16.10.2016. LEPA KUĆA VUĆIĆEVA Dok nas brani od nepostojećih neprijatelja, osujećuje nepostojeće pogrome Srba, gradi kuću bez temelja i, po običaju, prebacuje svakoliku krivicu na drugoga, A. Vučić je priznao da je Srbija nemoćna da bilo šta učini na Kosovu

piše: Andrej Ivanji

„Pokušavamo da čistimo našu kuću, sve su lepše slike, vaze, tepih, ali odjedanput zbog svega što dolazi sa strane kao da nam se krov urušava, kao da dom prokišnjava, a mi ni krivi ni dužni", rekao je premijer Srbije Aleksandar Vučić u intervjuu „Večernjim novostima" vođenim u krugu niške kasarne „Mija Stanimirović", gde, kako se navodi, „sa ministrima provodi ove radne dane".

Dirljiva je ova Vučićeva metafora. I deluje tako iskreno. Vidi čovek sebe kao neumornog domaćina koji sa metlom, špahtlom, jarcem i macolom u ruci sređuje kuću. Lepe slike valjda su trg kod „Pevca", „Cvetni trg" ili deo promenade budućeg Beograda na vodi, u svetu čuvenom Belgrade Waterfront-u. Kao tepih bi mogla da prođe ulica Vojvode Stepe, ili deo nekog od koridora, a kao vazice uniformisani kiosci. Taman je kuća počela da liči na dom, došlo vreme da se malo predahne i uživa, da se proćaska sa bratom i kumom, kad počeo krov da se urušava. A on „nit kriv, nit dužan". Sad bi neki pakosnik pitao: „Je li, bre, jesi ti čuo da treba prvo da se pretresu crepovi, pre nego što krečiš?"

Možemo da se sprdamo sa Vučićevom predstavom o abažurima i miljeima. I sa njegovim prenemaganjem i okrivljavanjem svih drugih za sve. Ali poruka koja sledi posle toga nije ni malo zabavna, još manje način, na koji je saopštena.

On je dirljivu metaforu o marljivom sređivanju naše lepe kućice upotrebio u sklopu šoua sa premijerom Albanije Edijem Ramom. Odgovarajući na novinarsko pitanje o „otimanju" Trepče i da li to sada znači da su pregovori sa Prištinom propali i da Srbija, znači, ne može da nastavi evropskim putem, Vučić kaže: "Ne mogu da govorim na takav način. Verujem da je u politici uvek moguć kompromis i da možemo odgovorno da nastavimo svoj evropski put, ali je apsolutno tačno da se nalazimo u izuzetno teškoj situaciji. Pokušavamo da rešavamo stvari iznutra", rekao je, te „da ćemo dati sve od sebe da sačuvamo mir i stabilnost."

A onda, u svom pasivno-agresivnom stilu, nastavlja: „Nadam se i verujem da niko neće pokušati da primeni silu. U slučaju da to neko pokuša, ta njihova sila će biti nedovoljna. Tačka. Svi koji me poznaju i koji su čuli moje reči, dobro su shvatili tu poruku. Ne zaboravite i da sam nekim drugima rekao da neće biti nove Oluje. Neka niko ne pomisli da će biti jednostavno i lako tući srpski narod. To vreme je prošlo. Prihvatamo bezbroj kompromisa i nikoga nećemo da diramo. Ali, uništenje i progon srpskog naroda nećemo dozvoliti".

Na prvi pogled ova izjava zvuči kao pretnja. Na drugi, međutim, deluje kao nemušto priznanje čoveka koji se lomi u sebi da je stvar sa Trepčom, i sa Kosovom uopšte, gotova. Prvo, sila je već primenjena i Srbija ne može da učini baš ništa, pa nije jasno šta znači da „ta njihova sila neće biti dovoljna". Drugo, sledi neko nemušto samohvalisanje o tome kakva je on sila i „tačka" i kako to „svi znaju" i nejasne aluzije na nekakvu „novu oluju". Treće, ni ranije nije bilo „jednostavno" da se „tuče srpski narod", koga je on sa Miloševićem i Šešeljem vodio iz poraza u poraz. Četvrto, na kraju priznaje potpunu nemoć da bilo šta učini, jer obećava samo da će sprečiti „uništenje i progon" Srba, što niko ni ne pokušava.

Ovu kosovsko-patriotsko epizodu u kojoj je (za razliku od devedesetih) pucao iz prazne puške A. V. je spojio sa rijaliti šouom pod imenom „Briga za građane" snimljenog u Nišu. Vučić je tom prilikom rekao da su neki građani došli sa rečima "da im ne preostaje ništa više nego da uzmu konopac", te kako im je on poručio da na to zaborave i da treba da nastave da se bore, a da će država videti kako može da pomogne. Nekad je dovoljno, nastavio je Vučić, da sa čovekom podeliš prijateljsku reč i muku i time uliješ nadu u bolje sutra.

Blago nama, u kući bez temelja kojoj prokišnjava krov, dok nas A. V. brani od nepostojećih pretnji i neprijatelja i upućuje nam tople, prijateljske reči. Ne svima, naravno, nego svima onima koji u njemu vide sunce.