Četvrt veka od raspada SSSR:
Politička ekonomija propalog puča

Kako je SSSR došao do stanja raspada. Kako su pučisti amnestirani i kako se u Rusiji manifestuje postimperijalni sindrom

Pre 25 godina, 19. avgusta 1991, u 06.00 časova po moskovskom vremenu na radiju je čitano saopštenje da predsednik SSSR Mihail Gorbačov zbog bolesti više ne može da obavlja dužnost i da vlast preuzima Državni komitet za vanredno stanje. Na televizijskim ekranima emitovano je Labudovo jezero, kao kada je umro Leonid Brežnjev i u dugim vanrednim situacijama.

Puč je zapravo počeo 17. avgusta, kada su se u prostorijama KGB-a u Moskvi sastali njegov predsednik Vladimir Krjučkov, ministar odbrane Dmitrij Jazov, ministar unutrašnjih poslova Boris Pugo, premijer Valentin Pavlov, potpredsednik SSSR Genadij Janjajev, zamenik predsednika Saveta odbrane Oleg Baklanov, šef Gorbačovljevog sekretarijata Valerij Boldin i sekretar Centralnog komiteta KPSS- -a Oleg Šenjin i odlučili da deluju kako bi sprečili za 20. avgust zakazano potpisivanje sporazuma, koji, po njihovoj oceni, razara Sovjetski Savez.

Sledećeg dana, Baklanov, Boldin, Šenjin i zamenik ministra odbrane SSSR general Valentin Varenjikov odlaze u rezidenciju Gorbačova u vili Zarja na Krimu sa zahtevom da on sam proglasi vanredno stanje, ili da ustupi mesto Janjajevu. Gorbačov je odbio ultimatum i ostao izolovan na Krimu, pri čemu su bile prekinute sve komunikacije uključujući i vezu koja predsedniku omogućuje da naredi upotrebu atomskog oružja.

U Moskvu su upućene Tamanska oklopna divizija i Kantemirovska tenkovska divizija. Zatvor Lefortovo je navodno bio ispražnjen. Naručeno je 250.000 lisica za hapšenje.

"ALFA" NEĆE POĆI: Glavni protivnik pučista je tog dana bio Boris Jeljcin, koga je Gorbačov doveo iz Jekaterinburga da bude šef Komunističke partije u Moskvi, a koji je posle, kao predsednik parlamenta, zastupao ideju ruske nezavisnosti. Kao zagovornik radikalnih reformi, on je bio kritičar savezne birokratije, pa i samog Gorbačova, i napustio je Komunističku partiju. U junu 1991. Jeljcin je bio izabran za predsednika RSFSR dobivši oko 45 miliona glasova, pa je izlazak Moskovljana na ulice bio i neka vrsta odbrane izborne volje i objave kraja straha od represije.

Do podneva 19. avgusta, pred Belim domom (Dom sovjeta RSFSR) okupilo se nekoliko hiljada demonstranata oko Jeljcina koji je pročitao "Apel građanima Rusije" u kome je osnivanje Komiteta za vanredne situacije kvalifikovano kao državni udar.

Na Manježnoj plošćadi u Moskvi masa skandira: "Fašizam neće proći!", "Pučiste na sud!" Masovni protesti u Moskvi i Lenjingradu, kao i prelazak dela vojnih jedinica na stranu Jeljcina, obeshrabrili su Komitet za vanredne situacije, a ni njegovi članovi nisu pokazivali volju da postupe kao što bi postupio Pinoče. Janjajevu su na konferenciji za štampu drhtale ruke, a neki su govorili da je zumiranje tog detalja na televiziji zapravo srušilo puč. (On će kasnije pričati da se nije tresao zato što je bio pijan, već zato što mu je bilo teško da kaže da je Gorbačov teško bolestan, kad za to nema pokrića.)

Juriš na Beli dom trebalo je da počne 21. avgusta u jedan sat posle ponoći, po planu koji je u devet sati ujutru 20. avgusta predao predsednik KGB-a Krjučkov, koga su ruski mediji nazivali patrijarhom puča u senci. On je još 11. decembra 1990. zatražio da se pripremi plan o vanrednom stanju.

U Belom domu je rasla napetost. Razmatrana je mogućnost i da se Jeljcin svojim oklopnim vozilom probije do američke ambasade i tamo zatraži azil.

Neki od Jeljcinovih saradnika odlaze u nuklearni komandni centar u Jekaterinburgu, rezervno mesto antipučista. Kozirjev za to vreme u Parizu lobira za podršku zapadnih država.

U Generalštabu o jurišu na Beli dom raspravljalo se do popodneva 20. avgusta. Početak napada je odložen za tri sata ujutru 21. avgusta.

Kada je počelo da sviće, bilo je jasno da do napada na Beli dom nije došlo. Armija je čekala da akciju započne specijalna jedinica KGB "Alfa", KGB je čekao armiju, a Unutrašnja vojska MVD i jedne i druge. Jedinica KGB-a "Alfa" tražila je pismeni nalog, pa je, kada ga nije dobila, odustala od juriša. Tulska divizija Đeržinski nije se pomerila s mesta, a treća brigada je nekuda nestala. Neki od oficira koje su podigli pučisti su obaveštavali Jeljcina, a neki su otvoreno prelazili na njegovu stranu.

U Lenjingradu je Anatolija Sobčaka, koji je bio na Jeljcinovoj strani, u bunkeru u Kirovskom zavodu štitilo oko 200 "automatčika" kojima je komandovao pukovnik KGB-a Vladimir Putin. Po savetu Sobčaka on u tim trenucima piše drugu ostavku na službu u KGB-u. Jednu je napisao ranije, kad ga je Sobčak angažovao kao političkog saradnika, ali je negde bila potonula.

Puč je propao. Pučisti hitno lete na Krim kod Gorbačova. Drugim avionom na Krim leti i pukovnik Aleksandar Vladimirovič Ruckoj, potpredsednik Ruske Federacije, vojni pilot, tri puta obaran u Avganistanu. On s Krima vraća Gorbačova u Moskvu, a u avionu vode i Krjučkova, kako nekome ne bi palo na pamet da obori avion.

Počinju hapšenja pučista koje vode u zatvor "Matroska tišina". Ispred Lubjanke demonstranti ruše spomenik Feliksu Đeržinskom. Neko se u volgi sa zatamnjenim staklima probija kroz masu i pokriva bronzanog Feliksa šinjelom.

Trojica pučista su izvršila samoubistvo. Boris Purgo je onima koji su najavili da će doći po njega samo rekao: "Ladno!", a potom se zajedno sa suprugom ustrelio iz revolvera. Funkcioner CK KP SSSR Nikolaj Kručina je skočio kroz prozor. U svom kabinetu se u svečanoj uniformi s odlikovanjima 24. avgusta obesio Gorbačovljev vojni savetnik, maršal SSSR Sergej Ahromejev, koji je između ostalog rukovodio povlačenjem ruske vojske iz Avganistana. Na stolu je stajala poruka: "Ne mogu da živim kada gine moja otadžbina i sve za šta sam se u životu borio."

Sahranjen je na moskovskom Trojekurovskom groblju uz svečane počasti maršalu Sovjetskog Saveza. Dan posle sahrane grob su nepoznati huligani oskrnavili i ukrali maršalov mundir s odlikovanjima. Na njegovom spomeniku su ispisane reči: "Komunist, patriota, soldat". Te reči je o njemu posmrtno izrekao protivnik iz hladnog rata, američki admiral Vilijem Krouv.

POLITIČKA AGONIJA: Jegor Gajdar u knjizi Propast imperije, lekcije za modernu Rusiju piše da propast sovjetske imperije posle događaja od 19. do 21 avgusta 1991. ne da nije bila neizbežna, nego da se zapravo već dogodila. Citira kratku pesmu Bulata Okudžave s njegovog poslednjeg koncerta u Parizu 23. juna, u kojoj se kaže kako vaseljensko iskustvo govori da ono što ubija carstvo nije težak život, niti neko teško iskušenje, već to što ljudi svoje carstvo više ne žele.

Sovjetske vlasti u tim mesecima i nedeljama mogle su samo još beskonačno da insistiraju na tome da se sprovodi volja izražena na referendumu o očuvanju SSSR od 17. marta 1991, kada je na glasanje bilo izneseno pitanje: "Smatrate li neophodnim očuvanje SSSR kao obnovljene federacije ravnopravnih suverenih republika, u kojoj će u punoj meri biti garantovana prava i slobode čoveka bilo koje nacionalnosti?", na koje je 76,4 odsto izašlih birača odgovorilo sa "da".

U šest saveznih republika referendum nije sproveden.

Nekoliko nedelja pre glasanja 17. marta jedan autor u listu "Komersant" piše da referendum o SSSR ne može proizvesti pravne posledice, a da ni s praktične strane gledano on ne daje Gorbačovu nijednu pouzdanu diviziju.

Do formalnog raspuštanja Sovjetskog Saveza u decembru 1991, Gorbačov i savezni vrh nemaju nikakvu moć. Jeljcin raspušta Komunističku partiju SSSR i KGB. Vojsku na teritoriji Rusije stavlja pod svoju ingerenciju. Federalne vlasti ne kontrolišu situaciju ni u baltičkim zemljama ni u Ukrajini, ne mogu, dakle, da obezbede ni kontrolu carine i državnih granica.

Po podacima koje je prikupio sociolog Vladimir Mukomelj sa Instituta za sociologiju Ruske akademije nauka, broj poginulih u međunacionalnim konfliktima u SSSR od 1988. do 1996. godine iznosi oko 100.000, a broj izbeglica i raseljenih nije manji od pet miliona ljudi.

Sukobi izbijaju u Alma Ati u Kazahstanu u decembru 1986; u Uzbečkoj SSR krajem maja 1989; na teritoriji Kirgiske SSR, na Krimu – između Tatara i Ukrajinaca i Rusa; pa osetijsko-ingušetijski konflikt; pa građanski rat u Tadžikistanu, pa prvi rat ruske vojske sa separatistima u Čečeniji, pa konflikt u Pridnjestrovlju između moldavskih vlasti sa separatistima u Pridnjestrovlju…

U Karabahu je napetost počela u julu 1987, pa je izgon Jermena iz Azerbejdžana i Azerbejdžanaca i Kurda iz Jermenije počeo 1988; u aprilu 1991. izbija pravi rat između te dve sovjetske republike.

Izbija i konflikt između Gruzije i Abhazije; pa između Gruzije i Južne Osetije, koji će se 2008. godine ponovo rasplamsati kada je Putinova Rusija tamo intervenisala posle napada na ruske mirotvorce.

DESET GODINA KASNIJE: Boris Jeljcin sa vozačem tenka ispred Ruskog parlamenta

EKONOMSKA PROPAST: U avgustu 1991. godine, sovjetska ekonomija je bila u slobodnom padu. Zamenik predsednika Vlade SSSR Abalkin piše početkom oktobra 1991. kako se sreo s Grispenom, rukovodiocem Federalnih rezervi SAD, koji ga pita: "Shvatate li da vam je preostalo nekoliko nedelja da predupredite finansijski krah?" Odgovorio mu je da po njegovim procenama taj rok iznosi dva meseca. Nekoliko nedelja ili dva meseca, u tome je bila sva razlika.

U knjizi Jegora Gajdara Propast imperije opisuje se kako je došlo do katastrofalnog pogoršanja situacije u kasnim osamdesetim godinama.

U poslednjih dvadeset godina u SSSR je, na bazi izvoza nafte i gasa, bio na snazi ekonomski model koji je zahtevao visok nivo ulaganja, a obezbeđivao nizak rast. Državnom aparatu je bilo sve teže da kontroliše sve neefikasniji sistem: prema nekim procenama, ranih osamdesetih je skoro četvrtina privrede bila u sivoj zoni. Vojni troškovi su bili visoki i dugo nisu smanjivani ne samo zbog inercije u trci u naoružanju, već i zbog filozofije vrhuške da mnogobrojni kapaciteti vojne industrije ne smeju da se zatvore.

Jedan hroničar, podsećajući na glad u vreme Staljina, pa i na nemaštinu u vreme Hruščova, piše: "Samo u vreme Brežnjeva smo se malo najeli. Tada se upravljački sloj držao devize da su radnicima nužne samo čaša i slanina. Pojedi, popij, seljačino (smjerd), raduj se životu, idi na rad i ne mešaj se u politiku..."

Pokušaji da se promene upravljačke strukture u periodu glasnosti i perestrojke, koje je proglasilo novo rukovodstvo na čelu s Gorbačovom 1985, a počelo da ga sprovodi 1997, samo su ubrzali raspad. Toj reformi nije išla u prilog činjenica da su cene nafte 1985. i 1986. na svetskom tržištu pale nekoliko puta, što je ugrozilo sovjetski budžet. Po nekima to je, ako ne jedan od glavnih uzroka, onda sigurno važna karika u raspadu SSSR.

Do 1980. nafta i gas čine 67 odsto izvoza SSSR u zemlje Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). U periodu brzog rasta proizvodnje, izvoza i visokih cena nafte od sredine sedamdesetih do početka osamdesetih sovjetsko rukovodstvo nije stvaralo rezerve čvrste valute, koje se mogu koristiti u slučaju nepovoljnih kretanja na tržištu nafte. Upuštalo se u megaprojekte kao što je snižavanje nivoa Kaspijskog jezera (morali su posle da ruše branu, jer je akumulacija ugrožavala jedan veliki hemijski proizvodni kompleks), ili skretanje sibirskih reka. Osim toga, Sovjetski Savez se u uslovima nezapamćenog rasta prihoda od nafte zaduživao u uverenju da će cena nafte u budućnosti ostati na tom nivou. Zapadni izvori su platežnu sposobnost SSSR procenjivali boljom nego što je bila, jer su računali da Sovjeti imaju više zlatnih rezervi, koje su ovi pak potrošili na uvoz žita.

NESTAŠICE: Nastupili su i dodatni agrarni problemi s teškim posledicama: tri godine prinosi su bili niski, pa je sovjetsko rukovodstvo bilo prinuđeno da poveća uvoz žitarica. Prvi zamenik predsednika Kabineta ministara SSSR Ščerbakov u Savetu Federacije SSSR (16. avgusta 1991, tri dana pre pokušaja prevrata) kaže: "Zemlja se ubrzanim tempom uvlači u duboku finansijsku krizu i sledi raspad novčanog prometa. Ti faktori u odlučujućem stepenu određuju pogoršanje ekonomske, socijalnopsihološke i političke situacije u zemlji…" "Devizne rezerve SSSR bile su u tom trenutku u potpunosti iscrpljene, porastao je deficit platnog bilansa, državni dug dostiže kritičnu tačku", kaže se u analitičkom materijalu Vrhovnog sovjeta SSSR.

Javlinjski je procenjivao da je početkom 1990. SSSR imao 15 milijardi dolara deviznih rezervi pohranjenih u stranim bankama, ali da je do kraja godine sve to pojedeno.

Godine 1989. u Moskvi, najprosperitetnijem gradu u SSSR, kartice su uvedene za duvan, šećer i votku. Delimična liberalizacija plata (preduzeća su u stanju da odrede koliko da plate svoje radnike) dovela je do povećanja inflacije 1989. i 1990. Došlo je do nestašice osnovnih namirnica, čije su cene bile limitirane. U 1990. čekalo se mnogo sati u redovima za gotovo sve proizvode, uključujući i hleb, jaja i mleko.

U dnevniku Gorbačovljevog pomoćnika Černjajeva 31. marta 1991. je upisano: "Juče je zasedao Savet bezbednosti. Hrana... preciznije – hleb. Nedostaje šest miliona tona. U Moskvi redovi, kakvi su bili pre dve godine za kobasice. Ako se ne može nigde nabaviti, do juna može nastupiti glad. Od republika samo Kazahstan i Ukrajina (jedva) sami sebe hrane. Da u zemlji ima hleba, to je mit. Otišao sam kod N.N., koji je i dalje bolestan. Tražio je da mu kupim hleb. Idem ukrug po Moskvi, pekare zastrašujuće prazne ili na njima brave. Ovo Moskva nije videla verovatno ni u posnim godinama..." Piše zatim kako je sastrugano dno kace, kako bi se dobili krediti i valuta za kupovinu u inostranstvu, kako se pokušava dobiti zajam od Saudijske Arabije, kako se razgovara sa predsednikom Južne Koreje za oko tri milijarde kredita, kako Kuvajt odbija, iako je Fejsal zahvaljivao na podršci protiv Iraka: "Ali mi smo već nesolventni. Kredite niko ne daje…"

Od posebnog značaja je da se osigura osnovna norma od 250 grama hleba dnevno po osobi, kaže se u jednom izveštaju KGB-a. Stanovništvo je do 1991. godine već izmučeno kombinacijama rastuće ekonomske katastrofe.

Jedan od organizatora Komiteta za vanrednu situaciju, rukovodilac sovjetskog vojnoproizvodnog kompleksa Baklanov, u januaru 1991. piše Gorbačovu: "Stanje narodne privrede u sadašnje vreme ocenjuje se kao krizno…" Od 1988. godine sve više i više se smanjuje broj životinja na kolhozima i sovhozima. Isporuke mesa i mlečnih proizvoda u trgovačke mreže u Moskvi dostižu u proseku najviše 80 odsto nivoa iz prethodne godine.

Krajem 1990. počinje smanjenje proizvodnje u mnogim granama privrede, pa i neophodnih potrepština. U lakoj industriji prestaje da radi 400 fabrika, a bez posla ostaje oko milion ljudi.

Da bi se obezbedilo nesmetano odvijanje avio-saobraćaja, bilo je neophodno da se uveze 1,938 miliona tona kerozina i 53.000 tona avio-benzina, a krajem avgusta uvezeno je samo 15.000 tona kerozina i 28.000 tona avio-benzina.

U prvom polugodištu 1991, dakle pre avgustovskog puča, Rusija je iz drugih republika primila samo 22 odsto planiranih količina šećera, 19 odsto žitarica, 22 odsto sapuna. Sve su republike, osim Rusije, uvele carine na granicama koje su radile jednosmerno – nije se moglo izvoziti u Rusiju, a moglo se iz nje uvoziti.

BJELOVEŠKI SPORAZUM: To su socioekonomske okolnosti u kojima je u parlamentu izabrani predsednik SSSR Mihail Gorbačov 17. juna 1991. potpisao projekat dogovora "O Savezu suverenih država" koji je poslat Vrhovnom sovjetu SSSR. Poslednja varijanta tog nacrta razmotrena je u dvorcu Novo-Ogarevo 23. juna 1991, a 29. i 30. juna tokom susreta Gorbačova, predsednika RSFSR Jeljcina i Kazahstanske SFSR Nazarbajeva doneto je rešenje da taj dokument 20. avgusta potpišu predsednici saveznih republika.

Na jednom zasedanju Državnog saveta u Novo-Ogarevu u leto 1990. na pitanje litvanskih političara o tome kakva je ta nova zajednica, Gorbačovljev zamenik Janjajev kaže: "To je savez suverenih država!" Gorbačov ga dopunjuje: "Savez suverenih država je država!"

SSSR je u suštini prestao da postoji posle izjave "9+12" 23. aprila 1991. koju su potpisali Gorbačev i devet republičkih lidera, koji su izrazili želju da ostanu u SSSR, mada to nije imalo pravnu snagu.

Jeljcin, koga kritičari nazivaju "krivcem za razvaljivanje SSSR", pristao je na taj dogovor, ali na osnovu njegovog odnosa prema Gorbačovu moglo bi se zaključiti da nije bio za njegovu realizaciju, jer je u tom dokumentu data mogućnost i autonomnim republikama u okviru Ruske Federacije da uzmu malo suvereniteta za sebe, što bi, po onima koji brane Jeljcina, dovelo i do razvaljivanja Ruske Federacije.

Na kraju balade predsednici Belorusije, Rusije i Ukrajine sastali su se 8. decembra 1991. u Bjeloveškoj šumi (selo Viskula u Belorusiji, blizu poljske granice) i postigli sporazum, prema kome je SSSR prestao da postoji, i istovremeno objavili mogućnost obrazovanja Zajednice nezavisnih država (ZND).

Gorbačov, čija je stvarna moć nakon propalog avgustovskog puča bila jako smanjena, nije imao mogućnost da podnese ostavku. Bjeloveški sporazum potom u Alma Ati potpisuju predsednici Azerbejdžana, Jermenije, Kazahstana, Kirgizije, Moldavije, Tadžikistana, Turkmenije i Uzbekistana.

Ruski autori vole da pomenu kako iskustvo Jugoslavije pokazuje da proces raspada složenih država može biti krvav, a da je Bjeloveški sporazum verovatno pomogao da se izbegnu prolivanje više krvi i nuklearna katastrofa.

NUKLEARNI ARSENAL I CRNOMORSKA FLOTA: Nakon potpisivanja Bjeloveškog sporazuma o raspadu SSSR izgledalo je da će se broj nuklearnih sila povećati: atomske bombe su bile smeštene u Rusiji, Ukrajini, Belorusiji i Kazahstanu. Međutim, Ukrajina, Belorusija i Kazahstan su se brzo i relativno lako odrekle statusa nuklearnih sila, a Rusija je čitav vojni nuklearni kapacitet premestila na svoju teritoriju. Po trojnom sporazumu između Rusije, SAD i Ukrajine od 14. januara 1992, sovjetsko nuklearno oružje i strateški bombarderi iz Ukrajine sele se u Rusiju, a instalacije za lansiranje raketa se demontiraju i uništavaju za američki novac. Sjedinjene Države i Rusija se sporazumom obavezuju da daju garancije za nezavisnost i teritorijalni integritet Ukrajine.

Do avgusta 1992, Crnomorska flota postoji kao jedinstvena flota Rusije i Ukrajine, a potom je njen status nekoliko godina predmet sporenja, da bi 1997. bila podeljena između Rusije i Ukrajine. Sedište Crnomorske flote je Krim, na kome je po ugovoru o zakupu locirana Ruska crnomorska flota sve do priključenja Rusiji nakon referenduma u prisustvu ruske vojske 2014, što Ukrajina ne priznaje.

Kao neki na brzinu napravljeni ugovor koji sankcioniše već poodmakli razvod, Bjeloveški sporazum nije razrešio mnoga pitanja, ako ih je uopšte moguće razrešiti nakon raspada država. Nakon raspada Sovjetskog Saveza više od 20 miliona Rusa je ostalo izvan Rusije. Za njihov položaj elite novih država, naročito baltičkih, ne pokazuju dovoljno sluha, što indukuje izvesnu dozu postimperijalnog sindroma, ili, kako to nazivaju neki autori, "sindroma bola u odsečenoj nozi". Taj fenomen je bio vidljiv u Francuskoj posle priznavanja nezavisnosti Alžira, među Nemcima posle raspada Austrogarske monarhije i kod Turaka nakon raspada Otomanskog carstva.

KRIZNA ŽARIŠTA: Posle raspada SSSR održalo se nekoliko kriznih konflikata (Nagorno Karabah, Gruzija, Krim i istočna Ukrajina), ali ipak izgleda da je period posle raspada doneo manje krvoprolića nego što ih je bilo u okviru zajedničke države. Najavljene reintegracije na postsovjetskom području (SNG, evroazijska itd.) nisu onakve kakve su u trenutku raspada očekivane, ali u nekom obliku postoje.

Ruski predsednik Vladimir Putin u svom obraćanju Ruskoj dumi (2005) kolaps Sovjetskog Saveza nazvao je najvećom geopolitičkom katastrofom veka, a na to se često podseća dok bauk novog hladnog rata počinje da kruži svetom (videti tekst "Kraj kraja hladnog rata").

A cena nafte opet pada.

Kada je Putin izabran za predsednika, inauguraciji je prisustvovao već oronuli Ključkov, kome su dodali stolicu da se pridrži u ćošku. Jazovu, koji je 18 meseci proveo u zatvoru "Mornarska tišina" odakle su, kako sam kaže, prevarom izvukli od njega poruku predsedniku Rusije u kojoj sebe naziva starom budalom, predsednik Putin je dao orden za zasluge. Nedavno je na nekom vojnom savetovanju izjavio da bi ulazak ruske vojske u Ukrajinu bio nepromišljen potez koji bi mogao da izazove svetski rat. Na kući u kojoj je živeo maršal Ahromov postavljena je bista.

To je deo ruskog političkog pomirenja. Državna duma je 23. februara 1994. proglasila amnestiju za sve članove Komiteta i njihove saučesnike. Svi su prihvatili amnestiju, osim generala Varenjikova, koji je zahtevao nastavak suđenja, koje je konačno završeno 11. avgusta 1994. oslobađajućom presudom. Spomenik Feliksu Đeržinskom stoji u memorijalnom parku i čeka odgovor na peticiju Komunističke partije kojom se traži da se vrati pred Lubjanku.

U Rusiji se nerado gleda na baršunaste revolucije, koje se smatraju američkim izvoznim proizvodom, pa je i obeležavanje ove godišnjice prošlo bez prisustva državnih funkcionera. Dvadeset petu godišnjicu odbrane demokratije od pučista 1991, ili kraja komunizma, već kako prema kome, obeležile su male grupe u Petrogradu i Moskvi, gde je položeno cveće na spomenik stradalim braniocima Belog doma 1991. Komaru, Usovu i Kričevskom, koje je Gorbačov, dok je još imao vlast, posthumno proglasio herojima Sovjetskog Saveza.

Milan Milošević