TV manijak Bio Rio Ukupno gledano, nova generacija je položila ispit, mada su neke endemske bolesti našeg sportskog novinarstva i dalje prisutne

piše: Dragan Ilić

Završene su Olimpijske igre u Riju, a Srbija je dočekala svoje sportiste i njihove medalje. U medijima je skovan i poseban izraz – "medaljaši" koji definiše i pravi razliku između osvajača medalja i onih kojima to nije pošlo za rukom.

Olimpijske igre su veliki televizijski zadatak jer su RTS-u dale stotine sati ekskluzivnog programa i apsolutni primat u etru.

Bila je ovo prilika da RTS prikaže novu generaciju sportskih novinara. Javni servis je u Rio poslao reprezentaciju od gotovo 40 ljudi, uz kolege koje su iz Beograda realizovale ovaj višenedeljni specijalni program. Dodatni problem i izazov ovog puta bila je i vremenska razlika od 5 časova između Beograda i Rija, pa su neki direktni prenosi emitovani u sitne noćne sate.

Ukupno gledano, nova generacija je položila ispit, mada su neke endemske bolesti našeg sportskog novinarstva i dalje prisutne. Najkraće rečeno, one se svode na višak emocija i manjak erudicije – što se u rezultatu oseća kao nedostatak svesti o potrebama gledalaca. Najsvetliji primeri bili su – veteran Slobodan Šarenac i ekipa koja je prenosila nadmetanja u gimnastici. Tu su se naročito dobro uklopili stručni komentari naših gimnastičkih trenera i sportista uz koje smo mogli mnogo da naučimo i još više da uživamo.

Sudeći po toku prenosa, RTS nije mogao da utiče na signal koji je stizao, pa smo u pauzama između nastupa naših takmičara ponekad imali sate "praznog hoda". Sećam se samo besmislenog prenosa nadmetanja u golfu – dok smo brojali minute do uključenja na borilišta kad "igraju naši".

Mislim da je odličan uvod u Olimpijadu zapravo bio serijal "U mojim patikama" gde je Aca Stojanović pokušavao da trenira sa našim vrhunskim sportistima. Tek tada su mnogi gledaoci mogli da vide koliko volje, napora i odricanja zahteva olimpijska forma.

Promocija sportista isporučena nam je kroz dva oblika. Prvi je pomalo nevešto sklepan spot na RTS-u kojim smo pozvani da bodrimo naše. Ostatak promocije činile su marketinške poruke sponzora olimpijskog tima u blokovima reklama. Naša Samoposluga, Naša Banka, Naša Pumpa, sve to pokazalo nam je da su kompanije shvatile koliki propagandni potencijal leži u sportu. Mada, pre Olimpijskih igara nisu svi sportovi bili jednako zanimljivi sponzorima. Naš prvi osvajač medalje, Štefanek, govorio je upravo o tome, jer rvanje, kao veoma trofejan sport, već decenijama nema nijednog sponzora. Posle njegove zlatne medalje nadam se da će se stvari promeniti nabolje.

I u priči o medaljama primetio sam dva fenomena. Mi sebe smatramo sportskom nacijom i veoma nam je teško da baš precizno kažemo čije su naše medalje. Tokom prenosa i komentara često se gubila ta granica između sportista i nacije, a tu upravo leži izvor mnogih nesporazuma. Ako Oni igraju za Nas, ili Mi to igramo protiv Drugih, onda mu sportisti dođu kao nekakvi društvenopolitički radnici. Onda svaki priučeni ekspert ili političar može da daje svoje mišljenje o tome da li se Naši dovoljno trude i da li nas dovoljno dobro predstavljaju.

Ako se vratimo suštini antičke tradicije, Olimpijske igre su takmičenja između kojih traje Olimpijada, četiri godine koliko pobednici, u antici bi rekli besmrtnici, uživaju u svojoj slavi i pobedi. Ovo su ipak njihove medalje, a mi smo samo navijači.

Kada medalje postanu opšte vlasništvo, onda se u pomoć poziva statistika. Sportisti iz Srbije osvojili su osam medalja, što je zaista podvig. Međutim, u medijima sam ubrzo pronašao tu parastatistiku jer valjda bolje zvuči kada se odredi koliko je to medalja u odnosu na broj stanovnika Srbije. Tada medalje postaju per capita, nešto kao BDP u plemenitim metalima. Može se računati i koliki smo ukupno medalja dobili (u apsolutnom iznosu), to zvuči još bolje zbog kolektivnih sportova, ili koji procenat od ukupnog broja podeljenih medalja je stigao kod nas. Zašto je osam vrhunskih rezultata malo?

Neizbežno je bilo i pitanje odnosa Vlade prema sportu, što je dovelo do još jedne vanredne konferencije premijera Vučića. On je izneo svoje brojke i svoju statistiku i javno se prepirao sa nekim Ološem, ja baš nisam shvatio o kome je govorio. Imao sam utisak da mi neko prepričava tračeve sa društvenih mreža, samo što ja taj Ološ, ili kako se to lepše kaže, Nečasne i nemoralne ljude nisam uspeo da prepoznam. Priznajem, do mene je, nisam aktivan na društvenim mrežama.

Tokom Olimpijskih igara nismo se merili sa Hrvatima, ignorisali smo njihove rezultate i broj medalja, ali smo ih fer pobedili u vaterpolu, a i u košarci. Premijer je na istoj konferenciji javno obznanio da više neće biti prepucavanja sa Hrvatskom putem diplomatije i protestnih nota. Znate – prvo lupi njihov Kovač, posle Ivica sroči sa istorijskim uvodom i vrednostima EU, pa Vulin zakuca lirski nadahnuto. E taj sport više nećete gledati, valjda ga je neko ukinuo, pretpostavljam u Briselu.

A baš smo ih razbili!