Lisica i ždral Račun bez krčmara Kako tabloidoidi kuju planove, kako nalaze teme, kako biraju junake sutrašnjeg izdanja i, nadasve, kako gledaju na svoje friške, netom objavljene uratke

piše: Ljubomir Živkov

Bih li mogao da dobijem stipendiju, je li to u ičijem interesu, da provedem jedan semestar u nekom tabloidu, ne baš kao oni antropolozi kad prožive par godina sa pripadnicima plemena koje proučavaju, nego više kao usredotočeni očevidac, kao izveštač sa mesta na koje čitaoci neće nikad kročiti.

Isuviše je kasno da se u redakciju tabloida mučki ubacim kao mlad novinar, ili kao stranac koji bi o jednom trošku da unapredi svoj srpski i da pronikne u tajne srpskog novinarstva.

Bi li dolazak posmatrača unekoliko poremetio rutinu u kojoj obitavaju i razvijaju se poslenici tabloida, bi li se bar jedan od njih zapitao: "Bogo moj, šta ja ovo radim?!"

Moglo bi da ispadne i obrnuto: da vajnome reaserchliji pukne pred očima na šta je on traćio svoj radni staž: nije li i mnogi misionar prihvatio veru onih kojima je hteo da otvori oči te da ih za njihovo dobro privuče hrišćanstvu?

Sećate se "Kuhinjskih priča", kad kompanija koja mislim pravi nameštaj i pokućstvo pošalje terence da prouče život i navike samaca, poljoprivrednika na severu Norveške, da bi onda napravila mebel po njihovoj paorskoj meri; tako bih ja, da imam svesku, olovku i onu stolicu, visoku kao da sam teniski sudija: junak u filmu beležio je sve što domaćin danju uradi, domaćin se imao vladati kao da je sam u kući, da bi posmatranje dalo verodostojnu nauč. građu neophodnu fabrici. Beležio bih kako tabloidoidi kuju planove, kako nalaze teme, kako biraju junake sutrašnjeg izdanja i, nadasve, kako gledaju na svoje friške, netom objavljene uratke.

Moja radna hipoteza je bifurkaciona: kao što se reka razdeli, pa teče u dva mora, tako se novinari upućuju jedni ka smrti (ali kakvoj smrti! smrti koja je dostojna štampane reči, smrti okrutnoj, prekomernoj, živopisnoj toliko da svakoga mora podići jeza); drugi se deo redakcije okreće životu, u njegovom najluksuznijem, najblistavijem izdanju, a to je život estradnih zvezda, kriminalaca, sportista ili naprosto bogataša koji ne zna se ni zašto su toliko bogati.

Druga moja rad. hipoteza je da u tabloidu smrt odnosi prevagu. Zločin u žutoj štampi biva opevan tako da danima raspaljuje gnev čitalaca (dok zavist zbog nečije slave i bogatstva drži čitaoca možda nekoliko minuta); vrhunac je navesti nekog političara da javno zažali što više nemamo smrtnu kaznu; tabloidlije sa ožalošćenima stupaju u redovan, takoreći radni odnos; to su ljudi-sonde, spuštaju se lično u središte bola: za petnaest dinara imaš pravo da znaš kako je to iznenada izgubiti člana porodice.

Reportaže iz ta dva sveta, grobljanskog i mondenskog, urednik će majstorski poređati jedne uz druge: presni uzorci nesreće i sreće, krajnosti bez kojih nema dobrog kiča.

Uzmimo da se pevačica ubijena na dolmi zove Nora, e, ja bih čuo kako urednik izdaje dnevnu zapovest: "Ko sve radi Noru danas? Šta imamo, jesi našla njenog izabranog ginekologa, je li bila trudna? Ko pokriva svekra i svekrvu, je l’ ima još kojeg devera?! Jeste uzeli izjavu od paroha, je li postila, šta taj glumi Hipokratovu zakletvu!?!"

Voleo bih da vidim iz čega se rađaju dela novog žanra, ima sad stalna rubrika o propadljivosti puti, gde poslenici tiska seire nad prolaznošću lepote slavnih. Valja pronaći stare slike nekog ko je slavan, ili je bio slavan. Rubrika i naslov ga čekaju kao grobno mesto koje je unapred plaćeno: "Za njom je uzdisala cela Jugoslavija, a pogledajte na šta danas liči!" Tik uz mladalačku sliku bivše mis, negdašnje kraljice piste ili prelepe sportistkinje stajala bi njena skorija fotografija. Propratni tekst je kratak i zlurad, kao da je junakinju tabloid uhvatio u laži, kao da se žrtva javno zavetovala da neće nipošto stariti, da se neće izborati, ugojiti, ili naprosto smanjiti. (Ne zna se, međutim, kako izgleda žurnalista koji je našao sliku i sročio rugalicu, te bih ga ja sa svoje čeke dobrano osmotrio i opisao svojim rečima u rubrici "A ty kto takoi?!")

Ima i rubrika za slavne koji sada lepo izgledaju, a u pubertetu su izgledali onako kako su izgledali: ako je, recimo, glumica na maloj maturi bila debeljuškasta, tabloid slavodobitno dokazuje da se ona godinama lažno predstavljala – njezina sadašnja vanjština je produkt dijete, teretane, bulimije, estetske hirurgije, možda i droge, ona crno-bela slika sa maturantske ekskurzije jeste jedina prava istina, ta požutela i, naravno, prikrivana fotografija svedoči kakvom je genetskom škartu zapravo reč!

I obratno. Ako je slavna ličnost bila lepa kao dete, a sada je takva kakva jeste, čeka je template: "Da li znate ko je ovo preslatko čeljade?!"

Upoznao bih lovce na sramotu, one koji pune rubriku "Njemu se smeje cela Srbija", ili "Ruga joj se ceo internet", a što nikada nije istina. Devojci koja se spotakne i padne uoči govora na parastosu ne smeje se cela Srbija, to nikada nije tačno, ono što žutu štampu veseli ili sablažnjava nije smešno svakom homo sapiensu, a čak i ako bi nekakav biološki zakon nagonio svakoga da se ružno isceri na ono što je članovima redakcije ulepšalo dan, ni to se ne bi nikad desilo: uvek ima ljudi koji to nisu videli. Neka neka sablazan na Youtube privuče šest milijardi uživalaca: u svakom trenutku ima nekoliko ljudi koji gledaju svoja posla.