13.9.2016. Ničiji ljudi Egzodus ljudi iz Trećeg i Četvrtog sveta se nastavlja, i preko centralnog Mediterana, kroz razvaljene granice nekadašnje države Libije, i preko Balkanske rute, zvanično zatvorene. Kako te ljude prihvatiti, pomoći im, kako učiniti život snošljivim u zemljama iz kojih dolaze, što je jedini način da se egzodus zaustavi, morali bi da odlučuju političari mnogo normalnijih i ljudskijih pogleda na svet od, na primer, Viktora Orbana i Marin le Pen. U protivnom, teško izbeglicama, ali teško i Evropi

piše: Momir Turudić

Bizarna, ali lepa vest stigla je sa Mediterana. Žena iz Nigerije porodila se na spasilačkom brodu nakon što je preuzeta sa prepunog gumenog čamca. Lekarka organizacije Lekari bez granica (MSF) izjavila je da je "porođaj prošao normalno u ekstremno nenormalnim uslovima", a babica koja je porodila ženu rekla je BBC-ju da ne može da zamisli šta bi se desilo da se porođaj dogodio samo dan ranije, "u gumenom čamcu gde majka nije mogla ni da se ispruži, a pod je prekriven iscurelim gorivom". Roditelji novorođenčeta su na čamcu bili sa još dvoje dece stare sedam i pet godina, a u istoj akciji spasavanja sa više čamaca je preuzeto 392 ljudi, među kojima je bilo sedam trudnih žena.

Ono što je najlepše u ovoj vesti je da je dete rođeno zdravo i da je preživelo, kao i njegovi sapatnici na drugim čamcima tog dana. Svakodnevno se u kratkim vestima svetskih medija može pročitati koliko je onih koji nisu imali takvu sreću i život su završili u Mediteranu. Bizarnost je u činjenici da se žena iz Nigerije porodila u međunarodnim, "ničijim vodama", tako da bebi nije određeno državljanstvo. Osim toga, čije će državljanstvo imati ova beba, i gde će živeti sa svojim roditeljima, braćom i sestrama, neizvesno je kao i kada je njena porodica krenula na pakleni put preko Sahare do obale Sredozemlja, a potom preko mora. Da nisu morali, ne bi na taj put ni polazili, ali pitanje je gde su stigli i ko ih želi, i kod kuće i tamo gde su sada.

Glasovi dobrodošlice za izbeglice od strane evropskih zvaničnika su utihnuli, a jača uticaj jeftinih populista koji imaju jednostavan odgovor i na najteža pitanja, poput mađarskog premijera Viktora Orbana koji je nedavno rekao da su migranti „otrov" za Evropu. Orban je najavio da će na narednom samitu EU u Bratislavi, 16. septembra, govoriti protiv „naivne i opasne" evropske migrantske politike, koja treba da bude zamenjena „politikom samoodbrane i demonstracijom snage". Plašenje glasača izbeglicama bio je jezičak na vagi koji je Veliku Britaniju izveo iz Evropske unije, a tek idu parlamentarni izbori u Nemačkoj, predsednički u Francuskoj...

Primeri „samoodbrane i demonstracije snage" o kojoj govori Orban valjda su ograde koje je Budimpešta podigla na granicama sa Srbijom i Hrvatskom i maltretiranje koje izbeglice preživljavaju u Mađarskoj, mada se u zloslutnim rečima mađarskog premijera da naslutiti da je to samo početak. Koliko su za odbranu Evrope od „migrantskog otrova" efikasne Orbanove mere, koje sve češće sa odobravanjem komentarišu političari sličnog mentalnog sklopa kao mađarski premijer, pokazuje podatak da je italijanska obalska straža tokom prošlog vikenda spasla 3.400 izbeglica koji su krenuli iz Libije na preopterećenim gumenim čamcima i ribarskim brodićima. Prema informacijama italijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova, oko 124.500 migranata stiglo je u Italiju od početka 2016. godine, što je za 4.000 više od ukupnog broja izbeglica koje su tokom prošle godine stigle u ovu zemlju.

Egzodus ljudi iz Trećeg i Četvrtog sveta se nastavlja, i preko centralnog Mediterana, kroz razvaljene granice nekadašnje države Libije, i preko Balkanske rute, zvanično zatvorene. Kako te ljude prihvatiti, pomoći im, kako učiniti život snošljivim u zemljama iz kojih dolaze, što je jedini način da se egzodus zaustavi, morali bi da odlučuju političari mnogo normalnijih i ljudskijih pogleda na svet od, na primer, Viktora Orbana i Marin le Pen. U protivnom, teško izbeglicama, ali teško i Evropi.