Evropske integracije Srbije (10):
Dve politike

Na putu Srbije ka Evropskoj uniji stoje brojni zahtevi i zakoni koje treba stvoriti i poštovati. Članstvom u Energetskoj zajednici delom je Srbija na tom putu, kome se ne nazire kraj

Iako je kalendarski završeno, a i meteorološke prilike poslednjih dana idu tome u prilog, leto je i dalje tu, makar na časovnicima, i tako će biti do poslednje subote u oktobru. Bar u Evropi, većem delu Severne Amerike i u još nekoliko zemalja na ostalim kontinentima. Ne, autorka teksta koji je pred vama nije pomešala rubriku. Odredba o letnjem računanju vremena jedna je od prvih iz poglavlja 14 Transportna politika, a koja se primenjuje u Srbiji. Iz izveštaja o skriningu za ovo poglavlje, ovo je prva i jedina tačka u kojoj je domaće zakonodavstvo usklađeno sa evropskim.

ŠTA ZAKONI NALAŽU: Transportna politika Evropske unije (EU) jedna je od prvih zajedničkih politika, usvojena još u Evropskoj ekonomskoj zajednici, koja je potpisana u Rimu 1957. godine. Ova politika osmišljena je za efikasno funkcionisanje zajedničkog tržišta EU. Njen cilj je poboljšanje funkcionisanja unutrašnjeg tržišta kroz bezbednost, delotvornost, dostupnost i kvalitet transportnih usluga, zaštitu interesa korisnika tih usluga i zaštitu životne sredine. Poslednja odredba je najkritičnija na globalnom nivou i suočava transportnu politiku sa problemom održivosti. Naime, stalno povećanje saobraćaja dovodi do sve većeg emitovanja štetnih gasova, a samim tim do efekta staklene bašte. Tako i sve nedostižniji izgleda klimatski cilj EU da se emisija ugljen-dioksida smanji za 20 odsto u odnosu na nivo koji je postojao 1990. godine, i to do 2020.

Transportna politika pripada podeljenoj, to jest zajedničkoj nadležnosti EU i države članice. Ovde treba reći da pravni propisi koji se odnose na transportnu politiku i koji su kreirani u cilju rešavanja problema transportnog sistema čine čak deset odsto ukupnih pravnih tekovina EU.

Propisi EU obuhvataju drumski i železnički transport, unutrašnju plovidbu, kombinovani, vazdušni i pomorski transport. Oni se odnose i na tehničke, društvene i sigurnosne standarde ovih sektora, a cilj je da se utvrđivanjem okvirnih uslova za razne grane transporta omogući racionalan prevoz robe i putnika unutar EU, kao i na međunarodnom nivou. Tako se uklanjaju ograničenja među državama, što doprinosi usklađenom razvoju privrede EU, njenoj ekspanziji, stabilnosti cena, poboljšanju udobnosti transporta putnika i životnog standarda stanovnika. EU teži integraciji različitih transportnih sektora u efektivne logističke lance, kako bi se najoptimalnije koristili svi sektori, uz poštovanje ekoloških standarda.

BRZE PRUGE SRBIJE: Kada je o pregovorima Srbije sa EU reč, eksplanatorni i bilateralni skrininzi za ovo poglavlje urađeni su krajem 2014, odnosno početkom 2015. godine i objavljeni su na sajtu Kancelarije za evropske integracije. Prema podacima iz medija, u toku je izrada pregovaračke pozicije za ovo poglavlje, a kada bi ono moglo da bude otvoreno, nije poznato. Osim niza zakonskih izmena koje su predviđene ovim skrining izveštajima, otvaranje poglavlja 14 zahtevaće i uređenje svih vrsta saobraćajnica. Članstvo u EU omogućava povećanje bezbednosti transporta i bolju zaštitu putnika u svim vrstama saobraćaja. Rast konkurencije transportnog tržišta vodi do povoljnijih cena i boljeg kvaliteta usluga. U drumskom saobraćaju dobrobit je veća bezbednost saobraćaja na putevima i bezbednost prevoza opasnih materija, potom uvođenje digitalnih tahografa – uređaja za digitalno beleženje vremena vožnje i odmora vozača. Na ovaj način omogućava se lakši nadzor nad radnim vremenom vozača, radno vreme im je ograničeno na devet sati dnevno, a to bi moglo da doprinese povećanju bezbednosti svih učesnika u drumskom saobraćaju. Ono što je za putnike u vazdušnom saobraćaju najbitnije jeste da po procedurama EU, u slučaju kada prevoznik kasni ili otkaže putovanje, a da razlog za to nisu vremenske nepogode, on mora da obezbedi smeštaj i hranu putnicima, kao i naknadu štete ukoliko je putnik traži.

ENERGETIKA: Na transportnu politiku indirektno se nadovezuje i energetska politika, ali ne samo po rednom broju poglavlja. Energetska politika čini poglavlje 15 u pristupnim pregovorima Srbije sa EU i definiše pravila za sektor uglja, unutrašnje tržište energije, energetsku efikasnost i obnovljivu energiju, nuklearnu energiju i bezbednost i zaštitu od radijacije. Ciljevi ove politike EU jesu konkurentnost, sigurnost snabdevanja i održivosti.

Pravnim tekovinama EU države članice se obavezuju na sigurnost snabdevanja, pa tako, na primer, određene kategorije naftnih proizvoda moraju biti držane u propisanim zalihama, kako ne bi došlo do inflacije ovog energenta. Prema Regulativi o sigurnosti snabdevanja gasom moraju se razviti i delotvorni planovi za hitne slučajeve. Regulativa takođe uspostavlja zajednički pokazatelj kojim se definiše prekid u snabdevanju, u slučaju kojeg su države članice dužne da sarađuju.

Kako bi se ostvarila konkurentnost na tržištu energenata i u cilju što boljeg funkcionisanja tržišta električne energije i gasa, zahteva se uspostavljanje nezavisnih regulatornih tela i nezavisnih sistemskih operatera prenosa.

POLITIKA 20-20-20: Ono što povezuje energetsku i transportnu politiku jeste zaštita životne sredine, odnosno smanjenje štetnih gasova i korišćenje obnovljivih izvora energije. EU je kao strateški cilj energetske politike kreirala politiku 20-20-20, koja podrazumeva poboljšanje energetske efikasnosti, veću upotrebu obnovljivih izvora energije, smanjenje emisije ugljen-dioksida. Za sva tri cilja procenat promene je 20. Pravo EU propisuje visoko efikasnu kombinovanu proizvodnju i poboljšanja energetske efikasnosti u mnogim aspektima. Takođe, postavljaju se zahtevi ekološkog dizajna i energetskih oznaka kao i tela nadležnog za sprovođenje. Države članice imaju priliku da sarađuju u promovisanju obnovljivih izvora i energetske efikasnosti kroz programe kao što je "Intelligent Energy Europe".

Iako poglavlje 15 u pregovorima Srbije i EU nije otvoreno, saradnja na ovom nivou postoji kroz Energetsku zajednicu. Reč je o međunarodnoj organizaciji koja se bavi definisanjem zajedničke energetske politike na panevropskom nivou. Ugovor o osnivanju Energetske zajednice potpisan je u Atini 25. oktobra 2005, a stupio je na snagu 1. jula naredne godine. On je za Srbiju potvrđen kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Osnovni cilj ove zajednice je uspostavljanje jedinstvenog energetskog tržišta kroz proširenje unutrašnjeg tržišta EU na region Jugoistočne Evrope i Crnomorski region. Srbija i sve ostale zemlje regiona koje nisu članice EU, jesu članice ove zajednice. Međutim, pitanje je koliko će Srbija to još biti. Naime, zbog toga što Srbija nije rešila ključno pitanje razdvajanja delatnosti u gasnim kompanijama, Ministarski savet Energetske zajednice 14. oktobra odlučivaće o eventualnom uvođenju sankcija prema Srbiji. U godišnjem izveštaju ovog saveta je navedeno: "Srbija nije rešila ključno pitanje neusklađenosti (sa pravnom tekovinom) koje predstavlja uporno i stalno kršenje obaveza iz Ugovora o EZ – razdvajanje u ‘Srbijagasu’ i ‘Jugorosgasu’ u skladu sa Drugim energetskim paketom, a kamoli sa Trećim energetskim paketom." JP "Srbijagas" već četiri godine izbegava da omogući pristup "trećim licima" u korišćenju svoje magistralne mreže gasovoda i tako dozvoli konkurenciju snabdevanja gasom na srpskom tržištu, to jest da ne "simulira" zahtevano razdvajanje komercijalne, distribucione i transportne delatnosti u svojoj organizaciji, jer tako praktično čuva monopolski položaj "Srbijagasa" na tržištu države. Kroz monopolski položaj "Srbijagasa" čuva se i monopolski položaj njenog jedinog dobavljača, ruskog "Gasproma". Ostaje da vidimo da li će nakon 14. oktobra i Ministarskog saveta Energetske zajednice u Sarajevu, Srbija prvi put zvanično platiti cenu politike "i EU i Rusija".

Inače, ciljevi koji treba da se ostvare kroz ovu zajednicu predviđaju tri nivoa obaveza, a to su implementacija relevantnih pravnih tekovina Evropske unije u energetici, zaštiti životne sredine, korišćenju obnovljivih izvora energije i zaštiti konkurencije, uspostavljanje posebnog regulatornog okvira koji će omogućiti efikasno funkcionisanje tržišta unutar Energetske zajednice, i povezivanje sa tržištem EU i stvaranje tržišta energije koja se prenosi mrežama bez unutrašnjih granica.

Osim ovoga, Srbiju na putu ka EU čekaju brojne izmene zakonodavstva u ovoj oblasti, a ono što je sada poznato jeste da se u vezi sa unutrašnjim energetskim tržištem, posebno tržištem električne energije i gasa, u predstojećem periodu očekuje usklađivanje zakonodavstva sa Trećim paketom propisa EU, koji se tiče sekundarnog zakonodavstva. Neki od ciljeva Trećeg paketa su stvaranje potpuno liberalizovanog tržišta, postojanje jakih mera zaštite potrošača, potpuno nezavisnog regulatora i dobro razvijene i uređene vlasničke mreže. Koliko je Srbija zaista spremna da ovo i primeni i da zakone potpuno prilagodi, videćemo.

Katarina Stevanović