Bojan Pajtić:
Za mene nema drugog puta

Dugo sam razmišljao da li da se kandidujem ili da izaberem lakši put i povučem se. U razgovoru sa saradnicima, viđenim ljudima u stranci i van stranke, sa porodicom, shvatio sam da se moram kandidovati, jer bi se sve drugo tumačilo kao jedno pristajanje i paktiranje sa najnegativnijim i poraznim pojavama u našem društvu koje nas vraćaju u devedesete godine

Bez pretencioznosti možemo reći da su septembarski izbori možda značajniji za Srbiju, nego za Demokratsku stranku, jer je reč o velikoj prekretnici na političkoj sceni države. Nasuprot jednom čoveku koji u državi o svemu odlučuje, sve zna i za sve se pita, nasuprot praksi svih drugih partija, svaki član Demokratske stranke može da bira svoje rukovodstvo i odlučuje o politici svoje organizacije. Ponosan sam što sam pokrenuo ovaj jedinstven proces. Ako DS nije spreman da suštinski menja sebe, da bude najprogresivnija stranka u našem društvu – Srbiji nije potreban. Zato neposredni izbori.

DS je utro put Srbije ka EU i taj put sada više nije upitan ni za nekadašnje najljuće protivnike integracija. Sa druge strane, pokazali smo da opstajemo i pod progonom i pod finansijskom i medijskom blokadom, a preko 20.000 hrabrih članova će odlučivati o njegovom rukovodstvu, kao što sam obećao kada sam izabran za predsednika. Obilazeći Srbiju ovih dana mogu reći da je sve najhrabrije i najavangardnije u ovom društvu ili u Demokratskoj stranci ili uz nju.

Nisam više siguran ni da li je trebalo toliko da se izvinjavamo. Istorija će ceniti šta je ko uradio i kao pojedinac i institucionalno. U jednom trenutku, kao da smo poverovali Aleksandru Vučiću i preuzeli njegovu retoriku, dok su članovi stranke prikupljali pomoć za advokate i porodice nevino pritvorenih ljudi. Da nije bilo tog Vučića i njegovog delovanja u prošlosti, Srbija bi davno bila u Evropskoj uniji.

Dugo sam razmišljao da li da se kandidujem ili da izaberem lakši put i povučem se. U razgovoru sa saradnicima, viđenim ljudima u stranci i van stranke, sa porodicom, shvatio sam da se moram kandidovati, jer bi se sve drugo tumačilo kao jedno pristajanje i paktiranje sa najnegativnijim i poraznim pojavama u našem društvu koje nas vraćaju u devedesete godine. Nisam dao da me tabloidi "pocepaju", zahvalnost za podršku dugujem porodici, članstvu, ali i najboljem delu Srbije. Ne želim da govorim o rezultatima rada kao premijera Vojvodine, ti rezultati su vidljivi na svakom ćošku (i mnogo puta nagrađeni od strane najprestižnijih finansijskih institucija Evrope kao što su Ujedinjene nacije i "Fajnenšel tajms"), a posebno kako je SNS došao na vlast u Vojvodinu i sapliće se o sopstvenu nesposobnost. Ako se predsednici Demokratske stranke povlače, prave svoje frakcije ili izlaze iz stranke, kakva je to poruka članovima iz cele Srbije, koje danas ucenjuju i razapinju samo zato što su članovi Demokratske stranke? Sa druge strane, pravo za kandidovanje daje mi i ostvareni rezultat, činjenica da smo u Parlamentu uprkos jasnom planu da Demokratska stranka nestane i postane irelevantna. Da li je šest odsto pobeda ili poraz, najbolje znaju naši članovi i ljudi koji su za nas glasali uprkos krađi na izborima, kidnapovanjima, mučkom premlaćivanju naših članova u stranačkim prostorijama SNS-a ispod Vučićeve slike, crnim trojkama koje su sprečavale građane da izađu na izbore i svemu onome o čemu ste mogli čitati u konačnom izveštaju o sprovedenim izborima 2016. godine OEBS-a i Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Ne treba zaboraviti da sam uspeo da zaustavim proces autodestrukcije kao i da smo 24. aprila jedini imali snage da okupimo sve i zaštitimo prava drugih političkih aktera kao i građana koji su glasali za te političke opcije.

Okupiran je svaki čovek i gotovo svaka slobodna misao u Srbiji. Imovina se daje u bescenje. Potpisuju se tajni ugovori, otimaju njive poljoprivrednicima, a poslovi privrednicima, ruše se delovi glavnog grada pod okriljem noći, haraju tipovi sa čarapama na glavi, samoreklamerstvo ruši helikoptere i niko zbog toga ne odgovora. To nije Srbija i nisu građani za to glasali.

Okupio sam tim i dao prednost ženama, jer smatram da moraju imati važniju ulogu u društvu, u donošenju najvažnijih odluka. U mom timu su Gordana Čomić, Nataša Vučković, Nađa Higl i Miloš Đajić. Otvorio sam važne teme, kao što su NATO i istopolne zajednice, jer neko o tome mora progovoriti, a ko će ako neće Demokratska stranka. Ili ćemo pojačati Pink da ne čujemo kako nam se deca pakuju i odlaze da se nikad više ne vrate. Smatram da je važno da Demokratsku stranku vodi čovek koji je utemeljen u profesiji i ostvaren van politike. Setićete se da su i Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić bili profesori univerziteta. Predsednik DS-a mora imponovati našim biračima, mora biti obrazovaniji, u struci utemeljeniji, u praksi dokazaniji nego oni koji danas vladaju zemljom. Inače ćemo biti SNS, samo manji. Od velike je važnosti i činjenica da predsednik Demokratske stranke u ovom trenutku mora biti u Parlamentu i da je to gotovo jedini kanal za političku borbu i kakvu-takvu vidljivost, jer bi u uslovima medijske blokade bio osuđen na anonimnost.

Imam sveobuhvatan plan kadrovske i finansijske reorganizacije Demokratske stranke, upravo po principu kako se sprovode izbori – svaki član odlučuje. Otvoriću vrata slobodnim intelektualcima i svim ljudima koji shvataju gde se Srbija nalazi i imaju volje da ovom društvu pomognu. Računam i na pomoć mojih protivkandidata jer su izneli neke odlične ideje. Imali smo odličnu saradnju u Vladi u senci i plan mi je da ih koptiram u predsedništvo. Sve manje obraćam pažnju na kritičare, a sve više se divim ljudima koji su spremni da učine nešto konkretno za ovo društvo. Čvrsto sam protiv svake saradnje sa SNS-om, mada neki protivkandidati ne misle tako. Mi smo poslednja odbrana od primitivizma i potpunog uništavanja Srbije i tu nećemo praviti nikakve kompromise inače ćemo postati mala kopija vladajuće stranke. Za mene nema drugog puta, to dugujem Srbiji, Demokratskoj stranci i porodici koja je zbog mene prošla Golgotu, sa verom da za ovu zemlju ima nade.