Pregovori Beograda i Prištine:
Teški kao Trepča

Ako bismo morali da sumiramo izjave Aleksandra Vučića sa konferencije za novinare u vezi sa Trepčom u jednu reč, ona bi bila – nemoć. Nemoć vlade Srbije da bilo šta preduzme po pitanju usvojenog zakona u kosovskom parlamentu

"Danas je Vlada Srbije prihvatila predlog Kancelarije za Kosovo i Metohiju u njenom najvećem delu i mi smo danas doneli odluku o poništavanju svih pravnih posledica akata i radnji privremenih institucija samouprave u Prištini, koji se odnose na pravni i faktički položaj Trepče a.d.", rekao je u utorak na konferenciji za novinare predsednik vlade Aleksandar Vučić. Ovo je bio odgovor na prošlonedeljno usvajanje Zakona o Trepči u parlamentu Kosova, kojim se Trepča organizuje kao akcionarsko društvo, i u kome će 80 odsto akcija imati Vlada Kosova, a 20 odsto će biti podeljeno zaposlenima.

Izgledalo je kao da je rukovodstvo u Srbiji zatečeno ovom odlukom kosovskog parlamenta. Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić je rekao da se nacrt ovog zakona "pojavio niotkuda", mada su kosovski poslanici još u junu podneli Nacrt zakona o Trepči, s obzirom na to da je, prema odluci Posebne komore Vrhovnog suda u Kosovu, poslednji rok za predaju plana o organizaciji Trepče bio 1. novembar 2016.

Usvajanje ovog zakona izazvalo je buru u Srbiji. Njime se, kako je rekao Đurić, "predviđa nacionalizacija Trepče, potpuno oduzimanje Srbiji, lišavanje Srba svojinskih prava, upravljačkih prava. To je grubo kršenje CEFTA sporazuma, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, i nezapamćeno bezakonje u najavi". Reagovali su predstavnici Srba na Kosovu – poslanici u Skupštini i ministri u vladi Kosova, tako što su "zamrznuli" svoje funkcije – ali nisu dali ostavku. Reagovala je i opozicija u Beogradu. "Sve je to Aleksandar Vučić potpisao, sve to piše u Briselskom sporazumu. Ko je kriv, on. Odgovoran čin bi bio da podnese ostavku, a ne da nas laže i ubeđuje da je to ponovo svetska zavera protiv Srbije", rekao je Zoran Živković iz Nove stranke. Boško Obradović iz Dveri se zapitao gde su sada Vučićevi prijatelji i strani savetnici Bler, Štros Kan, Fratini, DSS je zatražio da se prekine dijalog sa Prištinom, a pokret DJB je saopštio da "nezakonit i pljačkaški akt Prištine" ne bi bio moguć "da vlada i premijer ne pokazuju potpunu nesposobnost u pregovorima sa Evropskom unijom i Prištinom".

Iako je dobro znano da predsednik vlade svako malo zakazuje konferencije za novinare, bilo da postoji neki povod ili ne, javnost u Srbiji je sačekala nekoliko dana dok Vučić nije izašao na konferenciju povodom dešavanja oko Trepče. No, kada je to uradio, bilo je jasno zbog čega se, neuobičajeno za njega, tako dugo nije oglašavao. Ako bismo morali da sumiramo izjave sa konferencije u vezi sa Trepčom u jednu reč, ona bi bila – nemoć. Nemoć vlade Srbije da bilo šta preduzme po pitanju usvojenog zakona u kosovskom parlamentu. Pričao je Vučić da je odluka Prištine "za nas pravno i politički ništavna", da želi da se sve vrati na razgovore sa Prištinom, molio da niko ne razmišlja da pošalje kosovsku policiju ROSU na sever, da "nećemo dati" da se na silu uđe u zgradu Trepče u Leposaviću, ali je na pitanje novinara kako to misli da sprovede, Vučić rekao: "Evo ovako kako smo uradili, ništa više nije na nama. Mi smo u posedu, mi smo u državini stvari, mi to imamo, samo je neko hteo da nam oduzme. Mi mu kažemo, ne damo ti, i mi smo to svoje već sproveli. Bude li pokušao na drugi način, to mu nećemo dozvoliti." (kurziv novinara).

Dakle, jedino što može vlada Srbije, to je i uradila – da viče da to sve ne važi, da "mi to ne damo", i da ih sram bilo što otimaju naše: to su dometi vlade Srbije na Kosovu.

Nakon Vučićeve konferencije, oglasila se vlada Kosova: "Izjave premijera Srbije Aleksandra Vučića da će srpska vlada poništiti odluke Prištine o Trepči su nerazumne, i ta odluka neće imati pravnog i praktičnog efekta". Šef kabineta premijera Kosova Sokolj Havoli izjavio je ovim povodom da "postoji Zakon o Trepči, koji je donela Skupština Kosova, i to je zakon koji važi na celoj teritoriji i za sve građane, nezavisno od toga da li žive u južnom, zapadnom ili bilo kom drugom delu Kosova".

ALEKSANDAR VUČIĆ I MARKO ĐURIĆ: A šta da radim

GOLGETER U OFSAJDU: A sve je počelo u sredu, petog oktobra, kada je Marko Đurić dramatično saopštio da je Srbija stavljena pred ultimatum, i da "do kraja nedelje treba da se izjasni da li prihvata ili ne prihvata ‘nakaradan predlog sporazuma o telekomunikacijama’". Reč je o sporazumu o telekomunikacijama između Srbije i Kosova, koji je postignut 25. avgusta 2015, i kojim se rešava pitanje pozivnog broja za Kosovo, kao i poslovanje Telekoma Srbije na teritoriji Kosova. Valja podsetiti da su tada, u avgustu 2015, usvojeni sporazumi o energetici, telekomunikacijama, slobodi kretanja i o zajednici srpskih opština. Đurić je tada neke od sporazuma nazvao majstorskim, filigranskim radom, a da je, uz ta četiri sporazuma, posledično otvaranje EU poglavlja za Srbiju bio "peti gol koji je Srbija postigla u Briselu".

Elem, tadašnji "golgeter" iz Kancelarije za KiM, izjavio je petog oktobra 2016. da Srbija ne može da prihvati "neprincipijelne ultimatume", da se "nešto vrlo čudno desilo u Briselu", i da je "bukvalno u toku noći između četvrtka i petka potpuno promenjen papir koji je stajao pred nama na stolu". "Očigledno je da se neko sa strane, neko ko nije EU ni Priština, umešao da bi ove razgovore učinio neuspešnim, da bi postigao drugi politički cilj, da bi Srbiju izložio pritisku kojem dosad nije bila izložena", rekao je Đurić.

Prema njegovim rečima – a nešto slično je ponovio i Vučić na konferenciji šest dana kasnije – "Telekom bi bio prvi korak, a onda bi se to preslikalo i na energetiku, a po istom tom modelu bili bi oteti Gazivode i svi drugi elektroenergetski potencijali, i državna i društvena imovina. Dakle, ili da to prihvatimo tako kako je ponuđeno, ili nema ništa od evrointegracija, od nastavka otvaranja poglavlja i svega ostalog, to je nešto što se iz podteksta vrlo jasno vidi", rekao je Đurić, i zapitao se: "Ako to što EU radi Srbiji nije ultimatum, kako se zove kada morate da sprovedete neku nametnutu obavezu, imate rok da je sprovedete i sankciju ako je ne sprovedete? Kako se to zove ako ne ultimatum?"

Međutim, portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič je dan kasnije rekla da nema nikakvog ultimatuma, već da je reč samo o sprovođenju onoga što je dogovoreno. "Dijalog u kojem posreduje EU nema veze sa ultimatumima, nego je ovde reč o tome da su se Kosovo i Srbija dogovorili o uslovima pod kojima je Kosovo dobilo pozivni broj, a srpska kompanija je na Kosovu dobila potpuno dozvolu i privremenu jurisdikciju za postojeću mobilnu mrežu", rekla je Kocijančič, i dodala da je za EU "ključno da se primeni dogovor postignut u dijalogu".

Tanja Miščević, šefica Pregovaračkog tima Srbije u pregovorima sa EU, izjavila je da "pregovarački proces može biti zaustavljen zbog zastoja u dijalogu sa Prištinom o imovini Telekoma na Kosovu", a javio se i predsednik vlade Vučić, da "vadi fleke": "Ne bih govorio da je reč o ultimatumu, reč je o razgovorima koje smo vodili u Briselu. Nije mi drago što je Đurić izašao u javnost sa izjavom da se nalazimo pred ultimatumom – mene je doveo u najtežu situaciju jer ako to prihvatimo, biće da sam doneo nešto protiv svog naroda, a ako ne prihvatimo, bićemo direktno odgovorni za eventualno tešku političku situaciju", rekao je on.

RASULO: Ako za trenutak ostavimo po strani događaje na Kosovu i donošenje zakona o Trepči, ostaje izuzetno jak utisak potpune nekoordinisanosti unutar vlade i vladajuće koalicije po ovom pitanju. U subotu, osmog, i nedelju, 9. oktobra, Marko Đurić je imao čitav niz izjava povodom novog kosovskog zakona o Trepči, na čije je pobijanje predsednik vlade uložio dosta vremena tokom svoje konferencije za medije u utorak. Uzmimo samo nekoliko primera Đurićevih izjava.

"Vladi Srbije ću već u ponedeljak predložiti da hitno zatraži sednicu Saveta bezbednosti UN posvećenu otimanju Trepče i kršenju Rezolucije 1244, jer ako neće da o toj temi razgovaraju u Briselu, hoće u UN."

"Sasvim sigurno ćemo pomoći Fondu za razvoj Srbije koji je većinski akcionar Trepče da pokrene arbitražni postupak. Vladi su se javila neka od najvećih imena međunarodnog arbitražnog prava da dobrovoljno uzmu učešće u odbrani Trepče."

"Onaj ko udara na Trepču udara na same temelje Rezolucije 1244, jer se i u njoj eksplicitno pominje Trepča i njeno pravo da radi."

"Kosovske vlasti pokušavaju da se domognu imovine neprocenjive vrednosti, koja se meri milijardama evra."

Krenimo otpozadi. Poslednja citirana rečenica je biser sama za sebe, i ne treba je dalje komentarisati. Međutim, sledeća rečenica otpozadi, prosto i jednostavno, sadrži jednu masnu neistinu – nigde, ni na jednom mestu u tekstu Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija ne pominje se Trepča. Vučić je iskoristio konferenciju da "pohvali" Đurića, rekavši za njega da je "izuzetno sposoban i darovit mladi političar". Međutim, onda se osvrnuo na njegove predloge o sednici Saveta bezbednosti UN i o arbitraži, ukazujući da je njegova ocena o Đuriću-političaru taman toliko tačna koliko i njegova ocena o Draganu J. Vučićeviću, koji je, po Vučiću, "pristojan i častan čovek".

Dakle, Vučićevim rečima sa konferencije: "A šta da radimo, za dva dana imamo sednicu SB. Osim što bih trošio državne pare i platio kartu da odem do Njujorka, i još nekoliko ljudi zajedno sa mnom, šta bi nam to prošlo na SB? Pošto tu mnogi od vas, kao i mnogi Srbi, vole laži, o tome kako smo mnogo uspešni, pa kad od 15 imamo osam protiv nas, kažemo, pobednici smo. Genijalni smo. Je l to ‘oćete, da imamo deset protiv nas, da bih mogao Srbima da crtam ko su mu prijatelji, a ko su mu neprijatelji. Da bih bio veliki rodoljub, a da mi Srbija bude u težoj poziciji. Šta je rezultat? To je pitanje na koje moj Marko nije imao odgovor, i rekao je, hvala, prihvatam to. Znači, idemo na sednicu SB zato što je ugrožen mir. Prvo, ja mislim da još nije ugrožen mir. Vrlo je opasan taj potez Prištine. Ne mislim da je ugrožen mir, a na sednicu SB idete kad je ugrožen mir. Da idemo u SB da budemo preglasavani, i da svi vide da smo prvu priliku iskoristili da to podignemo na taj nivo. Ne, iskoristićemo prvo sve mogućnosti razgovora, dijaloga", rekao je Vučić o ovoj ideji Đurića.

O arbitraži je bio još oštriji – na uporno insistiranje novinara Al Džazire da kaže koje će korake Srbija preduzeti, Vučić je iznervirano i skoro vičući odgovorio: "Pa neće država Srbija, ne može država Srbija da ide na arbitražu sa Kosovom, jer bi time država Srbija priznala Kosovo. Ne može, bre, ljudi! Postoje druge vrste arbitraže, neću sada da govorim o tome. Pustite državu da radi svoj posao. Pustite, radi država sve korake, i sve je predviđeno i taksativno nabrojano. Ne mogu ja, sine, da komentarišem svaki naslov u novinama. I neću da ga komentarišem, nema smisla. Svakome kome padne nešto na pamet, negde nešto kaže i napiše". (Naravno, novine su samo prenele Đurićevu izjavu).

Još jednu nedoumicu – o tome ko govori neistinu – izazvalo je i pismo koje je vlada Srbije navodno poslala Evropskoj komisiji. Naime, Milovan Drecun, predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju, rekao je gostujući u Dnevniku RTS-a da problem Trepče ne može da se reši bez Srbije, da je Vlada Srbije "preduzela niz mera", među kojima je i pismo Briselu, u kome je Vlada "objasnila štetne posledice odluke o Trepči – da za vladu Srbije zakon nije obavezujući i da se ne prihvata, jer Trepča ne može da se uzima na silu". Dakle, Drecun ne samo što je znao da je Vlada poslala pismo Evropskoj komisiji, već je znao i njegov sadržaj.

Međutim, na konferenciji u utorak, na pitanje Jovane Štetin sa TV N1, šta očekuje od Evropske komisije kao odgovor na pismo, Vučić je upitao svoje saradnike "Koje pismo?", pa odgovorio: "Ja još nikakvo pismo nisam potpisao, a znam da nije niko drugi u ime vlade Srbije. Ne da ja znam. Možda će ga biti, ali još ga nema. Pre toga ću razgovarati".

DAJTE "TREPČU" KOSOVU: Protest rudara u Starom trgu, januar 2015.

NEMA DOGOVORA: Daleko od toga da se Trepča prvi put našla na listi želja kosovskih Albanaca. Podsetimo, u januaru 2015. isto ovako brzometno se odigrala simultanka po pitanju Trepče, s tim što je rezultat po Beograd bio povoljniji. U ciglo pet dana, kosovska vlada je uputila predlog kosovskoj skupštini da usvoji zakon koji bi omogućio nacionalizaciju izvesnog broja preduzeća, između ostalog i Trepče, a potom i predlog da se iz tog istog zakona izuzme Kombinat "Trepča", zbog, kako je tada rekao premijer Kosova Isa Mustafa, "činjenice koja vladi nije bila poznata", a to je da je Trepča dužna 1,4 milijarde evra.

Međutim, samo nekoliko dana nakon toga, ambasador Velike Britanije u Prištini Jan Klif izrekao je ocenu koju i danas ponavlja Edita Tahiri, ministarka u vladi Kosova zadužena za dijalog sa Beogradom – da je sve što se nalazi na Kosovu imovina Kosova, i da po tom pitanju nema dogovora sa Beogradom: "Pitanje kombinata Trepča ne treba da bude tema dijaloga između Beograda i Prištine, već problem Trepče treba da se reši unutar Kosova. Ono što se nalazi na teritoriji Kosova je u vlasništvu Kosova. Trepča ne treba da bude tema dijaloga u Briselu", rekao je u februaru 2015. Klif.

Zvanični Brisel ne zanima mnogo ovo pitanje. Maja Kocijančič je u ponedeljak, 10. oktobra, izjavila da je "neophodno da i Beograd i Priština pristanu da se pitanje Trepče stavi na dnevni red dijaloga, kako bi o tome moglo da se razgovora za pregovaračkim stolom u Briselu". "Da bi se o nekom pitanju razgovaralo u okviru dijaloga, obe strane moraju da pristanu na to", izjavila je pokojnom Tanjugu Maja Kocijančič, dodajući da je EK "primila na znanje" da je Zakon o Trepči usvojen od strane Skupštine Kosova.

Iz ovog ugla deluju sasvim izlišno svi pokušaji srpske strane da dokaže svoje vlasništvo u Trepči, počev od poslednje izjave ministra energetike i rudarstva Aleksandra Antića, pa do izjava raznih državnih funkcionera unazad, godinama i decenijama – ako kosovski Albanci ne žele dijalog po ovom pitanju, EU to "prima k znanju" i zaključuje da dijaloga nema: ostaje na Srbiji da nešto uradi, a njen domet je, videli smo to iz Vučićeve konferencije, veoma blizu nule.

Antić je, dakle, na dan konferencije i sednice Vlade Srbije koja joj je prethodila, izjavio da "očekuje da će premijer Vučić izneti odgovarajući predlog za rešavanje problema vlasništva Trepče, kao i da će se formirati ekspertski tim koji će se za taj kombinat boriti punim pravnim sredstvima". On je dodao da je Fond za razvoj Republike Srbije većinski vlasnik Trepče sa 56 odsto udela u vlasništvu, kao i da će on "oformiti ekspertski tim", u kome će učestvovati "stručnjaci sa Pravnog fakulteta, Ekonomskog fakulteta i Rudarsko-geološkog fakulteta"

Godinama se već provlači i teza da se "otimanjem Kosova", "otima i imovina od 220 milijardi dolara". Sam Marko Đurić je ustvrdio da se samo u Trepči nalaze rezerve od 51 milion tona olova i cinka. Ako uzmemo da je trenutna cena oba ova metala oko 2000 evra po toni, ispalo bi da samo Trepča ima više od 100 milijardi evra u svojim dubinama. No, kako je primetio Mijat Lakićević na "Peščaniku", to nisu "rezerve olova i cinka": "Toliko iznose rezerve rude, a to je nešto sasvim različito od metala, olova i cinka, koji se iz te rude mogu dobiti. Pored toga, valja imati u vidu da ruda na Kosovu sadrži relativno nizak procenat metala, ispod svetskog proseka, što ekonomičnost eksploatacije omogućava samo kod visokih cena". Vučić je, pak, na konferenciji morao i ovu "brljotinu" Đurićevu da "pegla": "Pitanje je da li ima 51 milion tona olova i cinka, ali od toga računajte da je najmanje 85 odsto u južnom delu Mitrovice u koju nismo ušli na taj način čak ni 1998. U Trepči imamo dva rudnika koja su otvorena, Belo brdo i Crnac, oba se većim delom nalaze na teritoriji centralne Srbije i ventilacioni izlazi su im na teritoriji centralne Srbije, i tu možemo da računamo da se počastimo na rezerve oko četiri miliona tona, svakako ne veće."

Neznano je otkud ove brojke, kada je još 2004. godine Nezavisna komisija za rudnike i minerale Kosova, kojom je upravljao UNMIK, u izveštaju Rajnera Hengstmana objavila je da je "Svetska banka procenila mineralne rezerve Kosova na 13,5 milijardi evra, od kojih je udeo Trepče i tamošnjih rudnika olova oko tri milijarde evra".

Isto tako je nepoznato i šta bi sa onim najavljivanim investitorima zainteresovanim za Trepču u poslednjih nekoliko godina. Prvo je 2013. tadašnji ministar rudarstva Bačević pominjao izvesne američke investitore, pa od toga nije bilo ništa. Željko Sertić je 2015, u svojstvu ministra privrede, nakon već pomenute brzometne simultanke sa početka te godine, "zastrašio" Prištinu: "Ukoliko Priština ostane pri svom stavu, Agencija za privatizaciju će pokrenuti proces privatizacije rudnika Trepča. Šest kompanija poslalo je pisma o namerama za kupovinu Trepče, a među njima su bile i četiri strane kompanije – iz Mađarske, Švajcarske, Kanade i SAD. To potvrđuje da su velike svetske kompanije svesne da je vlasništvo svetinja", rekao je tada Sertić, ne objasnivši zašto Agencija proces privatizacije nije pokrenula mnogo ranije, a potom, nakon silaska sa ministarske funkcije, nije rekao ni šta bi sa ovim velikim svetskim kompanijama koje su svesne da je vlasništvo svetinja.

NIŠTA OD BRISELSKOG SPORAZUMA: Nakon svega što se dogodilo i nakon svega što je izrečeno, nije izvestan nastavak razvijanja i implementacije Briselskog sporazuma, bar ne pod trenutnim uslovima. Mada, vredi se podsetiti i ocene Agrona Bajramija, glavnog i odgovornog urednika prištinskog dnevnika "Koha ditore", koji je krajem septembra ove godine dao intervju "Politici".

"Briselski dijalog više ne može ništa novo da nam da. Neke stvari iz tih sporazuma su fikcija i oni koji su ih pisali nisu očigledno mislili na narod. Nevolja je što većinu tih dokumenata nije moguće sprovesti u život ili ne u obimu u kome je to potpisano. Sve je to politička priča koja treba da zadovolji administraciju Evropske unije (...) Prošle godine u Beogradu rekao sam da nije dobra ideja da dve delegacije dogovor tumače kako im je drago: Beograd to vidi na jedan način, Priština na drugi, a EU najčešće nema svoje mišljenje. Rezultate te politike vidimo sada jer dve delegacije posle skoro dve i po godine ponovo razgovaraju o temama koje su već dogovorene kao što su registarske tablice", rekao je tada Bajrami.

Na pitanje novinara šta je potrebno da bi se Briselski sporazum napokon sproveo u delo, Bajrami je odgovorio: "Mora da se promeni model razgovora, jer dobar deo tih sporazuma nikada nije ni mogao da se sprovede. Obe strane su imale potrebu da u aprilu 2013. godine naprave neki dogovor i da se briselskoj administraciji to prikaže kao veliki uspeh. Srpska delegacija je govorila kako je spasla Kosovo, dok su zvaničnici iz Prištine kosovskoj javnosti isticali da su ubedili Srbiju da prizna nezavisnost Kosova, do neke mere. Tako će biti sve dok se ne napravi takav proces koji će obuhvatiti ne samo političare već i želju obe zajednice da se postigne dogovor koji ćemo svi poštovati."

Ne pomažu Briselskom sporazumu ni izjave iz Srbije, poput Đurićeve, da će Srbija ("mi!") "iskoristiti sva pravna, politička sredstva i sve demokratske, parlamentarne i vanparlamentarne metode borbe". A još manje ona iz januara 2016, da "Srbija ne priznaje niti će priznati oduku takozvanog Ustavnog suda u Prištini", i da njegovu odluku "smatramo internim aktom koji nema veze sa ovim dijalogom i ne proizvodi nikakve obavezujuće posledice za srpsku stranu".

Eto, devet meseci kasnije, Đurić, ali i Aleksandar Vučić, ponovo su mogli da upotrebe izraz da neka odluka Prištine "ne proizvodi nikakve posledice po srpsku stranu". Postavlja se samo pitanje još koliko puta će za to imati priliku.

Radmilo Marković