Vatikan – Kanonizacija Majke Tereze:
Žurba Vatikana i radost Albanaca

Desetine hiljada ljudi okupilo se na trgu Svetog Petra u Vatikanu da bi prisustvovali misi na kojoj je Majka Tereza proglašen Svetom Terezom od Kalkute. Bila je to najbrža kanonizacija u istoriji Rimokatoličke crkve: samo devetnaest godina od smrti do oreola. Neki svetitelji su na to "čekali" vekovima, a neki i čitav milenijum

Za "Vreme" iz Rima

Satima nakon proglašenja vatikanski trg vrveo je od vernika iz celog sveta, vijorile su se zastave, dok se pobožnost prisutnih pokazivala u svim svojim različitostima – afričke vernice išle su u haljinama prekrivenim slikama Bogorodice, majicama sa Majkom Terezom u plavom srcu i suknjama na kojima je Hristov lik, albanske monahinje sedele su na trotoaru Ulice pomirenja sa albanskim zastavama u rukama, dok su se vernici iz neke od nemačkih dijaceza krili u hladu i pričali o istorijatu građevina. Na jakom rimskom suncu žena u invalidskim kolicama neprestano je gledala u pravcu gde se nalazila velika slika Majke Tereze, okačena iznad glavnog ulaza katedrale Svetog Petra i plakala.

U ZNAKU CRNOG ORLA: Albanska zastava u Vatikanu

Prilazim sredovečnom paru s kojim sam koji tren pre toga razmenila ljubazan smešak i prijateljsko klimanje glavom. Predstavljam se govoreći odakle sam. "Ništa, nema razgovora sa Srbijom", odgovara muškarac na engleskom i tek tada vidim da drži lik Majke Tereze sjedinjen sa mapom Albanije. Njegova supruga nevoljno pristaje da mi odgovori na jedno pitanje, dodajući sasvim ozbiljno da ne govori srpski, ali da možemo da pokušamo da se sporazumemo na hrvatskom: "Majka Tereza je svojim delima za života dokazala da je svetica. Za mene osobno, a i za Crkvu, ovo je velika radost. Crkva je priznala nekog ko je poznat u celom svetu po svojoj dobroti. Šta je meni najvažnije kod Majke Tereze? Pa to što je pomagala svima bez obzira na boju kože, veru i naciju."

Norbert je došao iz Frajburga, grada na jugu Nemačke, da bi prisustvovao kanonizaciji Majke Tereze koja, po njemu, znači "da svi oni koji se zalažu za milosrđe imaju jednu zastupnicu i da je to znak Crkve da ona mora da živi ljubav prema bližnjem". Dodaje da brzina kojom je ona proglašena svetiteljkom nije toliko važna: "U crkvenoj istoriji od srednjeg veka postoje procesi proglašenja svetih, ali se i ranije dešavalo da narod spontano nekog slavi kao svetog, nekada još za vreme njegovog života, a nekada neposredno posle smrti. U svakom slučaju, smisleno je ispitati nečiji život – da li postoje tamna mesta – i za to je potrebno vreme, što se može učiniti brže ili sporije. Da li je Majka Tereza kanonizovana nakon 19 ili 29 godina, to nije ni važno."

Za one koji su se našli na trgu Svetog Petra, ovo proglašenje bila je formalnost. Za neke druge, ono je više nego problematično.

Ko je bila Majka Tereza? Koliko je velika i duboka senka nad njenim životom? Zašto je ona baš sada proglašena svetiteljkom? Koja se poruka time šalje svetu? Koliko je politika Vatikana po pitanju kanonizacija neraskidivo povezana sa nacionalnom promocijom?

KULT I KRITIKE: Albanka Agnes Gonđa Bojađiu, rođena u Skoplju 1910. godine, ušla je već sa osamnaest godina u katolički red Loreto. Radeći u internatu tog reda u Indiji i posmatrajući siromaštvo oko sebe, osećala se, kako je posle pričala, kao da izdaje Boga. I kao što će kasnije, pa sve do kraja, njen odnos prema Bogu biti pun turbulencija, tako će i odnos prema drugima i svetu sadržati u sebi duboke ambivalentnosti. U pismima i zapisima izdatim posle smrti Majke Tereze, ona piše kako je njena vera u Boga duboko uzdrmana. Neko je primetio da često zvuči kao mladi Ričard Dokins. Očajna jer godinama ne oseća Božje prisustvo, niti ima vere, već su u njoj samo praznina i očaj, moli Boga, ako uopšte postoji, da joj zbog toga oprosti.

Početkom šezdesetih godina 20. veka časna sestra Tereza osniva red Misionarke ljubavi kako bi, po njenim rečima, pružila utočište najsiromašnijim među siromašnima, odbačenima i neželjenima, ostavljenima da umru na ulici. Nobelovu nagradu za mir dobila je 1979. godine. Odlazila je na mesta na koje je malo ko hteo da ide. Jedan od radnika Crvenog krsta prepričao je kako je trčala između rafala u Bejrutu da bi zaštitila dečaka sa posebnim potrebama, opisujući je kao nešto između vojnog zapovednika i Svetog Franje. Neki se pitaju, šta je od ta dva bilo pretežnije.

Na samom početku 1950. godine u redu Majke Tereze bilo je dvanaest članova. Danas u domovima koje je osnovao njen red – sirotištima, domovima za bolesne i umiruće, obolele od side, beskućnike, narodnim kuhinjama, centrima za zavisnike, školama – pomaže oko 5000 časnih sestara i hiljade volontera u više od 130 zemalja sveta.

Sve je to proisteklo, reći će njeni poštovaoci, iz neverovatne posvećenosti jedne osobe – Majke Tereze, čije je ime postalo sinonim za neograničenu dobrotu, dodajući da se svako suočava sa kritikama, pa je čak, kako je prokomentarisao jedan od prisutnih na kanonizaciji, i sam Isus Hristos bio na meti istih.

Na njenoj sahrani 1997. godine prisustvovalo je milion ljudi, a štampa je pisala da su odmah nakon što su čuli da je umrla na stotine Indijaca spontano izašli na ulice. Papa Jovan Pavle drugi beatifikovao je majku Terezu 2003. godine takođe pred ogromnim brojem od 300.000 prisutnih. Uspomena na nju bila je još veoma sveža – da li je to dobro ili loše po njen kult i sliku u svetu, veliko je pitanje.

Ubrzo nakon njene smrti krenule su kritike i preispitivanje njenog rada. Progovorila je nekolicina volontira u domovima koje je osnovala. Jedan od njenih kritičara je intervjuisao čak stotinu ljudi povezanih sa njenim redom. Naučnici Univerziteta u Montrealu izdali su članak u kojem se razmatra njen, kako pišu, više nego upitan način na koji se brinula o bolesnima, jednako upitni politički kontakti, rukovođenje ogromnom količinom novca, veoma oštri stavovi o abortusu i kontracepciji... Britanac Kristofer Hičens, jedan od njenih najoštrijih kritičara, napravio je dokumentarac u kojem iznosi zastrašujuće tvrdnje, nazivajući je anđelom pakla i fundamentali-stkinjom koja nije prezala ni od čega da ostvari svoje ciljeve.

Pomenuti kritičari su stanje u prihvatilištima u Indiji, i ne samo tamo, opisali kao nedostojno ljudskog bića – higijena je bila na sramotno niskom nivou, igle su korišćene više puta i prane običnom vodom, niko od prisutnih nije imao nikakvo medicinsko obrazovanje, bolesnici nisu dobijali ništa za smanjenje užasnih bolova koje su trpeli, nije se pravila razlika između umirućih i onih koji bi mogli biti spaseni. Iako se iz samog reda retko ko do danas oglašava o tome, oni tvrde da su uslovi vremenom postali bolji.

BEZ PITANJA: Sudeći po pojedinim navodima, Majka Tereza je živela veoma asketski i tražila je isto od ljudi oko sebe, do te mere da je umela da stavi potrebe živog čoveka u drugi plan. Išla je dotle da je iz manastira izbacivala zavese i tepihe, te da je odbila da otvori dom za siromašne u Bronksu, jer su lokalne vlasti htele da stave lift u zgradu. U Nemačkoj je nekom prilikom tražila da spava na slami, bacivši dušek u đubre, a u tom trenutku, piše novinar, slama koju je tražila bila je skuplja od madraca koji je bacila.

S obzirom na donacije koje je dobila i koji njen red i dalje dobija – iako je potpuno nepoznato o kojim je sumama reč i zato je nezahvalno iznositi bilo kakve procene – kritičari tvrde da je taj novac mogao da se upotrebi za gradnju modernih škola i prihvatilišta u kojima bi bolesnici imali bolju negu.

Govorila je o lepoti patnje koja približava Hristu, dok je život u siromaštvu svojim primerom predstavlja kao ideal. Otuda je, prirodno, stigla kritika da je ona patnju i siromaštvo do te mere slavila da se nije, pomažući onima kojima je to bilo neophodno, ni upitala otkuda to siromaštvo, niti se bunila zbog takvog sveta, niti protiv nepravdi i ljudi koja ga uzrokuju i održavaju. Jednostavno – nije se pitala zašto, a s obzirom na ugled koji je imala u svetu, taj luksuz nije sebi smela da dozvoli. Govorila je da nema vremena da razmišlja o velikim programima. Takođe, prihvatala je donacije od sumnjivih darodavaca diljem sveta, ne pitajući za poreklo novca.

I među onima koji joj nisu nekritički naklonjeni, čuje se glas da ipak treba biti obazriv sa preoštrim kritikama.

Novinar nemačkog nedeljnik "Špigl" piše kako je davnih dana došao sa paketom pomoći u Kalkutu tražeći intervju sa Majkom Terezom. Odbila ga je, odgovarajući mu da je bolje da priča sa Njim, pokazujući put neba. On piše: "Sledeće jutro u šest počeo sam tako što sam kupao umiruće bolesnike. Više mi nije trebao intervju."

Konačno, njeni više nego konzervativni stavovi o abortusu i kontracepciji nailaze na osudu, iako je ona, ako ćemo iskreno, samo zastupala učenje svoje Crkve.

BRIGE I VESELJE: Iz Indije je na kanonizaciju došla delegacija od stotinu političara. Kako je objasnio jedan od dopisnika iz Nju Delhija, koliko god da i dalje postoji nepoverenje prema rimokatoličanstvu kao religiji nekadašnjih kolonizatora, kao i strah od prozelitizma, ponos je za Indijce što je jedna žena koja je odabrala da provede svoj život u Indiji, a uz to i dobitnica Nobelove nagrade za mir, proglašena svetiteljkom. Iako članovi njenog reda to oštro odbacuju, optužbe za prozelitizam koji je ogrnut plaštom milosrđa još su prisutne.

S druge strane, albanski političari nisu imali takve zadrške. Dosta toga je prošlo u duhu slavljenja njihove zemlje, a ubedljivo najbrojnije zastave na trgu Svetog Petra bile su crvene boje sa crnim orlom. Dan pre kanonizacije, kako pišu kosovski mediji, u čuvenoj crkvi Svetog Pavla izvan zidina Rima, u čast Majke Tereze pevala je Rita Ora, dok ju je pratio kosovski filharmonijski orkestar. Sa njom je bio i albanski fudbaler Lorik Cana.

Ova kanonizacija će svakako dati vetar u leđa Rimokatoličkoj crkvi u Albaniji, Makedoniji i na Kosovu, a takođe značiće i za samu albansku naciju. Albanija ovde nije izuzetak. Neretko se svetitelji koriste u svrhu promovisanja nacionalnog. Paralela u regionu ne manjka.

Hašim Tači, jedan od gostiju na vatikanskoj ceremoniji, izjavio je: "Naš narod dao je svetu brižnu majku za sve ljude. Oni su dali svetu čudo koje je zajedno sa plemenitim putem Majke Tereze simbol dobrote i otelotvorenja svih najboljih ljudskih osobna. Danas, sa kanonizacijom Majke Tereze, njeno albansko poreklo kanonizovano je takođe."

ZAŠTO SADA: Vatikan poslednjih decenija proglašava ogroman broj svetitelja. Međutim, nigde nije tako požurio kao sa Svetom Terezom od Kalkute. Njenim proglašenjem baš sada šalje se nekoliko poruka – papa Franja stalno govori o brizi za siromašne i potrebi da se pomogne drugom, bez obzira na njegovu različitost. U govoru nakon proglašenja, kazao je da je Majka Tereza "kleknula pred onima koji su bili ostavljeni da umru na putu, videvši u njima Bogom dato dostojanstvo. Ona je učinila da se njen glas čuje pred silama ovog sveta, tako da one mogu prepoznati svoju krivicu zbog zločina siromaštva koje su stvorili."

Ova interpretacija i viđenje Majke Tereze u očima pape Franje jeste ono što treba svetu usred migrantske krize i sveopšteg siromaštva. Ma kakva bila prava Majka Tereza, ona jeste inspirisala jedan veliki pokret i mnoge nadahnula da pokušaju da pomognu. Vatikan svakako hoće da iskoristi i usmeri tu inspiraciju.

S druge strane, kritike upućene Majci Terezi, od kojih su neke zasigurno opravdane, pokazuju i nesrećno stanje ovog sveta.

Da li je Majka Tereza mogla da uradi nešto više za siromašne, odnosno na drugačiji način? Jeste. Da li bi se neko drugi brinuo o onima koji leže umirući na ulicama trećeg sveta ili bi oni i dalje bili prepušteni isključivo sami sebi, jer je najsiromašnijima u nemalom delu sveta skoro pa nemoguće da dođu do bolnice? Bojim se da ne bi. I to je ono o čemu treba razmišljati.

Jelena Jorgačević