Utisci sa Briona:
Mediči u Britaniji

Vanesa Redgrejv i Ralf Fajns na gostovanju u Hrvatskoj sa večitim Šekspirom, koji nam priča da današnji svet nije naučio lekciju koju su iskusili njegovi sunarodnici još u petnaestom veku

Na tvrđavi Minor na jadranskom ostrvu Mali Brijun nedavno je odigran Šekspirov Ričard Treći londonskog pozorišta "Almeida" sa slavnim glumcima Ralfom Fajnsom i Vanesom Redgrejv u glavnim ulogama. Bili su gosti pozorišta "Ulisis", koje već 16. sezonu kreiraju i vode Lenka Udovički i Rade Šerbedžija.

Pozorište "Almeida" je pozorište internacionalne reputacije, poznato po produkcijama visokokvalitetnih dramskih i operskih predstava, i po saradnji sa umetnicima koji istražuju britansku i internacionalnu dramu. Jedna od takvih saradnji je i predstava Ričard Treći, nedavno premijerno izvedena u Londonu, što njeno gostovanje u teatru "Ulisis" čini ekskluzivnim.

Motiv i razlog zašto "Almeida" ove godine igra Šekspira je, kao što bi se pretpostavilo, obeležavanje 400. godišnjice Šekspirove smrti, dok je razlog što su se odlučili baš za Ričarda Trećeg a ne za neko drugo Šekspirovo delo specifičan. Rupert Gold, umetnički direktor "Almeide" i slavni reditelj, objašnjava da je 2012. godine na parkiralištu u Lesteru pronađen skelet za koji se sa velikom izvesnošću smatra da je skelet kralja Ričarda Trećeg. Pretpostavlja se da je ubijen mučki, s leđa, u borbi. Momenat u kojem su se istorija, nauka i literatura ukrstile, stvorio je tenziju koja je inicirala ovu produkciju, rekao je reditelj Rupert Gold, dok je okolnost sa pronalaskom skeleta inicirala početak predstave: gomila turista posmatra lobanju, a naročito pogrbljenu kičmu po kojoj je Ričard prepoznatljiv.

Odnos glumca i prostora jedan je od ključnih za dobru postavku i razumevanje Šekspirovih dela, smatra Gold, pa se tvrđava Minor, jedna od najimpresivnijih scena na Jadranu, pokazala kao dobar saradnik njegovoj predstavi. Ovaj prostor je svojevrsna poetika forme prostornog izražavanja. Sa visoko postavljenim gledalištem i akustikom, ona ima snagu antičke scene i, poput živog bića, svom snagom radi za glumce i publiku. U Goldovom Ričardu Trećem tvrđava Minor se lako pretvarala čas u ulicu, čas u dvor. Publika je imala uzvišeno mesto, poput Boga, dok je u elizabetanskom pozorištu glumac u poziciji Boga. Glumac u njegovoj režiji lako dopire do gledaoca, pred njim se odvija život u svoj njegovoj vitalnosti, duhovitosti i brutalnosti – kako ga je Šekspir pokazuje.

...glumci Ralf Fajns i Vanesa Redgrejv

Ralf Fajns važi za jednog od majstora Šekspirovih likova. Već samim svojim izlaskom na scenu uspeva da uvuče gledaoce u priču, Fajns je Ričard Treći – odmah. Bogalj u jednostavnom crnom odelu. Savršeno ubedljivo i prirodno u jednoj mešavini perverznog, duhovitog i sarkastičnog, prenosi unutrašnji dijalog kraljev. Iskren je sa publikom. Mahnitost Ričarda Trećeg otkriva postepeno. Kada prezir umesto rečima pokaže izrazom lica, on prelazi granicu.

Vanesa Redgrejv, kao kraljica Margareta, u maskirnom kombinezonu kune svakog ko ima veze sa smrću njenog muža Henrija VI i sina Edvarda. Svaku kletvu, a izgovara ih mnoštvo, govori potpuno prirodno, sa koncentrisanom snagom, one klize iz nje. Ubedljivo sliva sve u pokret ruke pokazujući uzdignut kažiprst i mali prst. Strast, huškanje i mržnja pomešani na način koji učini da osetite jedan unutrašnji muk. Svi ženski likovi: ledi Ana (Džoana Vanderam), kraljica Elizabeta (Ajslin Mekgukin), vojvotkinja od Jorka (Suzan Ejndžel), postavljeni su onako kako je to pisao Šekspir – deluju iz pozadine, svesne moći koju imaju i koju koriste ne izravno nego svojom decom kao instrumentima, naročito muškom.

Šekspir piše Ričarda Trećeg kao deo tetralogije, pretpostavlja se oko 1593. godine. U središtu priče je makijavelistički način vladanja, tiranija kao stil upravljanja. Radnja komada se dešava u drugoj polovini 15. veka, u vreme Ratova ruža, borbe za tron između dinastija Lankaster i Jork. Nakon Ričarda III na presto dolazi, da podsetimo, Henri Sedmi, deda kraljice Elizabete Prve, tokom čije vladavine Šekspir piše. Tako je Šekspirov odnos prema Ričardu Trećem sarkastičan i on veliča Tjudore koji dolaze da vode Englesku sa Henrijem Sedmim.

Brexit, referendum kojim je izglasano da velika Britanija napusti Evropsku uniju, ocenjen je u javnosti kao makijavelistički obrt savremenog doba, što je reditelju Ričarda Trećeg poslužilo kao element asocijacije. Rupert Gold je kao primere makijavelističkog političara medijima naveo Borisa Džonsona i kandidata za predsednika SAD Donalda Trampa, naposletku Džonson je u slučaju Brexit na Veliku Britaniju preneo Medičijev model upravljanja – vladar će upotrebiti sve instrumente da ostvari svoje interese bez obzira na cenu koju će platiti narod.

Gold predstavu postavlja klasično, pažljivo vodeći računa kako prostor igra za glumca, on čini da priča teče, i da je gledalac doživljava savremeno i blisko, kao da izravno boravi u Šekspirovom vrtlogu. Umetnost kao da vodi dijalog sa gledaocem o makijavelizmu kao političkom stavu koji je menjao nosioce, ali je kroz sva vremena ostao isti. Početak predstave sa glumcima u savremenom kostimu kao da je smešten u sadašnje vreme, a na njenom kraju dešava se u vreme Ratova ruža, sa glumcima u srednjovekovnim oklopima, i baš taj kostim čini da publika oseća drugo vreme – da svoju bitku vode sada, pred nama. Velika predstava, nadnaravan prostor scene Minor, i dokaz da Šekspir jeste naš savremenik.

Nataša Gvozdenović