Emocionalno zlostavljanje dece:
Pretnje, ucene i očekivanja

"Emocionalno zlostavljanje je najpodmuklije, pa i najopasnije po razvoj deteta. Ono postepeno u detetu ubija osećanje da je željeno i voljeno, osećanje sopstvenog identiteta, sigurnosti, stvarnosti i odnosa sa svetom"

Kada je reč o porodičnom nasilju, na ovim stranicama smo se do sada najčešće bavili partnerskim nasiljem i fizičkim zlostavljanjem dece. Ovog puta, pažnju posvećujemo emocionalnom zlostavljanju dece, pa prenosimo delove iz knjige dr Olge Hadži Antonović "Malo dete – velika zagonetka".

"Granicu između vaspitavanja i zlostavljanja nije lako odrediti, pa pozivamo roditelje da razmisle i provere (na vreme) da li u njihovom načinu postupanja i odnosa sa decom ima i elemenata zlostavljanja.

Zlostavljanje podrazumeva stalno ponavljanje određenih postupaka koji ugrožavaju normalan emocionalni razvoj deteta.

Mogućnosti zanemarivanja i zlostavljanja dece su vrlo raznovrsne i po načinu i po intenzitetu, i kreću se od fizičkog, moralnog, vaspitno-emocionalnog zanemarivanja do emocionalno-telesnog i seksualnog zlostavljanja. Emocionalno zanemarivanje i zlostavljanje daleko je češće u svakodnevnom životu od fizičkog i seksualnog.

NAJPODMUKLIJI VID NASILJA: Emocionalno zlostavljanje je najpodmuklije, pa i najopasnije po razvoj deteta. Ono postepeno u detetu ubija osećanje da je željeno i voljeno, osećanje sopstvenog identiteta, sigurnosti, stvarnosti i odnosa sa svetom. Detetu se raznim postupcima i rečima svakog dana uliva osećanje da je ono krivo i odgovorno za sve neprijatnosti, neuspehe i nezadovoljstva roditelja, da je samim svojim rođenjem počelo da ugrožava život porodice.

Malo dete ne može da sagleda nelogičnost i nerazložnost ovih primedbi i optužbi – ono počinje da se oseća krivim, a ponekad svojim ponašanjem čak i podstiče ovo zlostavljanje.

Pažljivo osluškivanje sebe i sopstvenih reči, posmatranje svojih postupaka, sagledavanje svojih osećanja koja dovode do određenih postupaka i odmeravanje učestalosti ovih postupaka ili reči, mogu roditelje upozoriti i pomoći im da na vreme nešto promene.

POGRDNA IMENA: Pre izvesnog vremena jedan tata doveo je svog osmogodišnjeg sina na pregled. Problem koji je u prvom razgovoru izneo odnosio se samo na slab uspeh u školi i nekoliko slabih ocena, uprkos velikoj kontroli i pomoći koju mu pruža u učenju. Dečak je upućen na psihološko testiranje i pošto je ustanovljeno da je bistar, mio i prijatan, usledio je duži razgovor sa ocem (majka je umrla nepune dve godine ranije). Otac je vrlo nezadovoljan sinom. Zamera mu slab uspeh u školi i stalno mu ponavlja da je lenj i glup, zamera mu što je fizički slab, što ne ume da se tuče, što ne voli da gleda boks, što neće da ide na karate, zamera mu što se ne mazi dovoljno i ne umiljava njegovoj budućoj ženi... Naziva mališana zlikovcem (sve to pred detetom) zato što neće da piše ‘prijateljima’, tj. nekim strancima koje su upoznali na letovanju i koji su im dali svoju adresu. ‘On bi bio u stanju da pusti prijatelja da se udavi, da mu ne pruži ruku (?!), tako će jednog dana i mene da ostavi na cedilu i da ode i da mi ne piše i da se ponaša kao zlikovac prema ocu koji će za njega žrtvovati tolike godine svog života, ja to neću da dozvolim, videće on...’

Dečak deluje zaplašeno, kaže da je kriv što je lenj, što je nepažljiv, što ne sluša dovoljno oca, što... Poruke koje dete stalno dobija su da je nesposobno, glupo, lenjo, bezosećajno, zlikovac i ono počinje da se oseća krivim za očevo neraspoloženje, nezadovoljstvo, nesreću, oseća se nesigurnim hoće li ga otac zadržati, nevoljenim jer ‘ne zaslužuje očevu ljubav’, ne ispunjava njegova očekivanja, ne zadovoljava njegove želje. Da li je ovde reč o vaspitavanju i brizi o detetu ili o zlostavljanju koje dete ozbiljno ugrožava?

VELIKA OČEKIVANJA: Preterano nerealni zahtevi i očekivanja od deteta, koji naravno ostaju nezadovoljeni, izazivaju veliko nezadovoljstvo kod roditelja (ne isključujemo babe i dede) i obično tokom vremena prelaze u zlostavljanje. Oni dovode do neželjenih posledica pošto trajno emocionalno ugrožavaju dete koje ne može da stekne sigurnost u sebe, u svoje sposobnosti, osećanje samopouzdanja, jer su roditelji stalno nezadovoljni njime.

Vrlo je mali broj roditelja koji sami dođu do pomisli: ‘Možda mi suviše tražimo od njega, možda ono to ne može, a mi mislimo da neće, pa se ljutimo i kažnjavamo ga.’ Ne samo što se ljute nego se osećaju neuspešni kao roditelji zato što ne postižu ono što su naumili.

Preterani zahtevi i očekivanja, kao i neskriveno nezadovoljstvo koje sledi, obično počinju vrlo rano. ‘Ona mi tera inat, u parku neće da se igra sa decom, nego bi samo da trči i skače’, kaže mama devojčice koja još nema tri godine; ‘On je strašno spor u oblačenju i zakopčavanju dugmadi’ (dečak od četiri godine); ‘Ne zna da mi prepriča šta je naučila u obdaništu, šta je ručala, gde su ih vodili u šetnju’ (tri godine); ‘Uvek se isprlja, čepa pantalone na kolenima, ne ume da pazi’ (četvrta godina) itd.

Roditelji ne vode računa o sposobnostima deteta na određenom uzrastu, već ih vode vlastite želje i očekivanja. Kako dete raste, rastu i zahtevi i nezadovoljstva roditelja, a u detetu nesigurnost i osećanje da ono utiče na njihovo raspoloženje i ponašanje. Dete ne može da doživi sebe kao ličnost, a svoje postupke kao izraz sopstvenih želja i stremljenja.

NASILJE POD MASKOM BRIGE: Mnogi roditelji koji vole svoje dete, brinu o njemu (nekad i preterano), trude se da mu stvore što bolje uslove za život, učenje, uživanje, retko pomisle da i oni sami na neki način zlostavljaju svoje dete, a da toga nisu ni svesni.

Da li od deteta očekujete i zahtevate više nego što ono u svom uzrastu i u skladu sa svojim sposobnostima može da ostvari?

Mnogi roditelji se ljute ako ih neko upozori da preteruju u svojim zahtevima i brizi, a kada bi im se reklo da na taj način dete zlostavljaju, poricanje bi bilo vrlo kategorično. Da oni svojom brigom i trudom mogu ugroziti normalan razvoj deteta – pa to je za njih čista besmislica.

Međutim, to nije besmislica nego činjenica. Evo jednog najblažeg primera u kome ne učestvuje roditelj, nego baka koja je povela unuku u hotel na zimovanje. Prva scena, prvog jutra za doručkom: devojčica odbija drugo parče hleba i dodatak mleka. Baka je prisiljava, ljuta, uvređena i nezadovoljna, preti joj da neće ići na bazen ni u šetnju, ali dete i dalje bez reči odbija hranu i baka je odvodi u sobu. Druga scena: za ručkom serviraju izuzetno ljutu supu. Baka sipa dosta bibera u svoj tanjir pre nego što je i probala supu, a devojčica proba supu i prestaje da jede; na bakino insistiranje da pojede do kraja, ona kaže da je supa ljuta. Baka je optužuje da izmišlja i grdi je. Mučnu scenu prekidaju gosti sa susednih stolova koji baku uveravaju da dete ne laže. Treća scena odigrava se za vreme takozvane ‘svečane večere’ koju zakazuju u 19 časova, a počinju da serviraju tek oko 20 časova, kada se svi gosti okupe.

Dete između 4. i 5. godine teško može da miruje čitav sat ako je zdravo. Baka uporno opominje unuku da se ne vrti na stolici, da ne drema, da sedi mirno i pristojno, da se ne šali glavom da ne ustaje od stola i ne hoda po sali sa ostalom decom. Sve to baka čini za dobro deteta – ono treba da jede dovoljno, po bakinoj proceni, da ne bude izbirljivo (čak i kada je u pitanju ljuta supa), da se uvek ponaša pristojno i lepo vaspitano, ali je pritom njeno nezadovoljstvo unukom bilo očigledno, a njena briga kao i njeni zahtevi i očekivanja preterani u odnosu na uzrast deteta. Ako bi se ovakvo ponašanje, ma kako dobronamerno, pretvorilo u svakodnevnu praksu, ono bi prešlo u zlostavljanje.

VISOKA CENA: Jedna mama dovodi u moju ordinaciju sina zato što ima strahove i ne želi da se odvoji od nje ni danju ni noću. Roditelji su se razveli pre dve godine, dete je kod majke i ona mu vrlo nerado dozvoljava da viđa oca o kome mu priča najstrašnije stvari. Tvrdi da ga otac uzima ne zato što ga voli, već da bi ga maltretirao, tukao, zastrašivao itd. Zatim tvrdi da dete ne voli oca, da nikako ne želi da ga viđa i da preti da će se ubiti (ima četiri i po godine) ako ga otac još jednom izvede u šetnju. Takođe tvrdi da otac nikad neće pristati da dođe kod lekara. Otac, međutim, dolazi na prvi poziv, dete mu spontano i radosno trči u susret i zagrljaj. Kada je uhvatilo majčin pogled i izraz lica, vraća se kao krivac i staje uz nju. Na pitanje da li bi prošetao sa tatom, sav se ozari, ali odmah gleda u majku i kaže da hoće ako ga ona pusti. Majka ga je veoma retko puštala i na kraju potpuno uskratila svako viđenje tvrdeći uporno da dete mrzi oca i ne želi da ga viđa i od deteta očekuje da to iskaže i rečima. Dečaku preostaje samo da prihvati ulogu deteta koje ne voli oca.

Cena zlostavljanja je prevelika: dete mora da se trudi da se ponaša, govori i oseća ono što se od njega očekuje i gubi doživljaj sopstvenih osećanja, potreba i želja. Emotivno zlostavljana deca nisu sposobna da budu spontana, da raspoznaju svoje potrebe i želje. Stalno nagađaju ne samo kako bi trebalo da se ponašaju već i kako bi trebalo da se osećaju. Kako kaže jedan poznati stručnjak ‘to postaju ljudi koji plaču bez suza, koji pričaju šta bi trebalo da osećaju. Oni često postaju roditelji koji će svoju decu zlostavljati na sličan način’."

Priredila: J. Gligorijević

Članak je objavljen u okviru projekta "Nasilje u porodici – Pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.