Nedavno sam nabasao na lokal u jednom dorćolskom prizemlju. U njemu je sedela za stolom grupa klinaca od svojih dvadesetak godina nadneta nad nečim što je ličilo na srednjovekovnu kartu sveta. Na suprotnom zidu prepune police šarenih kutija raznih veličina i oblika. Izdužio sam vrat i začkiljio – društvene igre. Na ulaznim vratima je pisalo: Igraonica. Odmah mi se upalila crvena lampica u komandnoj tabli mozga zadužena za nivo igre u sistemu i ušao sam unutra. Moje infantilno oduševljenje u trenu je premostilo međugeneracijski jaz, moji domaćini su mi nadahnuto objasnili kakvih sve tu igara ima, da ne postoji starosna granica i da je sve to besplatno. Jedini interes je igranje, druženje kroz igru. Zanimljivi, iskreno ljubazni, pristojni, nenapadno predusretljivi klinci iz kojih je tako nesputano zračila ljubav prema igri. Pa, deco, ja bih vama državu poverio.

Živeći život savesnog, društveno produktivnog člana zajednice (sa dvoje dece, dva psa, dva kredita – dakle, strogo vodeći računa o simetriji) imam stalan osećaj da se u životu nisam dovoljno naigrao. A igrao sam se. Sa drugarima, drugaricama, baka Kosom, deda Pajom, sa svima koji su hteli. Igrao sam se i sam. Automobilčićima, kockicama, original kaubojskom vinčesterkom (u kojoj su neki videli samo običan štap), pravim indijanskim lukom i strelama (u kojima su isti opet videli samo vrbov prut), loptom, pravio kulise od stolica, fotelja, zavlačio se u ormane. I to je bilo okej. Ali tetki Ljilji je zapalo za oko da se često, nemajući šta drugo, bez problema igram i običnim kamenčićem ili praznom plastičnom kutijom i da ta igra može da potraje satima. Kada sam jednom taj "performans" izveo sa običnom maramicom, pomislila je da to možda baš i nije skroz normalno.

Kako u tom uzrastu (pomalo introvertan i često zagledan u neodređenu daljinu) i inače nisam odavao sliku naročito bistrog deteta, počela je da sumnja u moje mentalno zdravlje i inteligenciju, pa me povela kod psihologa u Institut u Palmotićevoj. Tamo sam crtao razne crteže na zadate teme – mamu, tatu, tetku, sestru, sebe, kuću, sunce. Bilo je puno bojica i mogao sam da biram kojima ću da bojim. Rešavao sam neke logične i neke nelogične zadatke. Posle trećeg odlaska, taman kada mi je to postalo zanimljivo, neka vrsta igre, psiholog je rekao tetki da nema potrebe za daljim viđanjem i umirio je izjavom da sam, eto, po prirodi fantasta, što će reći da imam snažno razvijenu maštu, da mi je IQ tu i tamo (više tamo nego tu) iznad proseka i da se ništa ne sekira.

E sad, odrastanje – što je više odmicalo, nosilo je sa sobom sve više ozbiljnosti i odgovornosti, a sve manje prilika za igru. Tako dragocene bile su večeri uz igranje "pantomime", "na slovo, na slovo" ili "asocijacija". Pa onda neizostavni Monopol, Riziko ili Čoveče, ne ljuti se.

Sazrevajući, svoj dečački talenat za igru spontano sam prebacio na opšti plan trudeći se da svoj život, ulogu roditelja, pa i posao pretvorim u igru. Ne obezvređujući ih time, naprotiv – dajući im kvalitet više. Klovnovski nos i izmotavanje dr Hantera Peča Adamsa kojima je pokušavao da nasmeje svoje pacijente možda su delovali neozbiljno, ali iza toga se krio odgovoran i potpuno posvećen pristup. Na tu temu upečatljiva je izjava čuvenog holandskog grafičara Morisa Kornelisa Ešera: "My work is a game. A very serious game."

Čak i loši periodi i nedaće koje život sa sobom zna da donese lakše se preguraju ako ih poigraš, svedeš na nivo igre. Svedeš? Hm, "uzdigneš" je bez sumnje daleko primerenija reč. Maestralno i dirljivo nam je lekciju iz takvog "uzdizanja" održao Gvido (Roberto Beninji), trudeći se da svog sina sačuva od strašne realnosti koncentracionog logora u filmu Život je lep.

Ta primenjena umetnost igre, prihvatiću, možda nije svakome svojstvena i podrazumeva izvesnu predodređenost. Društvene igre, s druge strane, imaju univerzalnu veličinu za svačiji oblik duha i karaktera. Deo troškova kupovine dru-štvenih igara trebalo bi da pokriva ministarstvo zdravlja, ili još bolje, da se izdaju na recept.

Iako mi je kućni ambijent nekako topliji, intimniji, postojanje klubova namenjenih igranju društvenih igara uzbudljivo mi je otkriće. Do gore pomenutog kluba inače je lako doći, evo par relevantnih smernica. Nalazi se dva ulaza od Ivančicinog mačka kome je igra svrha postojanja; deset minuta peške od Faridine gajbe gde se igra najbolji Pictionary na svetu; deset minuta i šest koraka od sofe u istoj gajbi, na kojoj se često, umoran, igram dremanja, a neretko se i zaigram (pa mi onda puštaju glasno muziku ne bi li me probudili); pet minuta od Dijine kuhinje gde se obično subotom odvija igra spremanja najboljih projica u gradu; miljama daleko od ruleta, pokera i turobnih video-igraonica.

Uostalom, obratite se homoludensu u sebi, on će već naći put. I držati vas podalje od onih koji slona u utrobi zmijskog cara vide samo kao šešir. I Džeronimov luk samo kao vrbov prut.

Bojan Gerzina