PETI RAZRED, NEDELJA PRVA

Stalno su nas iskusni upozoravali na peti razred. Peti razred je prekretnica. Peti razred je preloman. Peti razred je predvorje pakla puberteta. Peti razred je peti element uživo.

Eto nam ga sad. Dočekala ga smirena, samopouzdana i raspoložena, kako samo rekonvalescent od doživljenog šloga može, ali svejedno čvrsto rešena da demantujem sve te stereotipe kao vrhunski uvreženi blabla. Veru u povoljan ishod pomalo je deranžirao treći dan od početka škole kada za vikend prisustvujem neprestanoj izradi domaćih u trajanju od cirka 14 sati. No, tek tada nastupa prelomni zaplet, oličen u domaćem iz srpskog. Odgovoriti na 6 pitanja u 23.00 h u nedelju na temu narodne bajke Aždaja i carev sin značilo je da narodnu bajku, koju je Vuk St. Karadžić objavio 1854, treba i pročitati.

Tada naprasno shvatih da već trećeg dana petog razreda ja ne mogu više da idem u peti. Da ne mogu da čitam ništa a pogotovu ne narodnu bajku jer me ne zanima, a verovatno sam i glupa. Da ne mogu da se nađem mom malenom u odsudnom trenutku, kada mu je najpotrebnije. Da čak ne mogu ni da sedim ko preparirana ptica uz njega, zarad podrške. I onda mi se, iznebuha, javi misao kako u stvari ne postoje apsolutno nikakve razlike u naporu koji treba da preduzmemo carev sin, moj sin i ja. Čak je i broj pokušaja isti, on da otfikari svih šest glava šestoglavoj aždaji ili mi da odgovorimo na šest pitanja o kompozicionim celinama i fantastičnim motivima u narodnoj bajci u po noći.

Šta je tu je. Spazame, otvori se, rekoh sebi astmatično i navalih. Da vidimo šta smo imali: nekakvi sinovi, dva brata skembana dok su jurila zeca, koji u stvari nije zec već aždaja, treći koji odvažno kreće u potragu, nailazi na dobru babu, koja u stvari nije obična baba nego super baba koja zna znanje i nadigrava rugobu, odahnusmo, onda naiđosmo na šatro dobrog cara koji u stvari nije dobri car nego šatro dobri car jer da je dobar ne bi nas tipovo da čuvamo ovce kraj jezera u kojem džonja aždaja i izlazi samo da bi užinala tupave čobane, onda izlazak na megdan ko na korzo triest puta, natezanje intelektualnog konopa sa multimedijalnom aždajom, koja je po potrebi i vepar, zec, golub i vrabac, bolno i prenapeto, onda se pojavljuje princeza koja u stvari nije prava princeza jer bi inače bila malo gadljivija na čobane, pada poljupčić, konačno totalno trijumfujemo jer nismo lakomi, pametni smo, domišljati, snalažljivi, humani, mnogo dobri (a u stvari i nismo baš, jer kako bismo inače bez pardona roknuli vrapca koji nam je otkrio tajnu života vrednu), ženimo se bogato, oslobađamo sve Srbe iz viševekovnog ropstva, preokrećemo ishod Kosovskog boja, jebemo kevu svima.

I šta sad? Roknusmo šestoglavu aždaju, odgovorismo na svih šest pitanja i legosmo u krevet temeljno uvereni da je peti razred pakao bez premca.

PETI RAZRED, NEDELJA DRUGA

Rapidno napredujemo u savladavanju gradiva. Tipovali smo školu ko krimos gajbu i ne pada nam na pamet da ustuknemo.

Još uvek sam neopredeljena koji predmet najviše volim da učim. Sve me totalno intrigira, samo još da se ratosiljam nekih kućnih poslića i naviknem decu na suvu hranu. Malo mi smeta, doduše, kad sve to gradivo moram da svarim izjedna. A još više me skembava otkriće da smo maleni i ja skoro nerešeno po pitanju predznanja. Mada, to što ja nisam usvojila gradivo iz osnovne škole, to mali ne mora da zna. Nabaciću superiorni kez vlasnika utabanog znanja i priznati neću. Ne treba mu još jedan bogom dani motiv da batali sve i nastavi da rola fucu po vasceli dan. Čitava ova naša stvar oko škole ne sme biti dovedena u pitanje. To nikako. Jer svi znamo da je škola zgodna i da je šteta što ne radi noću. I ono gde se po pitanju škole pominju kolevka i grob u istoj rečenici. I bitno je da se zna da je mama u sticanju znanja oduvek bila stršljen koncentrisan na ubodni rezultat a ne na blejanje. Mama uopšte ne voli da bleji. I nije razvila strategiju da bleji, a da ne izgleda da bleji. Nikad joj ne bi palo na pamet da razvija sofisticirane strategije da kao nešto mnogo fino i pametno promišlja, a da u stvari bleji. Mama je odrasla i uopšte joj ne smeta što poslednjih 11 godina i 6 meseci nije imala slobodnog blejačkog vremena i što su svi izgledi da može da opali selfi na tu temu i u narednoj ili bar do kraja osnovne i srednje s tendencijom rasta. To mamicu uopšte ne ispunjava užasom. Kao ni podatak da nema praznog hoda više ni za nju ni za malenog.

Dakle, šta je tu je. Treba pribrano natovariti skoliotični rančić do vrha, isprazniti glavu da bi se napunila do vrha iznova, razapeti jedro i citoplazmu i šibnuti se u punoću. Do bola.

Sandra Protulipac