Život i smrt u opoziciji:
Rasulo i mladi, gnevni ljudi

Dok su opozicione stranke zabavljene preživljavanjem, neki građani se iz protesta u protest u sve većem broju pridružuju Inicijativi "Ne da(vi)mo Beograd", tražeći alternativu. Baš zato što više ništa i ne očekuju od stranaka kojima su na poslednjim izborima dali svoj glas upravo da bi te iste stranke još jednom – preživele, a rukovodstva stranaka po ko zna koji put prokockala njihovo poverenje baveći se sobom umesto društvom

Premijer Aleksandar Vučić je ovog puta, izgleda, bio skoro potpuno u pravu, kada je posle šestog protesta zbog bespravnog rušenja objekata u Savamali prošle nedelje izjavio da taj protest nije organizovan "zbog rušenja tri nelegalne barake", nego je "otpočetka" bio usmeren protiv njega. Otpočetka ili ne, da nije štitio one koje je i sam nazvao idiotima, možda se danas ne bi sve glasnije govorkalo o građanskom buntu na ulicama Beograda. Jer, da nije tako, zar bi se vrtoglavo tiražni tabloid "Informer" na naslovnoj strani vikend izdanja bavio nebitnim i netiražnim Radomirom Lazovićem i Dobricom Veselinovićem, predstavnicima Inicijative, "žutim patkarima" to jest, kako ih zovu? Ovako, došlo se dotle da Inicijativa "Ne da(vi)mo Beograd" najavljuje ujedinjavanje u novu političku platformu, što znači da od grupe građana koja je predvodila proteste u Beogradu zbog rušenja objekata u Savamali, postaje inicijator i predvodnik šireg građanskog bunta u Srbiji.

Inicijativi se pridružuju grupe građana i organizacije iz drugih gradova (Subotice, Mladenovca, Novog Sada, Zrenjanina, Bora, Šapca, Kraljeva, Prijepolja, Požege i Niša), a Dobrica Veselinović, jedan od istaknutih predstavnika "Inicijative" rekao je pred protest u Beogradu, 29. septembra: "Građanski bunt je već počeo, nezadovoljstvo je ogromno, a nažalost strah je preuzeo sve pore našeg društva. Ali nada postoji, ona je u drugačijem organizovanju i drugačijim politikama koje mogu da ponude samo novi akteri. Saradnja između organizacija i grupa koje redovno dolaze na proteste Inicijative je organska, mi se nalazimo na veoma sličnim ideološkim pozicijama, i u budućnosti će se tek pokazati dometi i ‘proizvodi’ jedne takve saradnje. U Inicijativu Ne da(vi)mo Beograd se ‘prirodno’ gleda kao u predvodnika nekog novog građanskog fronta Srbije, jer smo uspeli da okupimo i najveći broj ljudi i dolazimo iz najvećeg grada. Naš stav je da ujedinjavanje u novu političku platformu mora da bude po principu ravnopravnosti, uzajamnog uvažavanja, razlikovanja specifičnosti i lokalnog konteksta, ali i velike autonomije u koju na kraju svi verujemo. No, iako je u pitanju veoma dug i neizvestan proces pred nama, ja sam optimista. Novo doba dolazi – ovo su naši gradovi, i ovo je naša zemlja. I nećemo odustati od toga." ("Danas")

E sad, hoće li se na prvim sledećim gradskim izborima videti političko delovanje Inicijative, još će vode Savom proteći, ali da je došlo vreme za, kako reče Veselinović, drugačije politike i nove političke aktere, jeste – odavno i posve prirodno. Nekada dobro organizovane i mnogoljudne stranke pretvorile su se u hvatače za cenzus, a njihovi nekadašnji glasači ili više ne izlaze na izbore ili su se opredelili za nekog drugog, svejedno koga od SNS-a do "Dosta je bilo".

RASTAKANJE U DEMOKRATSKOJ OPOZICIJI: Uoči predsedničkih izbora, aktuelna demokratska politička opozicija treba da se dogovori o ujedinjenju oko jednog kandidata što u ovom trenutku deluje kao nemoguća misija. Stranke su zabavljene oko svojih jada, unutarstranačkih izbora, podela, razlaza, osipanja članstva. DS, posle izbora novog rukovodstva stranke, proživljava još jedan talas napuštanja, razmirica, cepanja, prebacivanja i analiza ko je zapravo za sve kriv. Novo rukovodstvo je rasuto po Srbiji, priča se da zatvaraju rupe na čamcu i zaustavljaju članstvo da ostane tu gde je. Otud i one izjave novog potpredsednika Salaka da će Šutanovac postaviti stranku na 12 do 15 odsto. Neko je pustio i "buvu" o formiranju vojvođanskog DS-a, što je stara intriga još iz vremena kad je ova stranka bila stožer vlasti u Srbiji, dok je Boris Tadić gazdovao i Srbijom i demokratama, a Pajtić bio vojvođanski šerif. Tad su proračunali da im se ne isplati ojačavanje vojvođanske frakcije do otcepljenja, sad će valjda opet sesti pa računati.

Ni u DSS-u nije ništa bolje. Od jula ove godine, stranka je faktički bez predsednika, jer je Sanda Rašković Ivić podnela ostavku zbog neslaganja sa pravljenjem lokalnih koalicija sa naprednjacima, posebno u centralnim beogradskim opštinama. I nije ona jedina. Zbog kolaboracije sa SNS-om na lokalu bilo je još ostavki i napuštanja stranke. Međutim, Miloš Jovanović, odnedavno ponovo potpredsednik DSS-a (izabran u subotu 1. oktobra) i kandidat za novog predsednika stranke, tvrdi da lokalne koalicije nisu primarne za DSS, jer se "pitanje KiM ili prodaje EPS-a ili Telekoma neće rešavati na Vračaru ili Voždovcu".

Kad je reč o saradnji sa DS-om pred predsedničke izbore u zemlji, tu se četrdesetogodišnji "mladi jastreb" poziva na "ozbiljnu kičmu" DSS-a, koji ne može da zaboravi da je normalizacija odnosa Beograda i Prištine započeta u vreme DS-ove vlasti. Valjalo bi na ovom mestu podsetiti da je Jovanović podneo ostavku na mesto potpredsednika DSS-a oktobra 2013, zato što je smatrao da je DSS preblag u kritikovanju naprednjačke vlasti zbog potpisivanja Briselskog sporazuma. Učinio je to mesec dana pošto se DSS priključio naprednjacima i socijalistima u smeni Dragana Đilasa, tadašnjeg gradonačelnika Beograda. Zahtev za Đilasovu smenu u ime DSS-a podneo je visoki funkcioner i tadašnji šef odborničke grupe DSS-a – Andreja Mladenović, danas na listi podržavalaca Briselskog sporazuma. Dakle, moglo bi se reći da je Jovanović otišao zbog kolaboracije DSS-a sa naprednjacima na nivou grada iz koje je, između ostalog, i proisticala "preblagost" u kritikama Briselskog sporazuma, da bi se sada vratio na mesto potpredsednika stranke tvrdeći da lokalne kolaboracije nisu važne? DSS je, naime, bio preblag u kritikama Vučić-Dačićeve vlasti 2013, jer je u to vreme bio u dilovanju sinekurama s naprednjacima u Beogradu i Jovanović je o tome morao biti obavešten. Tako da "kosovska politika" i te kako ima veze s gradskim funkcijama, i komunalije s Briselskim sporazumom. Pa je svaka vrsta pozivanja na "kičmu" DSS-a najblaže rečeno licemerna.

SEM MLADOSTI, NEMAJU ŠTA DA IZGUBE: No, i Dragan Šutanovac se još ranije izjasnio da Dveri i DSS nisu stranke sa kojima DS može da ima zajedničkog kandidata na predstojećim predsedničkim izborima i najavio da, kao predsednik DS-a, neće prihvatiti podršku patriotskog bloka u obračunu sa Vučićevim režimom, niti će im išta slično zauzvrat nuditi, pa je jasno da skorijeg ujedinjenja dve najprepoznatljivije stranke nekadašnjeg DOS-a koje su bile na vlasti od 5. oktobra – neće biti. Mada je, recimo, Dragoljub Mićunović, oglasivši se posle izbora u Demokratskoj, rekao da DS zasad nema kapacitet da se vrati na izvorni put ukoliko se ne omasovi ili ne udruži sa drugima. I bio je uglavnom tačan osvrćući se na razloge sve ozbiljnijeg i sada već gotovo nepopravljivog propadanja DS-a: "Ima jedna stvar koja se prećutkuje, a to je da nema kvalitetnih ljudi. Srbija je deficitarna pravim ljudima, pravim demokratama. I sama Demokratska stranka je sebe okrunila, a posebno posle gubitka vlasti kada je postala neatraktivna za članstvo. Posle 2008. godine smo imali 200.000 članova, sada nekoliko desetina hiljada. Sve se to negde preselilo. Nemamo ljude koji bi otvorili perspektivu omladini jer bez nje nema ništa, ona ima entuzijazam, a mi smo to zapustili i birokratizovali se." I, nesumnjivo je baš ovde – u stranačkoj birokratizaciji i nedostatku entuzijazma – objašnjenje zašto se stranačke strukture survavaju a građanske inicijative nekog novog, mladog sveta su sve popularnije.

Kad je reč o ostatku političkih stranaka demokratskog opozicionog spektra, uspeh vredan pažnje u mobilizaciji građana zabeležio je Saša Radulović sa svojim pokretom "Dosta je bilo", i kao potpuno nova snaga ušao u Skupštinu. Od tada je više puta prošao kroz režimskog toplog zeca budući da mu je natovaren na vrat izvestan porez koji nije platio u Americi pa je pitanje šta danas o njemu stvarno misle i oni koji su mu tada dali glas.

Na kraju, ima pravo i dr Sanda Rašković Ivić kada dijagnostikuje: "Ova vlast nas je svela na gomilu gladnih, nezadovoljnih ljudi, ljudi željnih svega, ljudi koji ne žive, već preživljavaju. I zato što je društvo u situaciji da mora da preživljava i političke stranke su upravo odraz te potrebe za preživljavanjem." Sa inicijativama mladih je nešto drugačije, vazda je bilo tako od ‘68, preko 91, ‘92, ‘96-’97 do "Otpora" i današnje Patkice, sem mladosti nemaju šta da izgube. Zato imaju entuzijazma, energije, duhovitosti, hrabrosti i drskosti na pretek.

I dok su opozicione stranke zabavljene svojim preživljavanjem, neki građani se iz protesta u protest u sve većem broju pridružuju Inicijativi "Ne da(vi)mo Beograd", tražeći alternativu. Baš zato što više ništa i ne očekuju od stranaka kojima su na poslednjim izborima dali svoj glas upravo da bi te iste stranke još jednom – preživele, a rukovodstva stranaka po ko zna koji put prokockala njihovo poverenje baveći se sobom umesto društvom.

POKLANJALA SI AL’ SI KRALA: Veoma slično se događalo i devedesetih kada poslovično razjedinjena opozicija nije uspevala da privuče pažnju građana, ali je to pošlo za rukom pokretu Otpor (1998–2004), koji je od malog studentskog pokreta prirodno izraslog iz studentskih protesta 1996/1997, za vrlo kratko vreme postao "narodni pokret". Kao odgovor na donošenje represivnih zakona o univerzitetu i informisanju, desetak studenata iz različitih delova Srbije krajem oktobra 1998. osniva Studentski pokret Otpor. Poput skojevaca, u gluvo doba noći, počeli su da ostavljaju tragove po zidovima centra Beograda: grafite i svoj simbol koji je namah osvojio celu Srbiju: pesnicu. Bili su mladi, energični i duhoviti, pritom "strani plaćenici i izdajnici" kako ih je odmah etiketirao Miloševićev režim, reagujući neprimereno histerično i represivno, batinama i maltretiranjima i zato uveo svog vođu u neminovan – početak sunovrata jer su građani na "otporaše" počeli da gledaju s blagonaklonošću i simpatijama. Otpor je postao glavna žrtva Slobodana Miloševića, pritom – nisu imali nikakve pretenzije da dođu na vlast, samo su hteli da on ode. Otpor je odigrao najznačajniju ulogu u mobilisanju razočaranih građana cele Srbije posle bombardovanja 1999, ali i akcijom "Gotov je!", kada su učestvovali na protestima DOS-a i u organizaciji 5. oktobra. Svoj zenit Otpor dostiže upravo 5. oktobra i tih prvih dana, recimo, po obaranju Miloševića s vlasti. Možda najrečitiji primer za taj trenutak jeste decembarski koncert Đorđa Balaševića u Narodnom pozorištu u Beogradu, u kojem je bilo mesta samo za "otporaše", mada je godinama unazad isti Balašević obećavao 100. koncert pod otvorenim nebom, za sve, ispred Sava centra, ako treba, "jednog dana kad Sloba ode". Ukratko, izgubivši orijentir, tačnije Slobodana Miloševića, ali sa, i dalje, izrazito prisutnim prvoboračkim adrenalinom, prestali su da budu politički nezainteresovani, odlučili su da postanu stranka. Ostalo je poznato, propali su na izborima 2003, a članstvo se što utopilo u DS-u ili rasturilo kojekuda po svetu. Posle je Otpor još spominjan kao "srpski brend" i to je bilo to. Uglavnom se svelo na ostatke jedne mladosti.

I danas se čini da je građanima Srbije potrebna neka nova politička i etička mladost, dobro bi došla i ona biološka, ali pre svega psihološka, imuna na birokrate svih boja koja nas neće zamarati izjavama stranačkih funkcionera kako će novi predsednik DS-a postaviti stranku na 12 do 15 odsto, jer to i nisu izjave za građane, nego za članove, da se ne razbeže. Ili, koja nas neće opterećivati izjavama po kojima se da zaključiti da DSS-u u stvari više smeta saradnja sa DS-om od kolaboracije sa SNS-om, jer i to su opet poruke za članstvo, a ne za građane.

Takva bi mladost mogli biti ljudi okupljeni u Inicijativi "Ne da(vi)mo Beograd". Za početak, imaju solidno iskustvo u pravljenju manjih i većih društvenih pobuna. Neki od njih su još za vlasti demokrata protestovali protiv zabrane noćne prodaje alkohola, seče platana i Zvezdarske šume, uklanjanja Petog parkića… Hercegovačka im je posebno iskustvo i kako bi oni kazali, platforma za širi građanski bunt. Medijske poluge vlasti su već dovoljno puta, baš kad je o pripadnicima Inicijative reč, pokazale da režimu nimalo ne prijaju ulične šetnje i da ga to ozbiljnije žulja. Pritom, dobro je i to što se predstavnici Inicijative nisu zaklinjali da neće u politiku. Pred izbore u aprilu 2016, Dobrica Veselinović iz Inicijative je rekao: "Hercegovačka je bila samo povod, a uzrok svega je to što ljudi nisu zadovoljni razvojem njihovog neposrednog okruženja. Verujem da postoji zasićenje onim što su aktuelni politički činioci ponudili i da ljudi osećaju da je potrebna nova alternativa. Na ove skupove dolaze oni koji ne mogu da se politički opredele u trenutnim uslovima." Na pitanje hoće li "Ne da(vi)mo Beograd" možda na nekim izborima ponuditi svoj program, odgovorio je: "Sada se nismo kandidovali, a da li ćemo to učiniti, videćemo. Zasad nemamo jasan stav, ali gledamo šta se dešava." ("Politika", 27. maj, 2016)

Ako im je verovati na reč, od Inicijative NDMBGD se i ne bi moglo očekivati da "izbace" nekog novog lidera. Letos su za "Nedeljnik" objašnjavali da jedan jak lider podrazumeva delegiranje odgovornosti: "A mi upravo pričamo o preuzimanju odgovornosti na svim nivoima. Očekivati nekog ‘lidera’ od nas je besmisleno."

Koliko je to moguće u Srbiji prepunoj lidera? Možda je stvarno vreme za drugačije politike.

Zora Drčelić