17.8.2016. Trg Slobodana Miloševića

piše: Miloš Vasić

Svašta smo dočekali za živa hadžije, što kažu Bosanci. Prvo su napravili onaj odvratni spomenik Miri Barešiću i niko ni reč, osim neznanih junaka koji su mu ofarbali ruku u krvavo crveno, pa sada lokalni umetnici nude dvesta hiljada evra domoljubnom doušniku, no će se načekati.

Nego nešto drugo me zanima. Prvo su Aleksandar Vulin, šampion šlihtanja Premijeru (i njegovoj Porodici) i Ivica Dačić, pomalo formacijski, obznanili na sva usta da je Slobodan Milošević, je li, nevin, pak iza tog zaključka nužno sledi da mu treba podići i spomenik – nigde drugde nego na Slaviji, umesto Dimitrija Tucovića koji je ionako komunjarska pojava i treba ga sjebati ovako ili onako.

Kako su ta dva umetnika došla do tog istorijskog zaključka? Tako što niko osim nekog američkog drvenog advokata mesecima nije pročitao prvostepenu presudu Radovanu Karadžiću u Hagu. A zašto bi i čitali kad već sve znaju? E, taj američki fiškal potrudio se da pročita i došao do istorijskog zaključka: da – pošto tamo nešto piše – Slobodan Milošević ispada ni kriv ni dužan za bosanske događaje, pak je, prema tome, nevin u svakom drugom pogledu. Vulin i Dačić – o Mrki i da ne govorimo – odmah su se oduševili i udarili u trivijalnu egzaltaciju. Eto je čovek lepo dokazao – ama mi nismo umeli – da je Slobo nevin; budući je dokazato da je Slobo nevin, onda mu smesta treba dići spomenik, nazvati ulicu, vratiti Miru i Marka natrag i isplatiti im pravednu odštetu za duševne bolove i dangubu i već u tom pravcu. Pao je i prvi predlog: da se trg Dimitrija Tucovića, kolokvijalno nazvan Slavija, prekrsti u Trg Slobodana Miloševića, da se umesto biste i spomenika i groba te komunjarske veličine Tucovića, kojega smo ionako hteli da iselimo odatle, postavi spomenik i prenese grob (onaj ispod lipe) Slobodana Miloševića i da se sve to lepo nazove Trg Slobodana Miloševića, sa sve spomenikom i ostalim.

Tako bismo dobili – beogradski žargon je neumoljiv – trg zvani Slobija; dva hotela Slobija, jednu ulicu od Cvijićeve do Čingrijine zvanu Slobina; kafana Mala Slavija postala bi Mala Slobija, a gosti neka misle šta hoće. Na trolejbusima i tramvajima pisalo bi onim svetlećim slovima „Trg Slobodana Miloševića". Kad jednom tako krene, zna se kako ide dalje: sudska rehabilitacija, skrušeni poziv Miri i Marku da se vrate u zahvalnu domovinu, abolicija za sva krivična dela, posthumna rehabilitacija (kad mogu Draža i Nedić, može i on; ionako nije bio osuđen, kao što nije ni Nedić, pa šta?).

Tu je ispao problem: Vulin i Dačić (o Mrki i da ne govorimo) nisu čitali presudu Karadžiću, jer ionako nemaju naviku da čitaju dosadna štiva pravosudne prirode; ima ko će; ako će, kao što neće. Da nije bilo tog američkog nadripisara koji se, dokon kakav je, udubio ne bi li doneo potpuno pogrešan zaključak, oni bi, jadni, ostali u neznanju. Toliko im je, naime, stalo do Slobe. Ali, kad se već javio pravosudni genije iz Amerike, zašto ne bi iskoristili priliku i udarili u dernjavu i zapomaganje? Da je bilo do njih, na pamet im ne bi palo, jer – ponavljam – nemaju običaj da čitaju, a i zašto bi kad sve ionako sami znaju? Znali su oni odlično da je Slobodan Milošević bio zlikovac koji je svima nama upropastio živote svojim kockarskim fintama i foliranjima, ciničnim prezirom za ljude i život, svojim jevtinim pogodbama sa Tuđmanom (jedinim čovekom koji mu je ikada sam od sebe verovao; ostali su morali), svojim va banque igrama posle kojih bi slegao ramenima, proglasio pobedu i naredio povlačenje uz medijski trijumf.

Sve ovo ne znači da Slobodan Milošević neće dobiti Slaviju, mada se premijer Vučić sada vadi da se on „u devedesete vraćati neće", da on „gleda u budućnost" (i Slobo je gledao) i da ga sve to ne zanima. Ali, ako narod hoće... To je ostalo da visi u političkom bezvazdušnom i bestežinskom prostoru Srbije, na koje smo prostore već nekako i navikli: sve može, postmoderna, kako da vam kažem?

Sama okolnost da su ta dvojica – Dačić i Vulin – uopšte mogli da dođu na takvu jednu perverznu ideju zabrinjava više od njenog mogućeg ostvarenja. Čim takav idiotizam nekome uopšte padne na pamet, sva je prilika da bi se mogao i ostvariti; ionako nema nikoga da se snažno suprotstavi. Sve mi se nekako javlja da su jedva čekali; bili su tako spremni i gotovi (o Mrki i da ne govorimo). Mnogo su mi se brzo detonirali, a toliko dugo su čekali da im taj neki Amerikanac pronađe jevtini i pravno neodrživi izgovor. Advokati su ih odmah upozorili, čak i Goran Petronijević (svaka čast) da to nije baš tako, ali sada je malo kasno. Iz okolnosti da je Radovan Karadžić prvostepeno popio doživotnu robiju teško se može izvući zaključak da je Slobodan Milošević nevin, sve i što u toj presudi piše da je osuđen Radovan, a ne Slobodan. To su vam dva krivična predmeta: jedan je prvostepeno okončan, drugi je silom prilika (smrt) prekinut. To što je Radovan proglašen krivim za nešto, a sud se u ulogu Miloševića u tom nečemu nešto nije upuštao, jer je drugi predmet u pitanju, ne znači da je Slobodan nevin, kako je brzopleto zaključio taj američki fiškal.

Dačiću, Vulinu: ne jede se sve što leti. Upotrebite to malo pameti i uzdržite se od preuranjenih zaključaka; ne tražite Slaviju, ne uznemiravajte onoga grobara Drndu iz Požarevca da se bavi ekshumacijama i da prenosi biste. Setite se – i vi, ali i Siniša Mali i Goran Vesić i Aleksandar Vučić – da je Dimitrije Tucović herojski poginuo odmah na početku Prvog svetskog rata kao patriota, iako je bio protiv tog rata. Vi ste, naprotiv, terali druge da ginu, sve ratujući pod Jorgan-planinom. Pa zar to nije dovoljno da Tucovića ostavite na miru? Eto vam Slobe ispod lipe, tamo mu je dobro kao što će nam svima biti kad odemo tamo negde. Ali pustimo mrtve na miru!