Mnogi je srbofoni građanin ove zemlje shvatio da je imenicu "nudla" čuo u svom detinjstvu i mladosti, ali da mu je tek predsednik države dao naslutiti da su indonežanske nudle zapravo – rezanci. Rezanci, doslovan prevod italijanskog pluralia tantuma tagliatelle, inače drevni kineski izum, jedan su od onih prehrambenih artikala koje su nam verovatno doneli oni italijanski građevinski radnici gastarbajteri koje je Mihajlo Obrenović doveo u Beograd u okviru projekta evropeizacije Beograda, arhitektonski osakaćenog naizmeničnim turskim i austrijskim graditeljskim nadgornjavanjima. Kad je taj projekat okončan, oni među italijanskim majstorima obrade kamena koji nisu "zaokružili matematiku" ostali su u Srbiji, koja je tada bila "zemlja u usponu", i otvarali pekarske i poslastičarske radnje. Jeli su i druge gostili svojim taljatelama, a neki nadobudni znalac stranih jezika preveo je taj naziv sa "rezanci", možda i ne znajući da je srpski jezik već imao reč za testo od brašna i jaja isečeno na uske i tanke trake – juvke ili jufke. Možda je to bio i sam preteča naše prevodilačke profesije, poliglota i službenik srpske policije u vreme srpsko-turskog dvovlašća, Sima Nešić – Terdžuman (turski: prevodilac, tumač), poginuo intervenišući nakon incidenta kod Čukur-česme, kad je branio mladu pravnu državu pokušavajući da vinovnika, turskog vojnika, po propisu privede pravdi i spase od linča. Ti isti Italijani su nam ostavili i reč za koju bismo ruku dali da je čisto srpska – pogača – kad ono samo jedva malo modifikovana italijanska focaccia, pa danas imamo i pogaču i fokaču, a bogami i somun, uz izvorno srpsku lepinju. A doneli su nam i sladoled koji su nazvali doldrma, šlihtajući se Turcima kao bogatijem delu konzumenata tog proizvoda koji na standardnom turskom glasi: dondurma. Sladoled je dobio svoje ime verovatno u nekoj od kasnijih akcija jezičkog purizma koje se povremeno preduzimaju na području našeg jedinstvenog, ali policentričnog jezika.

Za razliku od rezanaca, u srpskom jeziku se nudlama nazivaju pripravci od krompirovog testa, istog onog od kog se prave i knedle sa šljivama, kajsijama ili sa sirom. Oko i uho jezikoslovca uočiće odmah jedinstven konsonantni kostur i nudle i knedle (n-d-l), kao i germansko poreklo – nema sumnje da su nam nudle, tačnije šufnudle (Schupfnudeln) došle od Austrougara, a u "turskoj Srbiji" prihvaćene kao prečansko jelo. Obično se prave kad preostane testa za knedle (knödel) sa šljivama, pa se od tog ostatka naprave prstaste nudle kao slana varijanta. I nudle i ostale prečanske đakonije, kao što su grenadir marš ili flekice s kupusom, deo su moje gastronomske nostalgije, pogotovo ako im prethodi dobro začinjena paradajz-čorba.

Dakle, sad imamo i jedne i druge nudle – one predsedničko-indonežanske i vojvođanske, prve su rezanci, a druge – skoro isto što i noklice (kao kabasti dodatak paprikašu) koje, opet, svoje ime duguju onim italijanskim kamenorescima koji su tu testeninu zvali gnocchi (njoki). Rezanci će ostati kad se prave s makom ili orasima ili sirom (kao oni Balaševićevi), kad su u goveđem ili kokošijem bujonu biće i dalje fida (neki ih već zovu Čedini rezanci), a nudle će biti za nas matore one prečanske od krompirovog testa, a za decu tranzicije kovrdžavi rezanci s Dalekog istoka.

Kvarimo li mi uistinu jezik tim silnim tuđicama? Kako se uzme. Jezik ima tu neverovatnu žilavost koja mu omogućava da istovremeno lako prima uticaje sa strane i tako se prilagođava životnoj realnosti (na nivou leksike – reči), ali i da čuva i sačuva svoju autentičnost i jedinstvenost (na nivou sintakse – rečeničnih konstrukcija). I šta znači kvarenje jezika? Da su se svi podanici negdašnjeg Rimskog carstva držali strogog latinskog standarda, ne bi danas bilo ni francuskog, ni italijanskog, ni portugalskog, ni retoromanskog, ni… vlaškog i cincarskog. Svi današnji romanski jezici, kojima dugujemo najplodnije evropske književnosti, nastali su "kvarenjem" latinskog, između ostalog i pozajmicama iz drugih jezičkih grupa i kršenjem gramatičkih pravila. Za jezikoslovca su uzbudljive situacije kad čuje, na primer, prvog ambasadora Portugala u SFRJ posle pada Salazara, kad na večeri u Petrovcu na Mlavi, slušajući lokalne rukovodioce koji na svom vlaškom jeziku pričaju viceve, priupita svoju vrlo mladu životnu saputnicu Francuskinju: "Chérie, zašto ja razumem sve što oni govore, a gospodin nam ne prevodi?"

Vladimir Pavlović