Olimpijske igre:
Izbeglički tim

Na Igrama u Rio de Žaneiru prvi put u istoriji takmiči se tim sastavljen od sportista-izbeglica iz Južnog Sudana, Sirije, Konga i Etiopije. Međunarodni olimpijski komitet obezbedio im je smeštaj, opremu, trenerke i tehničke pomoćnike

"Naš čamac je već počeo da tone. Pomislila sam kako bi bilo strašno da se dvadesetoro ljudi udavi... Moja sestra Sara i ja smo skočile u vodu, a od svih ljudi u čamcu jedino je još naša prijateljica znala da pliva..."

Ovako je tinejdžerka iz Sirije Jusra Mardini opisala dramatične trenutke na otvorenom moru, negde između turskog Izmira i grčkog ostrva Lezbos, kada je otkazao motor na čamcu koji je prevozio nju i grupu sirijskih izbeglica, dok su talasi pretili da prevrnu maleni brodić natrpan izmučenim ljudima. "Sve je bilo sivo na tom putu", priseća se Jusra. "Kao da mi je ceo život promicao pred očima. Jedna ruka bila nam je konopcima zakačena za brod, tako da smo plivale samo jednom rukom i nogom, boreći se sa talasima. Bilo je užasno hladno…"

RATNI OLIMPIJCI: Gorku sudbinu ove devojke iz Sirije u poslednjih nekoliko godina podelilo je više stotina hiljada migranata iz ratom i nemirima pogođenim područjima Bliskog istoka i Afrike. Za razliku od njih, osamnaestogodišnja Sirijka Jusra Mardini ovog leta je plivala i borila se za olimpijsku medalju u Rio de Žaneiru. Ona i još devet sportista poreklom iz Sudana, Etiopije, Konga i Sirije činili su jedinstven tim sastavljen isključivo od izbeglica, koje je odabrao Međunarodni olimpijski komitet (MOK).

Prvi put u istoriji, pod belom zastavom sa pet olimpijskih krugova, ova grupa sportista bez državljanstva i doma prodefilovala je čuvenom "Marakanom" tokom ceremonije otvaranja Olimpijskih igara. Jedan od izabranih, džudista Popole Misenga, poreklom iz Konga, rasplakao se na konferenciji za novinare kada je govorio o svojoj porodici, sa kojom već duže vreme nema nikakav kontakt: "Imam dva brata. Zaboravio sam kako izgledaju. Ako me sada gledaju na televiziji, poručujem da sam dobro i da želim da im kupim karte, da i oni dođu u Rio kako bismo ponovo živeli zajedno." Iako nastupa pod neutralnim obeležjima MOK-a, Misenga je dodao da ne želi da ispadne kako "nema zastavu". "Ja ću se takmičiti pod zastavom mnogih zemalja, u ime svih izbeglica", rekao je on, a preneo britanski "Independent".

Ovaj nesvakidašnji plan za učešće izbeglica na Olimpijadi, Međunarodni olimpijski komitet predstavio je u Ujedinjenim nacijama u oktobru prošle godine, u trenutku kada je do rubnih delova Evrope pristizao veliki broj migranata i izbeglica, najviše iz Sirije. MOK je osnovao fond od dva miliona dolara i zatražio od nacionalnih olimpijskih komiteta da u svojim zemljama pronađu izbeglice-sportiste koji bi mogli da ispune olimpijsku normu. Predsednik MOK-a Nemac Tomas Bah rekao je da se ovim gestom želi poslati poruka nade svim izbeglicama u svetu. "Ove izbeglice nemaju dom, tim, zastavu ni himnu. Ponudićemo im dom u Olimpijskom selu gde će živeti sa ostalim sportistima. Olimpijska himna biće intonirana u njihovu čast, a na teren će stupiti pod olimpijskom zastavom", istakao je Bah.

KAKO JE SVE POČELO: Međunarodna internet mreža EurActiv, posvećena aktivnostima Evropske unije, objavila je pre par meseci da je "ključna figura" u uspostavljanju tima izbeglica bio direktor programa Olimpijske solidarnosti Međunarodnog olimpijskog komiteta Pere Miro. "Bio sam dirnut ličnom pričom svakog od njih", kazao je Miro u intervjuu za agenciju Asošijejted pres i dodao da je uvideo koliko sport znači mnogim ljudima. U početku su bila odabrana 43 potencijalna kandidata, ali je s vremenom taj spisak skraćen na sadašnjih 10 sportista iz četiri zemlje, koji su se, na kraju, kvalifikovali za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru. Ekipu od šest muškaraca i četiri žene tokom turnira nadgleda nekadašnja svetska rekorderka u maratonu Kenijka Tegla Lorupe, a izabrano je još po pet trenera i zvaničnika MOK-a koji će raditi sa timom migranata.

Mada prema procenama Visokog komesarijata za UN za izbeglice (UNHCR) u svetu danas ima 65 miliona izbeglica, njih sada u Rio de Žaneiru predstavlja deset olimpijaca: pet ih je poreklom iz Južnog Sudana, dvoje su iz Sirije, takođe dvoje iz Konga, a jedan takmičar je iz Etiopije. Sportovi u kojima će se izbeglice takmičiti su plivanje, džudo i atletika. Zanimljivo je da je Sirija poslala sedam takmičara pod vlastitom zastavom, dok se dvoje njenih sportista u Riju bori u okviru izbegličkog tima.

U razgovoru za "Dojče vele", atletičar Jih Pur Biel, koji je još 2005. pobegao iz Južnog Sudana – da bi tek u izbegličkom kampu u Keniji počeo da trenira atletiku – rekao je da su svi "jako srećni" što im je MOK pružio ovu šansu. On će se, inače, u Riju takmičiti u trci na 800 metara.

NIJE VAŽNO POBEDITI: Mnogi od članova izbegličkog tima nadaju se da će se već na sledećim Olimpijskim igrama, koje će biti održane u Tokiju, naći u svojim matičnim, nacionalnim sastavima. Te nade, međutim, teško da će biti i ostvarene. Izglednije je da će ovakav, ili sličan, izbeglički tim nastupiti i na Igrama 2020. godine pod zastavom MOK-a. Primer mlade plivačice Jusre Mardini, poreklom iz Damaska, koja je prošlog leta krenula na neizvestan i težak put ka boljoj budućnosti, više je nego ilustrativan. Iz rodne Sirije putovala je preko Libana i Turske, zatim Grčke, Makedonije i Srbije, da bi prešavši Mađarsku i Austriju konačno stigla u Nemačku, u Berlin, gde danas živi. Njen put trajao je 29 dana, što je, poređenja radi, duže nego što će da traju Olimpijske i Paraolimpijske igre u Riju zajedno. A na Olimpijadi se nije obrukala. Pobedila je u svojoj kvalifikacionoj grupi u trci na 100 metara leptir i u ukupnom plasmanu zauzela je 41. mesto.

Uprkos tome što mnogi smatraju da u sadašnjem profesionalnom sportu okrenutom velikom profitu i vrhunskim rezultatima koji se moraju ostvariti po svaku cenu više ne važi čuveno geslo "oca" modernog olimpizma Pjera de Kubertena kako "nije važno pobediti, već učestvovati", u slučaju izbegličkog tima ova sportska ideja vodilja ima posebnu težinu. Zato je možda još i inspirativniji nastavak Kubertenove poruke, koji glasi da "najvažnija stvar u životu nije trijumf – već borba". A zbog nje su izbeglički olimpijci već zaslužili zlatne medalje.

Uroš Mitrović