Intervju – Džek Didžonet, bubnjar:
Pristup slikara

"Ima mnogo oslobađajućeg u situaciji kad kao lider uzmeš stvari u svoje ruke, da bi upravljao svojim sopstvenim muzičkim idejama"

Jedan od najčuvenijih bubnjara svih vremena u džez muzici i jedan od njegovih najvećih vizionara, posebno prominentna figura ‘jazz fusion’ perioda iz sedamdesetih, Džek Didžonet, dolazi 28. oktobra u našu zemlju u okviru Beogradskog džez festivala i nastupa u Sava centru. Didžonet će se predstaviti sa svojim Trijom, u kome su dva velika nova imena: Ravi Koltrejn i Met Garison, sinovi čuvenih džezera. Na novom albumu In Movement (ECM), Didžonet se još jednom pokazuje kao stalna veličina u istraživanju mogućih duhovnih pravaca kretanja u džez muzici.

"VREME": Rođeni ste u jednom predivnom, velikom i za muzičku kulturu Sjedinjenih Američkih Država i celog sveta neobično važnom gradu – Čikagu. Koje su vam uspomene u vezi sa njim, iz vašeg najranijeg doba, nezaboravne i najznačajnije?

DŽEK DIDŽONET: Čikago je bio čudesno mesto za odrastanje. Bilo je mnogo vrsta muzike kojima smo se bavili u to vreme, a među svim muzičarima je vladala atmosfera kao da smo svi rođaci. Jedna od mojih najdražih uspomena na to doba jeste trenutak kad sam dobio poziv da nastupim u sastavu koji je u to vreme vodio Džon Koltrejn u Čikagu.

Vaš prvi instrument je bio klavir, a počeli ste da ga svirate već kao četvorogodišnjak. Ko vas je prvi podučavao sviranju na ovom instrumentu?

Imao sam dosta raznih učitelja, i po ceo dan sam učio sve što sam mogao o sviranju, kako bubnjeva tako i klavira, paralelno. Ali, jednostavno – prvi poslovi koje sam dobio zahtevali su da sviram klavir.

Navodite ipak svog ujaka Roja I. Vuda St. kao osobu koja vas je presudno inspirisala da svirate i stvarate muziku. Ko je bio vaš ujak, koju muziku vam je preporučivao?

On je bio moja ogromna inspiracija, uvek je po kući nešto svirao. Fets Domino i Luj Armstrong samo su neki od muzičara koje mi je otkrio i inspirisao da ih slušam.

Kako se danas sećate ‘60. u Čikagu uopšte i kada je o muzici reč? U kakvim ste projektima učestvovali tada, kao mlad muzičar, koje ličnosti i muzičke ideje su vas naročito privlačile u to vreme?

Imao sam tu sreću da sam bio deo ranog razvoja AACM (Association for the Advancement of Creative Musicians) sa Muhalom Ričardom Abramsom. On je bio veoma dobar učitelj koji nas je ohrabrivao da upotrebljavamo instrumente kao da njima slikamo sliku. On i ljudi kao što su Henri Tredgil i Rosko Mičel bili su tu u to vreme, a nedavno smo se ponovo udružili za album pod imenom Made In Chicago, u izdanju ECM-a.

U Njujork dolazite 1966. da svirate sa Čarlsom Lojdom u njegovom čuvenom Kvartetu? Kako vam se dopadao stil sviranja Kita Džereta, koga ste takođe tamo upoznali?

Kad sam se prvi put preselio u Njujork, svirao sam više klavir nego bubnjeve. Rad sa Čarlsom i Kitom je bio jedna veličanstvena saradnja. Njujork je tada trepereo od energije i svuda su se dešavale sešn svirke, svuda unaokolo mogla su da se nađu mesta na kojima je stalno bilo živih nastupa.

Kasne ‘60. su i vreme za vaš kreativni susret sa džez velikanom Majlsom Dejvisom. Šta se zapravo dešava u muzici i sa zvukom kada se svira sa Majlsom?

Raditi sa Majlsom bilo je kao jedna ogromna avantura koja nas je vodila ka tome da nastupamo mnogo puta u ogromnim salama ili na rok festivalima. Majls nas je ohrabrio da sviramo i sami doprinosimo muzici. U to vreme, mogućnost fuzije raznih zvukova i muzičkih tradicija koje su dolazile sa svih strana sveta, najviše nas je inspirisala.

Nakon svega, počeli ste karijeru solo umetnika i vođe benda. Da li jedan džez umetnik, nakon što ispeče svoj zanat kod različitih majstora, oseti izvesno olakšanje kada sam uzme stvari u svoje ruke i počne da pravi muziku isključivo po svom ukusu? Kolika je to, međutim, i odgovornost?

Muzičar mora da stvori svoj lični identitet pre svega, pa tek potom – ukoliko uspe da kreira nešto stvarno jedinstveno i originalno – može da nastavi da kreira kao lider benda. Nema pravog olakšanja u uzimanju stvari u svoje ruke samo da bi se stvari uzele u svoje ruke. Ali ima mnogo oslobađajućeg u situaciji kad kao lider uzmeš stvari u svoje ruke, da bi upravljao svojim sopstvenim muzičkim idejama.

Kako biste opisali svoj stil sviranja?

Preuzeo sam pristup slikara, u kome imam pred sobom platno i pokušavam da kroz velike i male poteze koje kreiram, dođem do konačne ideje.

Na novoj ploči In Movement sarađujete sa Ravijem Koltrejnom i Metjuom Garisonom. Kako je to svirati sa očevima, a zatim sa sinovima?

Imam dugotrajan odnos sa Ravijem i Metjuom, poštujem i visoko cenim njihov avanturistički duh i beskonačnu kreativnost. Mi sjajno funkcionišemo kad sviramo skupa, i muziku uvek možemo odvesti u nekoliko različitih pravaca. Radujemo se što ćemo kao trio nastupati u Beogradu.

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić