Knjige – Ledeni i Omladina bez boga:
Impresivna freska o četvrtastim istorijama

Roman Roberta Šindela bavi se krivicom, sećanjem, odgovornošću i zaboravom; knjiga Edena fon Horvata podsetnik je na to "kako je sve počelo"

Sedeo sam s Romanom Apolonerom uz vino i pokušavao da izvučem iz njega zbog čega je toliko zagrizao u savremenu istoriju. Nije mi uspelo, pa sam mu održao lepo predavanje o ekscesima modernog filosemitizma koji praktikuju pre svega sinovi i kćeri nacista. Kazao sam mu kako su to neumorni a smešni pokušaji da se sa strane počinilaca pređe na stranu žrtava, iako oni kao potomci nisu ni jedno ni drugo. Dok sam mu ja sve to brbljao preko stola, on je ostao sasvim miran, pažljivo me je posmatrao kako govorim, kao da je i to sastavni deo njegove sadašnje strasti. (Ledeni)

Izdavaštvo jeste (i) biznis, ali njegova so, oni koji ga zapravo snabdevaju smislom i održavaju ga u svojstvu nečega što je trajno iznad svake plus-minus računice, jesu zanesenjaci koji imaju neke svoje partikularne, osebujne i redom pomalo pomerene razloge zbog kojih se upuštaju u objavljivanje knjiga (koje nisu sami napisali), te otuda imaju i sasvim neobične izbore i kriterijume; da nema njih, takvih, neke naizgled male, a važne niše ostale bi prazne, kulturi jednog jezika nešto bi silno nedostajalo – utoliko više ukoliko toga ne bi ni bila svesna, jer ne bi imala načina da sazna šta je mogla da propusti. Nojzac iz Novog Sada (ergo, iz Neusatza) spada među takve, mada, hm, jedva da je izdavačka kuća, više je to lično-porodična manufaktura u kojoj Relja Dražić prevodi, uređuje i objavljuje knjige za koje bi voleo da ih vidi objavljene na srpskom, a koje verovatno niko drugi ovde ne bi dospeo da objavi; naravno, ne zato što nisu dobre. Uzgred, zbog te gerilsko-podvižničke naravi njegovog izdavaštva, mora mu se oprostiti izvesna nesavršenost tj. neuređenost njegovih izdanja, koja bi svakako prosperirala prolaženjem kroz ruke (još jednog) profesionalnog lektora-korektora. Ali, i da ga ima, odakle mu?

Nojzac je, naime, specijalizovan za književnost nemačkog jezika, što je već dovoljno neobično profilisanje za naše standarde, ali to je tek početak: ova kuća objavljuje samo austrijske pisce nemačkog jezika. Stvar za sladokusce, nema šta (a ja bih tako voleo da ovu programsku "rubnost" prošire i na švajcarske nemačkojezične pisce, pa da konačno ima neko da objavi, recimo, sabrane drame velikih Friša i Direnmata...), a Dražićev je dosadašnji izbor besprekoran i reklo bi se brižno promišljen: od "zicera" poput Bernharda, do niza premijernih otkrića.

Najnovije među njima za ovog je čitaoca i najupečatljivije: obiman roman Ledeni Roberta Šindela (Schindel) jedna je od onih knjiga po kojima se pamte sezone, a po strani od svih i komercijalno i elitistički pomodnih imena i senzacija za jednokratnu upotrebu.

Ledeni je roman o krivici, pamćenju i zaboravu, o sablastima istorije koje ne možete upokojiti tako što ćete ih ignorisati, nego ih možete barem delimično uspokojiti samo ako im bez pardona idete u susret, ali ćete ipak gledati da to izvrdate koliko se god može – jer je tako naizgled lakše; to je roman smešten u Austriju u drugoj polovini osamdesetih godina, u vreme kada Kurt Valdhajm izborom većine postaje predsednik države, bez obzira na otkriće da je indikativno zatajio izvesne epizode svog ratnog puta, provedenog dakako u uniformi Vermahta. Nije, doduše, bilo baš nikakvih dokaza da je Valdhajm lično odgovoran za zločine, ali je bilo jasno da je u Mašineriju bio involviraniji nego što je prikazivao. Razlog za besprizivnu moralnu osudu? Načelno da, ali šta ćemo kad se apstraktna načela sukobe s vašim ličnim ili porodičnim kosturima iz ormara, s tajnama i lažima, s onim što biste radije i sebi nekako prećutali? Koliko je zapravo valdhajma u bogatoj, samozaboravnoj, samozadovoljno provincijalnoj alpskoj republici? Drugim rečima, kako da se nekoga kao Valdhajm demonstrativno odrekne nacija koja se olako i zgodno proglasila za "prvu Hitlerovu žrtvu", mada je u njoj mnogo više počinilaca i saučesnika – o simpatizerima ili ravnodušnim Gledačima Svog Posla da se i ne govori – nego aktivnih protivnika navodnog okupatora, koji je pri tome njihov zemljak?

Robert Šindel (rođen 1944), i sam austrijski Jevrejin vrlo burne porodične i lične istorije, međutim, ne piše moralno-istorijsku raspravu nego roman, literarno moćan, složen, punokrvan, freskovit, nije jako preterano reći: veličanstven. U njemu se Valdhajm zove Vajs baš kao što i tadašnji kancelar ima literarno ime, a i neki drugi likovi kojima nije teško dokučiti stvarnosne pandane (među njima i Tomas Barnhard, da kako bi ovo moglo proći bez njega?), i pisac im omogućuje samostalan književni život, u potpunosti depamfletizujući svoje delo. Vremešni bivši logoraš Fraul, levičar sa dna kace i uopšte Moralna Vertikala, u ovome romanu uspostavlja bolji i prisniji odnos sa bivšim čuvarem u Aušvicu kojeg nagrizaju rudimenti savesti nego s vlastitim sinom, glumcem u usponu, koji nikada nije mogao zadovoljiti želje i prohteve svoga oca, upravo zato što je težio življenju u svom vremenu, a ne očevom, onom koje se zapravo zaustavilo 1945. Političari, i "crveni" i "crni", nemaju rogove i kopita, novinari, glumci, intelektualci, antifašisti, neretko su konformisti ili bića vođena sujetom više nego načelima. Šindel, dakle, ne ispisuje "studiju slučaja" niti pak "roman s ključem" nego besprekorno razrađenu panoramu jedne epohe, dovoljno različite od današnje i još dovoljnije joj bliske i srodne da je lako prizivamo u sećanje, a u kontekstu društva ophrvanog sablastima o kojima smo i mi ovdašnji u međuvremenu naučili više nego što smo trebali, da je bilo pameti. Na ovih petstotinak stranica Šindel zapliće nekoliko izvanredno usklađenih, iskontrolisanih i isprepletenih narativnih tokova, sa ljubavnim i inim intimnim pričama koje teku u senci tzv. velike istorije, i uz impresivnu rekonstrukciju jednog medijskog, političkog, kulturnog previranja koje jeste i tako "tipično austrijsko", ali je isto tako i sveljudsko, kako se uzme. A iza i ispred svega ipak sve vreme bubri i bubnja ta priča o neželjenoj, odbacivanoj odgovornosti – kolektivnoj u smislu zbira individualnih koje postaju snaga za sebe – za strašno i nedopustivo, o tihoj odlučnosti tihe većine da je aktivno ili pasivno porekne, i da uvalja u katran i perje onoga ko na njoj odviše "jaše", onoga ko je nestbeschmutzer, "onaj ko kalja sopstveno gnezdo", poput Bernharda, alias romanesknog Muteziusa. Roman van svih standarda, Događaj na srpskom i na svakom jeziku na kojem se srećno pojavi!

PRILOG ISTORIJI OTPORA: Eden fon Horvat

Nekako u isto vreme, Nojzac je, takođe u prevodu Relje Dražića, po prvi put na srpskom (postoji hrvatsko izdanje iz 1939, neobnavljano koliko mi je poznato), objavio roman odlično nam poznatog dramatičara Edena fon Horvata (1901-1938) Omladina bez boga, izvorno objavljen 1937, ubrzo zabranjen u Hitlerovoj Nemačkoj, a posle i u Austriji nakon pripajanja Rajhu. Nije zgorega iščitati ovaj romančić u društvu sa Šindelovom impresivnom freskom, jer Ledeni ionako nastaju na pepelištu posledica svega onoga o čemu fon Horvat piše na vreme, mada uzalud... Još nema rata, kamoli Holokausta, ali Nemačka koju gleda fon Horvat zemlja je koja se sistematski priprema za rat, a priprema za rat nije toliko naoružavanje ili vojni egzercir (to svakako ide u rok službe) koliko je vaspitavanje za mržnju, svesna dehumanizacijska slika svakog aktuelnog ili mogućeg protivnika i suparnika, svakoga drugačijeg od Naše "rasne" samopredstave; pri tome se faktički dehumanizujemo mi sami, a ne onaj Drugi, ali o tome još ništa ne znamo i ne shvatamo, niti ćemo, dok ne bude prekasno i beznačajno i nepopravljivo. Narator romana je profesor geografije i istorije koji isprva s indignacijom gleda generaciju "jugendizovane" mladeži kojoj je svako ljudsko saosećanje sistematski istrebljivano iz svesti, i koja je već dobrano preparirana za Ono što Će Doći, a što fon Horvat kao da već uveliko predviđa, sa zastrašujućom tačnošću i izvesnošću. Profesor će, posle početnih sukoba s novim "nadljudima", a u strahu za svoj opstanak, pokleknuti i mimikrirati se, pokušati da se prilagodi nečovečnom poretku i da se uklopi u njegova merila, ali će ga događaji ipak naterati da izabere stranu, baš kao i neke druge, naizgled već izgubljene. Nije ovo u literarnom smislu veliko delo i ne dobacuje do vrednosti von Horvatovih komada ili Večitog malograđanina, ali je više nego dragocen prilog književnoj i intelektualnoj istoriji otpora, i upečatljivo finale jedne bi(bli)ografije, pomalo apsurdno okončane: uspevši da utekne pred Hitlerom, fon Horvat gine u Parizu 1938. od grane koja je pala na njega tokom nevremena! Pa opet, ko zna nije li ga time usud spasao mnogo goreg kraja, u sasvim bliskoj budućnosti koju će širom Evrope doneti one iste zveri čiju je vučju narav tako dobro nanjušio njegov romaneskni profesor, sublimiravši je u posve genijalan i svevremenski iskaz: "Ja predajem istoriju i geografiju. Posao mi je da objašnjavam konfiguraciju Zemlje i da tumačim njenu istoriju. Zemlja je još okrugla, ali istorije su postale četvrtaste". A kada jednom dopustite da postanu takve, mnogo je suza, znoja i krvi potrebno proliti ne bi li se ponovo zaoblile. Pola veka, možda i više, ako je suditi po Šindelu, a utom već "Evo ih sledeći fašisti", što bi rekao pesnik; možda na tom istom mestu, a možda i na nekom sasvim drugom, jer svačija istorija može da postane četvrtasta, a najčetvrtastije su baš one istorije koje obole od samolaskanja da se njima to nikada ne bi moglo dogoditi, da im je "okruglost" takoreći genetski upisana. U genima, međutim, ništa o tome ne piše, a u knjigama piše baš sve, valja samo hteti i znati čitati.

Teofil Pančić