Intervju – Nenad Borovčanin:
Nadgradnja bez baze

Dobra stvar je što država izdvaja novac za stipendije i pripreme reprezentacija, nagrade za rezultat najveće u regionu, sportske penzije, kao i izgradnju nacionalnih centara za atletiku, vaterpolo i ostalo neophodno za vrhunski rezultat. Ono što fali jeste plan kako da sport bude besplatan u svim klubovima gde su sala ili stadion opštinski ili državni i gde je klub na budžetu opštine ili grada, mora postojati ozbiljan sistem školskog sporta, edukovani treneri i pedagozi, zdravstvena briga, pa tek sve ostalo

Nenad Borovčanin (37 godina) uzbudio je svojim komentarima na društvenim mrežama srpsko javno mnjenje u danima kada su napokon počele da "stižu" medalje na Olimpijskim igrama u Brazilu. Ovaj nekadašnji bokserski šampion, visoki funkcioner SPS-a, donedavni državni sekretar u Ministarstvu omladine i sporta i danas potpredsednik beogradske opštine Stari grad, zamerio je ONIMA koji su Igre iskoristili da bi se prošetali do Brazila, dok su neki sportisti imali ograničene budžete, neki nisu mogli da povedu trenere ili da imaju dovoljno uslova da se na pravi način predstave na najznačajnijem sportskom takmičenju u životu svakog sportiste.

Odlični rezultati u finišu Igara i osvajanje rekordnih osam medalja od čega četiri u kolektivnim sportovima, što je domet bez presedana za ovako malu i siromašnu zemlju, teraju nas da na pozitivan način ocenimo sve u vezi sa nastupom srpskog tima u Brazilu, ali debata o tome na koji način se finansira sport u Srbiji, kako bi trebalo da se finansira i šta bi trebalo da budu prioriteti jedva je načeta. Možda se i sa tim požurilo, jer je moglo i da se sačeka da se sportisti vrate, da se uspeh proslavi, pa da na tom talasu država i njene institucije sa medijima pokrenu raspravu o tome kako da srpski sportski ekosistem bude još bolji.

Čini se da su svi zakazali na tom polju i da se nešto što je od opšteg interesa pretvorilo u sveopštu svađu i galamu o tome za koga je koji od sportista i da li sportisti treba da se "bave politikom" – vulgarizacija debate pomerila je fokus i sa uspeha i sa loših stvari koje prate sport u Srbiji i svela ga na priču o tome da li je neko od sportista za ili protiv Vučića.

Sa Borovčaninom razgovaramo u želji da na pravi način razjasnimo šta je on to zapravo rekao na društvenim mrežama i zašto je to uradio u danima kada srpski sport ipak donosi dobre vesti.

"VREME": Ko su ti koji nisu zaslužili da idu u Rio ove godine, odnosno za koje je potrošen novac koji je trebalo uložiti u same sportiste?

NENAD BOROVČANIN: Put i boravak u Riju košta oko 5000 evra po osobi. Tamo je mesto sportistima, stručnom štabu sa lekarima i vođi puta koji se bavi administrativnim stvarima. Svi ostali koji, kako oni kažu, "bodre" tim Srbije, mogli su to da urade i od kuće. To su političari, zatim predsednici saveza i članovi upravnih odbora.

Da li možete da ih imenujete, i ako ne možete, zbog čega?

Nije stvar u imenima, nego u sistemu koji tako funkcioniše 20 godina.

Ipak, ako ćemo opet da govorimo "prepoznaće se sami", to takođe liči na "staru školu" ponašanja. Recite, ko su ti ljudi koji su išli na uštrb sportista i njihovih timova?

Predsednik države i ministar sporta treba da budu, kao i predstavnici ostalih zemalja učesnica, na jednoj od ceremonija otvaranja ili zatvaranja, i to je dovoljno i potrebno. Ali nikako da od toga sebi naprave desetodnevno letovanje o trošku države. Opet, tu su i predsednici sportskih saveza, zatim članovi upravnog odbora Olimpijskog komiteta i članovi uprave Sportskog saveza Srbije koji su putovali zajedno sa ministrom. Vučić je lepo rekao da posao Vlade nisu putovanja tamo niti slavlja, već da obezbedi novac za sportiste, pa bi tako i ostali trebalo da slede njegov primer.

Kako vam izgleda izjava Karakaševića, koji je ironično rekao da se vratio iz Rija da ne troši javni novac?

Upravo me pogodilo što je on morao da se vrati, a mnogi funkcioneri ostali da se provode na Kopakabani i u Riju.

Molim vas, pojasnite malo šta pod ovim mislite?

Rekao sam već da je administracija potrebna u Riju, gde spadaju generalni sekretari, operativni timovi, ali ne i oni koji su na javnim funkcijama ili u upravama saveza ili Olimpijskog komiteta.

IZ BRAZILA S LJUBAVLJU: Predsednik Srbije Tomislav Nikolić

Bili ste na visokoj funkciji u Ministarstvu omladine i sporta, zbog čega nije moglo da dođe do "popravljanja sistema" u poslednje četiri godine od kada je nova garnitura na vlasti na onaj način koji često pominjete, a to je da sport treba da bude dostupan svima i da država treba da ulaže u ambijent u kome će se veći broj ljudi baviti sportom?

Bio sam zadužen za kancelarije za mlade i udruženja mladih, dakle nikakve veze sa sportom. S obzirom na to da sam čovek iz sporta, nisam više mogao da budem tamo da bih imao funkciju i platu. Imam drugačiji koncept, zato sam i otišao iz Ministarstva. Dobra stvar je što država izdvaja novac za stipendije i pripreme reprezentacija, nagrade za rezultat najveće u regionu, sportske penzije, kao i izgradnju nacionalnih centara za atletiku, vaterpolo i ostalo neophodno za vrhunski rezultat. Ono što fali jeste plan kako da sport bude besplatan u svim klubovima gde su sala ili stadion opštinski ili državni i gde je klub na budžetu opštine ili grada, mora postojati ozbiljan sistem školskog sporta, edukovani treneri i pedagozi, zdravstvena briga, pa tek sve ostalo. Profesionalni sportovi, pre svega klupski fudbal i košarka, moraju biti posebne oblasti za koje važe zakoni kao i za sva ostala privredna društva.

Bili ste zaduženi za omladinu, kao što kažete, ali to je jedno ministarstvo. Dajete ocene o onome što se dešava u sportu, pa nam recite zašto nema suštinskih promena?

Ministar je preuzeo odgovornost da uredi oblast sporta u Srbiji, tako da verujem da će se odgovorno poneti prema svakom neuspehu isto kao što ne izbegava svaki uspeh srpskih sportista.

Aktuelni ministar, i sam vrhunski sportista iz sporta koji je trofejni ali zanemaren, najavljivao je više puta promenu paradigme u srpskom sportu. Zašto do toga nije došlo, zašto se ostalo samo na najavama?

To je pitanje za njega. I meni je žao što nije uspeo ništa da uradi. Verujem da je i njemu žao.

Šta je potrebno da se uradi pa da država počne da gleda na sport kao na deo zdravstvene politike i da privatnoj inicijativi prepusti profesionalni sport?

Kao što sam rekao, potrebno je, za početak, razdvojiti školski, amaterski, reprezentativni i profesionalni sport. Omogućiti javno-privatno partnerstvo za izgradnju sportske infrastrukture (sportsko-trgovinski-poslovni-turistički kompleksi). Zatim, po ugledu na savremeni svet, u Krivični zakon uneti dela koja štite integritet sporta (korupcija, nameštanje rezultata, doping i huliganizam), oformiti posebna odeljenja u policiji i pravosuđu i obučiti ljude (Interpol je na raspolaganju). Napraviti ozbiljan dijalog između sporta, privrednika, kompanija, medija, korporacija, klubova i saveza iz modernih sportskih sistema i konačno konkretizovati i pojednostaviti koncepte za sve oblasti sporta. Tako ćemo imati naciju koja se besplatno masovno bavi sportom kroz škole, amaterske klubove i terene na otvorenom, reprezentativce koji imaju uslove za treninge, moderne klubove koji su profitabilni i tribine slobodne da sa njih porodice sa decom bodre svoje timove.

Ali, zašto toga danas nema? Ko to sprečava i da li će dobri rezultati na OI poslužiti da se nađe opravdanje za loše stvari u srpskom sportu?

Olimpijski rezultati treba da posluže da aktiviraju decu i mlade da se bave sportom. Ne bih da procenjujem da li će do toga doći ili ne, ali svakako nam to treba, i očekujem da će Vučić dati konkretne zadatke resornom ministru kako bi do toga došlo. Šira javnost mora biti spremna da to podrži, jer sport nije politika već opšti interes svih nas.

Slobodan Georgiev