštu, do prošle godine je držao i piliće i svinje. Poslednjih deset dana je pričao sa ko zna koliko novinara, kako to već ide, od avgusta do avgusta. Sakuplja objavljene članke, a i sam zapisuje običaje i skoro zaboravljeni jezik Dalmacije. Kako je razgovor o problemima života u Busijama odmakao, pokazao je i fotografije i kamen od kuće, iz njegovog sela Koljana. Govori i o prošlosti, sadašnjosti, a ne veruje da će budućnost biti drugačija jer smo "takav narod" koji neće da menja "svoje navike i umišljeni ego". "Ne može jedan čovek da bude i najbolji doktor i najbolji ekonomista i najbolji inženjer i da je sve on najbolje. Ne znam…" Kaže da se sve više povlači u "svoju ljušturu" jer šta vredi pričati. Niti koga interesuje, niti se sve to može ispričati. Na kraju je predložio da Krajišnici postanu nacionalna manjina jer je to možda jedni način da se sami brinu o sebi.

Ovi što se sada bave političkim zastupanjem, ne znaju ništa ni o Krajišnicima ni o izbeglištvu, a ni o politici. Isto važi i za ostale zastupnike i ostale građane Srbije.

Mirko Rudić