Zapad i Rusija:
Kraj kraja Hladnog rata

Putin nije Hitler, ma koliko ga Zapad predstavljao kao cara nezasitog vlasti koji bi da širi životni prostor Rusa. Svet je naučen na globalnu konfrontaciju, veliki mir nakon raspada SSSR jedva da je potrajao malo duže od dve decenije

Raspadom Sovjetskog Saveza počeo je kraj Hladnog rata. Sovjetski model komunizma bio je poražen, Rusija je bila na kolenima, SAD sa saveznicima nisu tretirale Moskvu i Borisa Jeljcina kao partnera, već kao poraženog protivnika. Svet je bio u disbalansu.

Jedna od posledica "kraja straha od komunizma" bila je postepeni, ali slavodobitni pohod neoliberalnih ideja na Evropu, drugim rečima, jačanje esencijalnog kapitalizma na uštrb socijalne države u sistemu socijalne tržišne privrede po kome su se evropske zemlje izvan Istočnog bloka razlikovale od Amerike i tačerizma, koji se ukorenio u Velikoj Britaniji.

"Svetski mir" koji se slavio nakon poraza SSSR trajao je nešto duže od dve decenije. Početak kraja kraja Hladnog rata vezuje se za početak ukrajinske krize pre dve godine, kada je Rusija anektirala Krim. Zapad se "zgrozio" i Ruskoj Federaciji uveo privredne sankcije. Rusija je, međutim, sa Putinom na čelu, u međuvremenu ojačala, postala ponovo globalni igrač, odoleva sankcijama Zapada, i tu i tamo prelazi u kontranapad.

CRNO-BELI SVET: Zapadni političari i mediji za obnovu Hladnog rata, to jest bipolarnog sveta, gotovo jednoglasno okrivljuju Putinovu Rusiju. Tek pojedinačni glasovi daju malo boje crno-beloj predstavi u kojoj se Putin poredi sa Hitlerom.

Tako Jakob Augštajn u nemačkom nedeljniku "Špigel" pre dve godine piše da je obnova hladnoratovske politike u kojoj obe strane ponovo zveckaju oružjem mogla da se izbegne, da je neko hteo da se ona izbegne, jer It takes two to tango, kako je svojevremeno Ronald Regan opisao američko-sovjetske odnose.

To važi kako za relaksaciju odnosa, tako i za konfrontaciju, piše Augštajn. On objašnjava da se hladnoratovski način razmišljanja oslanja na teoriju igara: pođi uvek od najgorih namera i najboljih sposobnosti neprijatelja. Tako Zapad razmišlja danas: Šta hoće Putin? Da mu je stalo samo do Krima, povukao bi se iz istočne Ukrajine, umesto da tamo vodi neobjavljeni rat. Mora da hoće da uništi Zapad... Tu postoji samo jedan odgovor: biti jak, biti čvrst. Niko neće da bude drugi Čemberlen.

Augštajn, crna ovca glede Putina na zapadnoj medijskoj sceni, uzalud pokušava da objasni da Putin nije "drugi Hitler", da ne "živi u sopstvenom svetu", ili "fantazira da Rusiju opkoljavaju", te da je istina da je "Putin dugo posmatrao kako mu se NATO i Evropska unija sve više približavaju. Kod Ukrajine je podvukao crtu. Zapad je morao da zna da će Putin tako postupiti. Naše zgražanje zato je pomalo šuplje. Svako sam odlučuje o tome u čemu će da prepozna ono što ga ugrožava."

Hladnoratovski zanos uzeo je ponovo maha. Ni Rusija ni Zapad ne žele da ustuknu i pokažu slabost. Tako je Obama na početku ukrajinske krize odleteo u glavni grad Estonije Talin i održao govor u duhu sile zaštitnice državica koje tek što nije napao zli Putin: ako se ljudi u Estoniji i drugim baltičkim državama danas pitaju "ko će nam priteći u pomoć", odgovor je jasan: "NATO trupe i vojnici Sjedinjenih Američkih Država. Ovde i sada. Mi smo tu za Estoniju. Bićemo tu za Letoniju. Bićemo tu za Litvaniju. Već ste jednom svoju nezavisnost morali da ustupite Rusiji. Sa NATO-om iza sebe više nikada nećete da je izgubite."

Za Augštajna to je previše patosa, čak i za jednog američkog predsednika, što ipak u datim okolnostima ne čudi: što je najava nečega neubedljivija, utoliko glasnije mora da bude izložena. NATO stratezi su izjavili da je baltičke države od potencijalnog ruskog napada nemoguće odbraniti konvencionalnim oružjem. Šta to znači, pita se Augštajn. Da bi ih NATO branio nuklearnim oružjem?

Raspadom SSSR došlo je do disbalansa u svetu, čije krajnje posledice se još ne prepoznaju. "Opkoljavanje" Rusije i "pokazivanje mišića", "stvaranje slika neprijatelja", "pobeda kapitalizma" jesu tek neke od njih. Bar se (još uvek) ne zvecka nuklearnim oružjem. Zajednički interesi ipak su u međuvremenu isuviše isprepleteni po isuviše pitanja. Ovaj dežavi Hladnog rata počiva na drugačijim temeljima. Mlađe generacije ne mogu ni da zamisle da je pre nekoliko decenija svet zaista strepeo od sopstvenog istrebljenja.

Andrej Ivanji