9.9.2016. Daj mi, daj... U sklopu kampanje da moramo da trpimo danas kako bi nam sutra bilo bolje, vladajuća elita od nas traži i uzima i ono što imamo i ono što nemamo

piše: Jovana Gligorijević

Ne znam kako vi, dragi čitaoci, ali ja više ne mogu. Ozbiljno posustajem na ovom putu kojim Srbija nezadrživo srlja u progres. Prvo, dođem kući s posla mrtva umorna, pa slušam premijera kako iz televizora urla na mene da sam neradnik, da se ne trudim dovoljno i da moram da zapnem još više. Koliko više, brate mili, kad već ne znam gde bijem?! S druge strane, moj doktor, kod kog idem privatno jer državni može da me primi tek u novembru 2019. uporno tvrdi da ne smem da se iscrpljujem ako hoću da se trajno rešim svojih psihosomatskih boljki.

Sad, da li da šaljem doktora kod Vučića, ili Vučića kod doktora – nisam pametna. Znam samo da bi bilo dobro da se dogovore, jer ne mogu da se protežem preko svojih mogućnosti. Doktor mi zabranio. Kaže: navući ćeš neku rakčinu od sikiracije. Voljna sam da dam sve od sebe da ne "navučem rakčinu". Prema najnovijim vestima, ima nade da se moj premijer i moj doktor slože. Evo, preti nam Vlada Srbije da se na preventivne preglede imamo odazvati, inače će nas klepiti po džepu.

Moj je džep tipičan novinarski, prilično plitak, a i volim da radim sve po pravilima. U životu me niko ni za šta nije kaznio, osim ono jednom kad me učiteljica terala da stojim u ćošku, a ne sećam se što. Uglavnom, obradovah se i evo, jedva čekam taj poziv na preventivni pregled. Štaviše, čudim se kako je moguće da me nikada niko nije pozvao, ako ta praksa već postoji.

Malo pročačkah, kad ono kvaka: poziv preventivni pregled o trošku države možeš, ako si žensko čeljade i plašiš se raka dojke, dobiti tek tamo negde u petoj deceniji života. Pregled grlića materice – od 25, što sam prevalila, ali me niko nikad nije zvao. Jednom sam htela da zakažem samoinicijativno, pa su mi zalupili slušalicu kad su čuli da dolazim "onako". Od tada, svoje nedovoljnim trudom zarađene novce ostavljam po privatnim ordinacijama. Kad sam pri lovi, častim se pregledom u Beogradu. Kad nisam, skoknem u unutrašnjost, tamo je trostruko jeftinije. Sa sve ultrazvukom.

No, kao što rekoh, više ne mogu. Već su mi nakačili dodatni trošak onom pretnjom da će uvesti porez na podstanare. Sad strepim od ovog "poreza na rak" jer, šta ako su me zvali na fiksni, a nikog nije bilo kod kuće? Baciće me na trošak od oktobra kad poskupi struja, a sreća pa nemam školsko dete zbog čijih bih boginja, slinavosti i kašljavosti plaćala kaznu jer izostaje iz škole.

Ne može moj budžet sve to da izdrži, pa ako moj reproduktivni sistem, koji je od strane državnog lekara još uvek intacta, iz sebe i izbaci dete, taj će majci da ide u školu pa makar se raspadao od kuge i kolere. A pošto moram da radim od jutra do sutra, jer samo tako možemo da napredujemo, od porodilišta ima da nauči kako samo da brine o sebi. Ja ne mogu.

Dakle, poskupeo nam je krov nad glavom, struja (a svetlo je izvor života), poskupela su deca, i taman kad ste pomislili da ste dali sve što ste imali, evo novog zahteva da dajete još i još... U Srbiji je premalo donatora organa. Videla sam u novinama neku ludu tabelu u kojoj su pobrojane jetre i bubrezi donirani prošle godine. Nije mi do šale sa ovako ozbiljnom temom, ali mi je komičan novinski naslov "Vučić će donirati organe". Cilj mu je da motiviše građane da slede njegov primer. Samo, kad on krene da motiviše, to radi tako agresivno , kao da će evo sad iz ovih stopa zaređati po kućama i krenuti da vadi srca i džigerice iz živih ljudi. Tu već ne moram da se plašim, organe sam, hvala na pitanju, zaveštala još pre pet godina. Da parafraziram Miroslava Ilića: sve sam dala, nemam drugo.