Intervju – dr Leposava Kron:
Nasilje, destrukcija i sadizam kao deo svakodnevice

Socijalna situacija je sada takva da vi možete pregaziti dete na pešačkom prelazu, a ako pritom imate novac i ekipu advokata koja će vas lepo braniti, proći ćete bez kazne. Dokle god pravosuđe ne bude funkcionisalo kako treba, ne treba se čuditi što saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom ostaju nekažnjene. Kad se tabu ubistva, koji je univerzalna civilizacijska zabrana, prekrši, onda se postavlja pitanje zašto bi ono što je dopušteno drugima, bilo zabranjeno meni

Kada skoro sve vesti postanu "crna hronika", kada ulični obračuni, zasede, porodična ubistva, podmetanja bombi, pa čak i sve češća masovna ubistva, postanu deo svakodnevice, onda to obično znači da se dešavaju češće nego ranije. Međutim, ono što nam zvanična statistika, ministar policije i premijer stalno poručuju jeste da se nama sve to samo čini, jer je kriminal u Srbiji smanjen takoreći na "idealnu meru". O tome gde je istina, da li smo u zabludi i kome da verujemo, svojim očima ili hvaljenoj statistici, razgovaramo sa doktorkom psiholoških nauka Leposavom Kron, naučnom savetnicom Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja i doskorašnjom direktorkom Instituta (od 2006. do 2015), autorkom više knjiga iz oblasti psihologije kriminala.

"VREME": Imamo običaj da kažemo "vratili smo se u devedesete". Kada statistika i naši zvaničnici govore o stopi kriminala, sugerišu "povratak u osamdesete". Kako razumeti taj raskorak?

LEPOSAVA KRON: Moram da stavim emfazu na činjenicu da ni policijska ni sudska statistika nisu dovoljno precizne ni ažurne. Nema pouzdanih statističkih modela za praćenje stope kriminala.

To je već "arheološki" problem. Decenijama najbolji statističari ukazuju na to da se stope kriminala moraju računati i analizirati pod adekvatnim statističkim modelom. Taj model nije jednostavan, ali je moguć. Razvijenije zemlje ga primenjuju, ali ovde ostaje poražavajuća činjenica da statistike o kriminalu i drugim oblicima antisocijalnog ponašanja nisu pouzdani indikatori realnog stanja u toj oblasti naše socijalne realnosti. To što mediji plasiraju još je u većoj meri nepouzdano, a senzacionalizacija i tabloidizacija zločina već dobijaju razmere "psihopatologije svakodnevnog života".

No, dobro, jesu li ovo nove devedesete ili imamo povratak kriminala u "miroljubive" osamdesete?

Ni jedno ni drugo. Osamdesetih je kriminal imao drugačiju strukturu i dinamiku i sadašnja slika kriminala teško da je uporediva sa tim po bilo kojim parametrima.

Ne bih rekla ni da je reč o povratku devedesetih, mada, naravno, ima fragmenata društvene stvarnosti i neprijatne psihološke klime koja na to podseća. Ovo je nova situacija, nova dinamika, novi su običaji. Srbija je još uvek zemlja nezalečenih trauma, a posttraumatski stresni sindrom koji dolazi kao neminovna posledica ratova donosi sobom probleme i na individualnom i na kolektivnom planu. Međutim, tim problemima se niko ozbiljno ne bavi jer se na Balkanu uvek nešto novo zbiva i problemi koji se generišu često su posledica starih nedovršenih, da kažem psiholoških poslova. Ceo region je traumatizovan i te posledice se već dugo osećaju i povremeno dobijaju neke akutne forme. Dostupnost oružja je jako veliki problem. I to je naravno posledica ratova. Oružje je isuviše lako dostupno. Mnogi strašni zločini bi se možda završili razbijenim nosevima da nije bilo oružja pri ruci. A država nije našla mehanizme da spreči držanje oružja i džebane po kućama. Skoro sva masovna ubistva u poslednjih nekoliko godina, sada već skoro zaboravljena Ivanča ili najsvežije Žitište, desila su se od ruku koje je imalo oružje iz rata. Počinioci su ljudi koji su verovatno bili žestoko pogođeni posttraumatskim stresnim sindromom koji može da traje i decenijama kao, recimo, kod vijetnamskih veterana koji su eklatantan primer za to.

Kada ministar Stefanović pre nekoliko meseci izjavi da je maloletnička delinkvencija u Srbiji smanjena 20 odsto, broj poginulih u saobraćaju 18 odsto, a zaplena narkotika povećana 9,4 odsto, kako vama, iz ugla stručnjaka, deluju ovi rezultati?

Mi se u Institutu ne bavimo statističkom evidencijom kriminala, osim fragmentarno. Međutim, već sam napomenula da zvanični statistički indikatori nisu pouzdani.

Naravno, ne sumnjam da su trendovi globalno posmatrano takvi kao što ste citirali, ali to ne znači mnogo ako gledamo širu sliku. Modusi, načini izvršenja se menjaju. Ekspanzija društvenih mreža donela je, recimo, dosta bolne i traumatične oblike vršnjačkog nasilja. Reč je o maltretiranju nekoga ko u tom nasilju neće možda fizički stradati, ali će se staviti na stub srama nekom drastičnom provokacijom, potom će se sve to staviti na YouTube što je akt posebnog poniženja. To ne ulazi u statistiku, ali su psihološke posledice po adolescentne žrtve razorne.

Tek se po strukturi dela vide prave dimenzije maloletničke delinkvencije. Pre koju godinu, razbojništva i ubistva postala su učestalija nego ranije, dok su oni lakši oblici kao "povreda časti i ugleda" bili u značajnom padu. Kakva je situacija danas?

Maloletnički kriminal u Srbiji je u drastičnom porastu. Od 2010. do 2014. porastao je četiri puta! Ponajviše u Beogradu. Prema podacima beogradskog Okružnog suda, broj procesuiranih predmeta u 2004. godini iznosio je 317, dok je 2008. porastao na 1252 slučaja. Ono što još više zabrinjava jeste činjenica da su maloletni prestupnici sve mlađi i sve agresivniji. Podaci Ministarstva pravde, njegove Uprave za izvršenje zavodskih sankcija, govore da su se tokom prošle godine u Srbiji maloletnici našli iza rešetaka zbog: 97 teških krađa, 50 razbojništava, 36 krivičnih dela vezanih za neovlašćeno posedovanje i prodaju narkotika, i isto toliko ubistava i pokušaja ubistva. Devet maloletnika počinilo je silovanje, a njih 11 je u zatvoru zbog nanošenja telesnih povreda.

Čak 25 maloletnika osuđeno je na zatvorske kazne od šest do deset godina, što je maksimum, desetoro je osuđeno na kazne od pet do šest godina, a samo troje do dve godine.

Podaci MUP-a Srbije još su drastičniji i alarmantniji od statistike koju beleži pravosuđe. Pre svega, zato što sva počinjena krivična dela ne budu uvek i procesuirana. Od nekih se, tokom istražnog postupka, odustane zbog nedostatka materijalnih i drugih dokaza, a neka dela počine maloletnici mlađi od 14 godina, koji ne podležu krivičnoj odgovornosti. Tako, prema podacima MUP-a, prosečno godišnje 5000 maloletnika u Srbiji počini oko 7500 krivičnih dela. Pritom, svaki sedmi maloletnik mlađi je od 14 godina, dok je svaki 17. ženskog pola. Najviše dela zabeleženo je među vršnjacima, u školi, a sve su zastupljenija i seksualna zlostavljanja.

Da u sve češće fizičke sukobe ulaze i devojčice, dokazuju primeri iz Novog Sada, Pirota, Niša i Beograda. U nekim od tih "ženskih obračuna", maloletnice su pribegavale, osim čupanja i grebanja noktima i neobičnom oružju, poput viljušaka ili olovaka. Devojčicama, nažalost, nisu strana ni seksualna zlostavljanja drugarica, poput slučaja u Pirotu, kada su sve prekinuli dečaci, zgroženi onim što su videli.

Generacija o kojoj govorimo rođena je oko 2000. godine. Koliko je ona proizvod već traumatizovanog društva, a koliko je sazdana od nekog svog, ovovremenskog imidža?

Deca nisu kriva, jer nisu zrela, samo oponašaju iskrivljenu matricu koja je prisutna u porodici i društvu. Glavni krivci za sve učestaliju maloletničku delinkvenciju su porodica i društvo. Naprosto, srušena je piramida vrednosti. U društvu je mnogo toga poremećeno pa među maloletnom populacijom mnogo toga vodi u ekstremizam i patologiju. Deca su sve više okrenuta televiziji i internetu, gde su izloženi prizorima nasilja i mogu da vide i scene ekstremne agresije, najveća fizička ili seksualna zlostavljanja.

Ali, šta se dešava sa tom decom kada izađu, recimo, iz kazneno-popravnog doma? Recidivizam. Pitanje je da li se oni tamo poprave ili samo dodatno izuče školu kriminala. Može se desiti da neki od njih počine delo iz dosade, slučajno, pod uticajem alkohola, a onda kada dospeju u KPZ ne budu prevaspitani. S druge strane, roditelji ovih tinejdžera su izgubljena generacija devedesetih. Ili su luzeri, socijalni slučajevi, ili desperadosi, ili novobogataši, biznismeni koji imaju para za sve, ali ne i vremena za psihološke potrebe svoje dece. A porodica je protektivan faktor protiv činjenja zla. Broken home (razorena porodica) model je porodice koja se raspala zbog nekog od razloga, alkohola, droge, napuštanja… A dve trećine delinkvenata potiču iz razorenih porodica.

U opis "stope kriminala" kod nas moralo bi ući i to što se i najveća imena iz kriminalnog miljea devedesetih puštaju na slobodu, što se spektakularna hapšenja završavaju tek pritvorom, što je veliki broj nerešenih slučajeva. Koliko je sve to uporište za rast, a ne za smanjenje kriminala?

Socijalna situacija je sada takva da vi možete pregaziti dete na pešačkom prelazu, a ako pritom imate novac i ekipu advokata koja će vas lepo braniti, proći ćete bez kazne. Dokle god pravosuđe ne bude funkcionisalo kako treba, ne treba se čuditi što saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom ostaju nekažnjene. Kad se tabu ubistva, koji je univerzalna civilizacijska zabrana, prekrši, onda se postavlja pitanje zašto bi ono što je dopušteno drugima, bilo zabranjeno meni. Ljudi su izgubili poverenje u pravosudni sistem jer i najstrašniji zločini mogu da ostanu nesankcionisani.

Za okolnosti koje ste naveli ne bih rekla da su uporište za rast kriminala, ali jesu eventualno pogodno tlo. Nasilje, destrukcija i sadizam postali su deo psihopatologije svakodnevnog života.

Šta nam taj slobodan krupan kriminal poručuje?

Da treba sprovesti reformu pravnog sistema. Upotrebiti poznate mehanizme koje su upotrebljavale razvijenije države i implementirati ih kod nas. Slučaj Rumunije pokazuje da je to moguće. Kod njih je stopa kriminala u drastičnom opadanju, što je bio i jedan od uslova za prijem u EU. Za razliku od nas, oni imaju veoma pouzdane statističke modele praćenja, a pre toga su sačinili dobre preventivne modele. Poznajem tamošnju situaciju jer sam nedavno bila gostujući profesor na West university Temisoara. Ljudi se tamo osećaju sigurno, nezaposlenost je pala na nekih 6,6 odsto, a ekonomski uspon je stalan. Koliko čujem, to duguju i dobrim merama poreske politike.

Ne postoji država u kojoj je krupan kriminal iskorenjen. Radi se o tome da se on nekako redukuje i kontroliše. Za to je potrebno izraditi i dobre preventivne programe, a država koja misli o budućnosti svojih građana mora da izdvoji za to pare.

Koliko se i inače razlikujemo od zemalja u okruženju po nesigurnosti života, na ulici, u kafiću, komšiluku?

Osećaj sigurnosti ili nesigurnosti zavisi od mnogih faktora i podložan je promeni u kratkim vremenskim intervalima. Koliko je meni poznato, dobro kontrolisanih istraživanja na tu temu nema, naročito ne komparativnih studija.

Međutim, psihološki faktor nesigurnosti indukuje i laka dostupnost oružja. Ilegalno tržište oružja ovde je dobro organizovano, oružje je lako dostupno i to je generator mnogih problema. Ne znamo kada možemo uleteti u scenario nama nepoznatih ljudi lakih na oružju. To ipak nije tako čest slučaj, ali incidenti su svuda mogući. Kontrola oružja je, kao što smo videli, ozbiljan problem i on jeste posledica ratova. Taj problem nije postojao osamdesetih godina prošlog veka.

Ivana Milanović Hrašovec