3.9.2016. Neko je ukrao budućnost Cilj teksta koji sledi jeste da vam presedne subotnje popodne i da se ozbiljno zamislite nad društvom u kom živimo

piše: Jovana Gligorijević

Jedan osamnaestogodišnji mladić pronađen je prošle nedelje obešen kraj Tise. Sada mu tabloidi razvlače leš, prepričavaju lelek i jauke majke ovog dečaka. Samoubistvo uvek fascinira javnost: kako, pa zašto, pa ima li oproštajne poruke...

Nikakva oproštajna poruka u ovom slučaju nije bila potrebna. Onog trenutka kad je pronađen, njegovoj majci, prijateljima i rodbini bilo je jasno da se ubio zbog – nemaštine. Čitav svoj kratak život proveo je u kući bez struje, radeći kao nadničar i pokušavajući da dovrši školu. On i majka živeli su od socijalne pomoći. Otac je umro, ali je pred smrt svu svoju imovinu ostavio crkvi. U poslednje vreme, kaže majka ovog momka, nadničarskog posla bilo je sve manje. Ovog leta shvatio je da od nastavka školovanja nema ništa, jer sebi ne može da priušti mesečnu kartu za autobus kojim bi stigao do škole.

Danima ne prestajem da razmišljam: koliko može da košta đačka mesečna autobuska karta od Mola, mestašceta u kom je živeo, do Bečeja, u kom ni prošlu školsku godinu nije uspeo da završi jer nije imao novca za autobus? Da li bi ta, za mnoge beznačajno mala suma, spasila život ovom momku? Socijalne službe odbijale su da mu pomognu, jer da šta je tražio u kuvarskoj školi u Bečeju, kad je mogao da upiše srednju u bližoj opštini Adi. To što je jedno mlado i namučeno biće imalo nekakav san o budućnosti, što je hteo da bude kuvar, a ne nešto drugo, nije ih zanimalo. Odakle sirotinji pravo na snove o budućnosti?

Jezivo bi bilo od ove smrti praviti dnevno-političko pitanje. Svih svojih osamnaest godina ovaj je momak proveo u teškoj bedi. Za tih osamnaest godina, izmenjale su se razne vlasti, zakačio je ovaj mladić čak i Miloševićev režim. Ne, nije ova smrt posledica trenutnih političkih i društvenih okolnosti. Ova je smrt rezultat mnogo dužih i trajnijih procesa, koje svi pratimo i znamo, ali pojma nemamo šta se događa po tzv. dubini društva.

Sad se čudimo: kako to da u Srbiji u XXI veku neko odraste bez struje; gde je bila crkva kojoj je otac zaveštao sve svoje da pomogne dečaku; šta je radila majka dok je on nadničio... U tom silnom moralisanju i postavljanju sada već suvišnih pitanja, svi ćutimo o jednoj stvari. Pitanje niko ne sme naglas da izgovori, jer je strašno, prestrašno. Pa hajde, usudiću se: gde se izgubila budućnost i ko ovde pouzdano može da tvrdi da je za njega ima?