Abeceda ekonomije:
Fiskalni deficit

Država svojim aktivnostima na mnogo načina utiče na naše živote – od rođenja do smrti. Postojanje države sa sobom povlači postojanje javne potrošnje (javnih rashoda) i, posledično, javnih prihoda kao načina da se ta potrošnja finansira.

Kao primere javnih rashoda i izdataka po tom osnovu možemo navesti rashode za zaposlene u javnom sektoru, rashode za odbranu i bezbednost, rashode za obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, naučnoistraživački rad, rashode za kulturu i sl., ali i različite transfere institucijama socijalnog osiguranja. Sa druge strane, pod javnim prihodima podrazumevamo različite poreske oblike (porez na dohodak građana, porez na dodatu vrednost, porez na dobit pravnih lica, akcize i sl.), ali i primanja po osnovu naplate kazni, taksi, naknada i javnog zaduživanja.

Fiskalni bilans jednak je razlici javnih prihoda i rashoda ostvarenih u toku jedne godine. Primećujemo da ovaj bilans primarno reflektuje politiku vlade određene zemlje u pogledu vođenja poreske politike i politike javnih rashoda. S tim u vezi, ukoliko rashodi posmatrane zemlje po obimu prevazilaze javne prihode, govorimo o postojanju fiskalnog deficita, odnosno o postojanju unutrašnje neravnoteže u privredi. Privremeni deficiti mogu imati stabilizacione učinke. Međutim, problem nastaje kada je ovaj deficit trajan, odnosno kada je posledica strukturnih neusklađenosti u privredi.

Sa pojmom fiskalnog deficita usko je povezan i pojam javnog duga. Naime, da bi finansirala višak potrošnje, država najčešće pribegava zaduživanju u zemlji i inostranstvu. Tipični primeri ovakvog načina finansiranja javnog duga jesu emisija državnih vrednosnih papira, odnosno uzimanje kredita od međunarodnih finansijskih institucija.

Pripremila: MSc Milena Lazić