Vreme
VREME 1342, 22. septembar 2016. / SVET

Evropa – Borba protiv izbeglica:
Vratite se odakle ste došli

Evropa zatvara svoje granice za izbeglice. Grčka i Italija su ostavljene na cedilu. Solidarnosti je sve manje, ekstremna desnica je sve jača

Dvojica muškaraca leže na zemlji vezani kablovima. Petar Nizamov, šef dobrovoljačke milicije "Narodni odredi za zaštitu žena i vere", jednog od njih hvata za glavu, trese i viče: "No Bulgaria! Go back to Turkey!" Dvojica Avganistanaca kasnije pričaju kako su ih udarali nogama i tukli. Snimak sa ovom scenom iz "lova na izbeglice" pojavio se na društvenim mrežama. Posle međunarodnih protesta Nizamov je priveden, pa sredinom jula pušten uz kauciju od 1500 evra. U kućnom pritvoru u mestu Malko Tarnovo posetila ga je Tatjana Festerling, predstavnica nemačkog desničarskog pokreta PEGIDA (Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada). Na Fejsbuku je uz fotografiju Nizamova napisala: "Ovako izgleda borac za slobodu."

Bugarska je postala poznata po nehumanom i brutalnom tretmanu izbeglica, mada mediji o tome uglavnom ćute. Nevladina organizacija PRO ASYL objavila je 2015. godine izveštaj pod nazivom "Izbeglice u Bugarskoj: Zlostavljani, ponižavani, bez zaštite". Dokumentovane su izjave izbeglica koje govore da su ih bugarski policajci udarali nogama i batinama dok ne izgube svest; da im satima nisu davali da odu u toalet; da su čak i decu terali da spavaju na hladnom podu bez prekrivača; da im ni u hitnim slučajevima nije pružena medicinska pomoć; da su ih uz primenu sile vraćali preko granice. Jedan imigrant pričao je da su ga naterali da se skine, klekne i moli se, dok su ga prutom udarali po zadnjici. Drugi je rekao da ga je jedan službenik silovao, dok su drugi posmatrali.

BUGARSKA NIJE SAMA: I druge humanitarne organizacije, kao što su Amnesty International i Human Rights Watch izveštavaju o masovnom, nehumanom tretmanu izbeglica u Bugarskoj. Izbeglice koje iz Bugarske stižu u Srbiju pričaju da ih policija prebija, huška pse na njih, pljačka, baš kao i "dobrovoljački odredi".

Pored već pomenute grupe Petra Nizamova, poznate su i "Organizacija za zaštitu bugarskih građana" i "Bugarski nacionalni otpor". Procenjuje se da ima oko hiljadu dobrovoljnih "milicionara" koji love izbeglice u pograničnom pojasu. Spaja ih netrpeljivost prema izbeglicama, Turcima, Romima i svekolikim muslimanima, piše nemački "Tagescajtung". Oko 55 odsto Bugara podržava ove nacionalističke grupacije. Šef pogranične policije dodelio je u aprilu ove godine orden "Organizaciji za zaštitu bugarskih građana". Premijer Bojko Borisov zahvalio im se zvanično na "dobrodošloj pomoći".

Borisov je odlučan da spreči da Bugarska posle zatvaranja Balkanske rute postane "glavna tranzitna zemlja za izbeglice". I pored dobrovoljačkih odreda i bodljikave žice dugačke 160 kilometara na granici sa Turskom koja se proteže na oko 300 kilometara, poslednjih nedelja u Bugarsku dnevno uđe između 150 i 200 izbeglica, a u izbegličkim kampovima ih se nalazi oko 3000. Mada ovo nije veliki broj, istraživanje javnog mnjenja iz maja pokazuje da dve trećine Bugara smatra da izbeglice "predstavljaju opasnost po nacionalnu bezbednost".

Borisov upozorava da je sporazum EU sa Turskom o zaustavljanju izbeglica na klimavim nogama, aludirajući na pretnju predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana da će da otvori prolaz za između tri i četiri miliona izbeglica koje se trenutno nalaze u njegovoj zemlji, ukoliko se Brisel ne bude držao dogovora o viznoj liberaliziciji za građane Turske. Borisov se žalio da je EU Bugarsku "ostavila na cedilu" i da ne zna koliko dugo će moći da odoleva "naletu izbeglica", a bugarska vlada od EU traži finansijsku pomoć od 160 miliona evra za dodatno obezbeđivanje granice sa Turskom. EU je odgovorila i odlučila da Bugarskoj da 108 miliona evra hitne pomoći kako bi zaštitila granice, a ostatak tražene sume obećala za kasnije. "Bugarska je suočena sa veoma ozbiljnim problemom. To ne treba gledati kao veliki problem za Bugarsku, već kao problem EU. Bugarska nije ostavljena sama", rekao je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker novinarima u Bratislavi, na marginama samita lidera EU.

Image
TROJNI SASTANAK: Viktor Orban, Bojko Borisov i Aleksandar Vučić

TAJNA VEČERA: U svojim zahtevima Borisov ima podršku i premijera Mađarske Viktora Orbana, sa kojim se sastao 13. septembra na radnoj večeri u Bugarskoj. Večeri je prisustvovao i premijer Srbije Aleksandar Vučić, a posle tog sastanka je izdato samo kratko saopštenje da se razgovaralo o "energetskoj saradnji, migrantima i situaciji u regionu", mada je jasno da su glavna tema bile izbeglice i njihovo zaustavljanje. Vučić je Bugarsku napustio odmah posle sastanka zbog hitnih obaveza, a Orban je sutradan obišao kopnenu granicu Bugarske i Turske i ogradu kod punkta Lešovo, gde je dao izjavu da će "budućnost EU biti odlučena na bugarskoj granici".

Koliko god javno kritikovale brutalno ophođenje prema izbeglicama u Mađarskoj i Bugarskoj i izgradnju stotina kilometara duge žilet žice na granicama, ostale članice EU zapravo tolerišu ovakvo ponašanje. Višegradska grupa predvođena Orbanom (Mađarska, Češka, Slovačka i Poljska, neformalno bi tu mogla da se svrsta i Bugarska) nametnula je ostatku Unije mišljenje da je jedini način da se Evropa izbori sa izbegličkom krizom da se pojača kontrola njenih spoljnih granica i silom spreči dolazak izbeglica. Usled jačanja desnice koja širi strah od izbeglica, humanitarno pravo, načela i proklamovane vrednosti EU padaju u vodu.

Sa jačom kontrolom granica posao sa krijumčarenjem izbeglica postao je berićetniji. Nemački radio Dojčlandfunk izveštava da su nedavno šef bugarske pogranične policije i njegov zamenik morali da podnesu ostavke, jer je procurelo u javnost da je granična služba angažovala krijumčare da prevoze izbeglice koje su ilegalno ušle u zemlju sa granice do prihvatnih logora. Krijumčari su za taj posao dobili oko 100.000 evra, i to iz sredstava EU za "jačanje kontrole bugarsko-turske granice". Borisov je ovaj "incident" nazvao "skandaloznim".

LIBIJSKA VEZA: I dok je saradnjom Mađarske, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Makedonije i Bugarske, uz manje ili više svesrdnu podršku ostatka Evrope, ilegalan dolazak imigranata preko Balkanske rute osetno smanjen, baš kao i u Grčku nakon što je Turska počela da zaustavlja izbeglice, njihov broj u Italiji počeo je rapidno da raste. Prema podacima UNHCR-a, broj izbeglica u Italiji se od svega nekoliko hiljada registrovanih ulazaka mesečno početkom 2016. u julu popeo na 21.294. Uzrok ponovnog aktiviranja Sredozemne rute je, naravno, zatvaranje balkanskog puta, kao i to što EU zbog haotičnog stanja u zemlji ne može da postigne nekakav dogovor sa Libijom, sličan onom sa Turskom (vidi tekst "Pod krilima Ujedinjenog zaštitnika" na narednim stranicama "Vremena"). U Libiji krijumčari rade nesmetano, a šverc ljudi je postao jedan od retkih sigurnih izvora prihoda.

Krijumčari izbeglice stavljaju u gumene čamce sa toliko benzina da jedva mogu da stignu do međunarodnih voda i pošalju poziv za pomoć italijanskoj obalskoj straži. Ulaganja i rizik krijumčara su minimalni, prihodi ogromni, prema nekim procenama u tom poslu se obrće oko šest milijardi evra godišnje. Nedavno je u jednom danu italijanska obalska straža spasla iz mora oko 6500 ljudi. UN je saopštio da jedna od 23 izbeglice koje pokušaju da pređu Sredozemno more u čamcima izgubi život. Uprkos tome, specijalni predstavnik UN-a za Libiju kaže da u toj zemlji u ovom trenutku čeka 235.000 ljudi na mogućnost da se prebaci u Italiju.

Međunarodna organizacija za Migracije (IOM) saopštava da se promenila struktura izbeglica na ovoj ruti: sada uglavnom dolaze Nigerijci, Eritrejci i Sudanci (prošle godine veoma brojni na Balkanskoj ruti). Mada u Nigeriji divlja Boko Harem, u Eritreji vlada diktatura u kojoj dolazi do ilegalnih hapšenje i egzekucija, a Sudan trpi posledice krvavog građanskog rata, izbeglice iz ovih zemalja proglašene su "ekonomskim migrantima" i nemaju šanse za dobijanje azila u EU.

SASTANČENJA BEZ REZULTATA: Na italijanskom ostrvu Lampeduzi 2005. godine bilo je smeštajnih kapaciteta za 5000 izbeglica, sada ih ima 120.000, dok se, prema izveštaju UNHCR-a, na tom ostrvu krajem avgusta nalazilo 147.722 izbeglice. Dogovor o preraspodeli izbeglica unutar EU nije doneo gotovo ništa. Do septembra 2017. trebalo je da se iz Italije oko 40.000 izbeglica prebaci u druge zemlje – do sada ih je prebačeno 1026, ili 2,6 odsto predviđenog broja, pa nije čudo da je premijer Italije Mateo Renci oštro negodovao na neformalnom sastanku EU prošlog petka u Bratislavi.

On je odbio da prisustvuje zajedničkoj konferenciji za novinare sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel i predsednikom Francuske Fransoa Olandom, rekao da nije bilo pomaka kada je reč o migrantskoj krizi i da je potrebna mašta da bi se dokument o migrantima donet posle samita u Bratislavi opisao kao korak napred. "Rešenja migrantske krize koja su utvrđena na samitu na Malti početkom godine ostala su mrtvo slovo na papiru", rekao je Renci.

Na spomenutom susretu lidera 27 zemalja EU je de fakto potvrđeno da od dogovora o obaveznim kvotama prihvatanja izbeglica nema ništa, da nijednoj državi ne može da se nametne da prihvati niti jednu jedinu izbeglicu. Tu je izbeglička politika kancelarke Nemačke Angele Merkel definitivno pretrpela poraz. Posledica je poznata: EU će uložiti sredstava da u što većoj meri zatvori svoje spoljne granice, sve u nadi da će izbeglice prestati da dolaze.

To ojačavanje očigledno podrazumeva formiranje više "sanitarnih kordona". Prvi je u Turskoj, koja bi trebalo da zaustavi najveći broj izbeglica, potom je tu Bugarska sa svojom politikom i zidom. Grčka je manje-više prepuštena sama sebi, Makedonija služi kao manja prepreka. Mađarska je sa svojom ogradom i oružanim snagama na "prvoj liniji fronta" pre Centralne Evrope, a južno od Mađarske je – Srbija.

SRPSKI SLUČAJ: Fokus medijskog izveštavanja i političkih izjava o izbeglicama u Evropi se vidljivo promenio. Dok se ranije govorilo o "humanitarnoj krizi", "stravičnim uslovima", "ljudskom očaju", sada se govori o "bezbednosnim rizicima", "krijumčarima", "ekonomskim migrantima"; u sve jačim i glasnijim desničarskim krugovima i medijima o "muslimanima koji dolaze da pljačkaju, siluju" i, u najboljem slučaju, "otimaju radna mesta".

Ta promena je vidljiva i u Srbiji, zemlji koja se, po svedočenju bezbroj izbeglica, do sada veoma humano odnosila prema njima, naročito u poređenju sa okolnim državama. Probni balon pustio je pre nekoliko nedelja premijer Aleksandar Vučić pominjući da se struktura promenila, da više nema pravih izbeglica, već da su u pitanju ekonomski migranti od kojih "81 odsto čine Avganistanci". Tercirali su mu ministri Stefanović i Vulin tvrdeći da će od Vučića tražiti konkretnije mere, pominjući prepreke na granicama.

I mada je Vučić u intervjuu na RTS-u 18. septembra uveče ponovio da je protiv podizanja zidova i rekao više veoma pozitivnih stvari o dosadašnjem vladanju Srbije u izbegličkoj krizi, ponovo je pomenuo famoznih "81 odsto Avganistanaca" (kao da se situacija u tom pogledu ne menja svakodnevno), i dodao: "Veoma su agresivni ti momci, prave probleme, najviše u Beogradu. Prvi put ih hvatamo u pljački, sve učestalije. To ne znači da ćemo sprovoditi represivne mere prema njima, ali to znači oprez. I mi ćemo znati da sačuvamo našu zemlju, jer se njihov broj povećava."

To je još daleko od Orbanove i Borisovljeve retorike, ali je očigledno da će se nešto u politici Srbije prema izbeglicama promeniti. Da nije tako, ne bi se sve više insistiralo na priči o "ekonomskim migrantima, mahom muškarcima". Ta priča pada u vodu na prilazima izbegličkim centrima u beogradskoj Krnjači, Bogovađi, Šidu, po parkovima u Beogradu u blizini autobuske stanice, prihvatilištima za izbeglice, gde je upadljivo da najveći broj izbeglica čine deca, žene, maloletnici, mnogo je trudnica. Svi oni svedoče da neizvesnost čini da sve veći broj ljudi "puca" pod pritiskom, i fizički i psihički, da je stanje u kampovima sve teže jer broj ljudi u njima raste, a proporcionalno tome raste i koncentracija očaja i beznađa. No, više puta ponovljena laž lako postaje istina, naročito kada se uz nju vežu priče o "problemima koje prave migranti", a odatle do pretvaranja solidarnosti u netrpeljivost je samo korak.

Tačno je da je Srbija u teškoj situaciji po pitanju izbegličke krize, da je na izbegličkom putu ka Evropi koji je sve teže preći jer su granice EU sve neprohodnije, da se zbog toga broj izbeglica i dužina njihovog boravka u Srbiji povećava, ali ono što kao rešenje pominju srpski zvaničnici tu situaciju sigurno neće promeniti, naročito ne na duži rok (doduše, tu se ne razlikuju od mnogih evropskih kolega).

PITANJA BEZ ODGOVORA: Politika zidova deluje privlačno jer se broj izbeglica koje dolaze smanjio u odnosu na eskalaciju krize prošle godine, ali se zato njihov broj u Turskoj povećao od dva na preko tri miliona, njihov broj raste u Grčkoj, Srbiji, Bugarskoj, a Libijska ruta radi punom snagom. Podelom na "ekonomske" i "prave" izbeglice procedura ostanka se neizmerno komplikuje, ali pod udarom velikih brojeva sve prepreke padaju, a rezervoari iz kojih izbeglice dolaze se ne prazne, naprotiv. Srpska vojska i policija kažu da su za nekoliko nedelja koliko zajedno kontrolišu granice otkrili 7500 migranata i "svojim aktivnostima praktično zatvorili granicu i onemogućili prolazak ilegalnim migrantima", ali niko ne kaže šta se dešava sa uhvaćenima. Ako se vraćaju u prethodnu zemlju iz koje su došli, kako ih sprečiti da ponovo ne pokušaju? I kako Evropa misli da u tome spreči sve one ljude koje kao pingpong loptice sada prebacuje, ili preti da će prebacivati preko državnih granica koje su ilegalno prešli? Da li iko veruje da će se svi oni, ili bar većina njih, zaista vratiti tamo odakle su jedva pobegli?

Odgovora na ta pitanja nema, a sigurno ga neće biti ni posle samita o Balkanskoj ruti na koji su pozvani lideri deset zemalja najviše pogođenih migrantskom krizom – Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske, Bugarske, Slovenije, Hrvatske, Albanije, Rumunije – koji će se održati 24. septembra u Beču. Austrijski kancelar Kristijan Kern pozvao je i nemačku kancelarku Angelu Merkel na taj skup, a Viktor Orban je posle samita EU u Bratislavi rekao da su Nemačka i Grčka ključne zemlje za rešavanje migrantske krize. Italije na tom sastanku nema, mada je glas italijanskog premijera Matea Rencija u narastajućem odijumu prema izbeglicama jedan od sve ređih glasova razuma. Komentarišući sve češće povezivanje borbe protiv terorizma s politikom vezanom za imigraciju, on je nedavno rekao da ta veza ne postoji, da se na "ekstremnim" obodima evropskih gradova zaista zapaža radikalizacija, ali da "nije izbeglički kamp, već zatvor" mesto gde dolazi do radikalizacije.

A visoki komesar UN za ljudska prava Zeid Raad al Husein je, pozdravljajući usvajanje Njujorške deklaracije o migrantima i izbeglicama čiji je cilj da se obezbedi usklađeniji i humaniji odgovor na izbegličku krizu, koju su usvojili lideri i ministri spoljnih poslova 193 zemlje članice UN, upozorio da ne treba biti zadovoljan učinjenim i rekao: "Gorka istina je da je ovaj samit sazvan jer smo mi u velikoj meri izneverili. Izneverili smo napaćeni narod Sirije time što nismo prekinuli taj rat na početku. Izneverili druge u sada hroničnim zonama konflikta iz istog razloga. Izneverili milione migranata koji zaslužuju mnogo više od života obeleženih očajem i manjkom dostojanstva od rođenja do smrti."

Andrej Ivanji