1.9.2016. Tužibabe

piše: Dejan Anastasijević

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić je mnogo ljut na Evropsku uniju. Tačnije, ljut je na predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera, koji po njegovom mišljenju nije adekvatno odgovorio na pismo premijera Srbije Aleksandra Vučića, koje je u Brisel poslato još pre pre mesec dana. Vućić je od Junkera tražio da učini nešto u vezi sa ponašanjem Hrvatske, odakle paralelno sa pokušajima rehabilitacije ustaškog pokreta u poslednje vreme stižu brojne pretnje i uvrede na račun Beograda. Vrativši se sa godišnjeg odmora, Junker je otpisao da Srbija i Hrvatska svoje sporove treba da rešavaju u duhu dobrosusedskih odnosa i pomirenja i dodao jednu uopštenu rečenicu o tome da se poricanje genocida ne sme tolerisati, što se podjednako moglo odnositi na hrvatsko umanjivanje žrtava Jasenovca i srpsko negiranje genocida u Srebrenici.

"Junker nije odgovorio ni na jedno konkretno pitanje koje je Vučić istakao, nije komentarisao rehabilitaciju fašističkog ustaškog režima NDH, ni oslobađanje ratnih zločinaca iz poslednjeg rata, ni podizanje spomenika ustaškom teroristi Barešiću, ni vređanje srpske države", gnevno je poručio Dačić i dodao da „to više neće moći tako". "Nismo vas pitali za mir u svetu nego za antisrpsku politiku jedne vaše članice, koja ugrožava mir i stabilnost u regionu". Dačić je optužio EU da „drži glavu u pesku" i da se njeni funkcioneri ponašaju „kao lame sa Tibeta" i na kraju rekao da nije razočaran ier „od Junkera ništa bolje nije ni očekivao". Vrlo sličnim tonom oglasio se i ministar policije Nebojša Srefanović, koji je Junkeru poručio da bi bilo bolje da na Vučićevo pismo nije ni odgovarao. „Nadam se samo da će Srbija i premijer Vučić izdržati pisanja i nepisanja Junkera i Evropske komisije", izjavio je zabrinutim tonom.

Nije trebalo da brine, jer se nedugo potom oglasio i sam premijer. "Neću ništa da kažem, jer Junkera izuzetno poštujem. O sadržaju pisma neću ništa da govorim. Ne podnosim kada se sve poistovećuje i kada se prave lažne simetrije i ravnoteže, mislim da to svi časni ljudi teže podnose", rekao je Vučić i dodao da će ćutati "ne zato što smo slabi, već zato što smo dovoljno jaki da brinemo o svojoj budućnosti".

Šta su, zaista, Vučić i njegovi ministri očekivali kada su početkom avgusta, kada u Briselu nema ni žive duše, pisali Junkeru, a usput i predsedniku Evropskog parlamenta Martinu Šulcu i šefici evropske diplomatije Federiki Mogerini ? Da će adresanti, čim čuju za dopis iz Beograda, prekinuti godišnje odmore i pohrliti nazad na posao ? Da će oštro ukoriti Hrvatsku i zapretiti joj izbacivanjem iz EU ? I Vučić i Dačić i Stefanović su već dovoljno puta bili u Briselu da bi znali da zvaničnici EU gotovo nikada javno ne komentarišu izjave političara iz zemalja članica, čak i kada je reč o mnogo drastičnijim stvarima, a ako nisu znali, trebalo je s nekim da se konsultuju. Da nema tog principa, niko u Briselu ne bi ništa radio nego sastavljao komentare na račun ovog ili onog lidera koji je rekao ovo ili ono. Sem toga, blizu je pameti da u vreme izbegličke krize, Brexita i terorističkih pretnji u EU imaju pametnija posla nego da se bave srpsko-hrvatskim prepucavanjima. Stvar je u tome da u Srbiji, kao i u celom regionu, svi imaju prevelika očekivanja od Brisela, kao da je EU čudotvorac koji će jednim dodirom rešiti sve njihove probleme. Kada je pre par godina delegacija novinarskih udruženja i nevladinih organizacija išla u Brisel da se žali na gušenje slobode govora i jačanje Vučićeve autokratije, grdno su se razočarali kada su kod evropskih funkcionera naišli na hladan prijem, uz pohvale na račun Vučićevog konstruktivnog pristupa normalizaciji odnosa sa Prištinom. Slično su prošli tužioci i sudije koji su se u vreme vladavine Borisa Tadića žalili na reformu pravosuđa, predstavnici opozicionih stranaka koji su kukali da ih vlasti maltretiraju i svi ostali koji su se nadali da će EU, poput stroge učiteljice, obratiti pažnju na njihova tužakanja.

U psihologiji postoji sindrom nazvan „naučena zavisnost", koji se javlja kod osoba koje su usled višestrukih trauma odustale od pokušaja da same rešavaju svoje probleme, pa su se pasivizirale očekujući da to uradi bilo ko drugi. Dosad su simptome ovog poremećaja pokazivali uglavnom predstavnici opozicije i nevladinog sektora, a sada su mu je, izgleda, podlegao i sam državni vrh.