Intervju – Rajnhard Bitikofer, poslanik grupe Zelenih u Evropskom parlamentu:
Pregovarački proces na zelenoj grani

"Naročito važnu ulogu u pristupanju Evropskoj uniji ima regionalni kontekst, kao kada kreatori politike u Srbiji pomažu u zaustavljanju štetnih akcija u Republici Srpskoj"

Dok se ovih dana spekuliše o blokadi dijaloga Beograda i Prištine i mogućim posledicama po evropsku budućnost Srbije sa jedne strane, sa druge se govori o skorom otvaranju novih pregovaračkih poglavlja, a premijeri Albanije i Srbije razgovaraju o budućnosti srpsko-albanskih odnosa.

"Raspoloženje unutar Evropskog parlamenta, kada govorimo o pristupnim pregovorima Srbije, po mom mišljenju je veoma pozitivno. Ruke su širom otvorene. Postavlja se pitanje da li Srbija u unutrašnjoj politici ostvaruje ono što je obećala. Neki misle da Vlada ponekad igra igrice. To nije uvek korisno. Naravno, mi pokušavamo da shvatimo kako se mi ponašamo, da li šaljemo prave i jasne signale srpskoj strani, kao i šta možemo da promenimo kako bi ti signali bili precizni. Ovih dana naročito važnu ulogu i značaj ima regionalni kontekst. Kada kreatori politika u Srbiji pomažu u zaustavljanju štetnih akcija u Republici Srpskoj i sprečavaju Milorada Dodika da se kreće kuda on želi, to će imati pozitivan uticaj jer pomaže stabilizaciji regionalnog konteksta", kaže Rajnhard Bitikofer, poslanik grupe Zelenih u Evropskom parlamentu.

"VREME": Trenutno je dijalog Beograda i Prištine doveden u pitanje, a pojavile su se i spekulacije da bi prekid dijaloga mogao da dovede i do blokade pregovaračkog procesa Srbije sa Evropskom unijom.

RAJNHARD BITIKOFER: Činjenica da se dijalog vodi pokazuje da je moguće savladati blokade. Istim pristupom Beograd, Priština i Brisel mogu da prevaziđu teškoće kada se one pojave. Ne verujem da će to biti automatski proces i neće biti lak. Ponavljam, to je deo regionalne slike. U ovom trenutku među različitim političkim grupacijama u Evropskom parlamentu vlada pozitivno raspoloženje o pregovorima sa Srbijom. Međutim, postupci i akcija moraju da budu usklađeni sa datim obećanjima. Ukoliko je razlika između onoga što je obećano i onoga što se radi velika, to svakako ne pomaže."

Čini se da regionalni odnosi i, po nekima, loše iskustvo sa prevremenim pristupanjem Bugarske i Rumunije EU, usporavaju evropske integracije Srbije.

Članstvo Bugarske i Rumunije, koje mnogi smatraju prevremenim, može da bude prepreka za Srbiju i ostale kandidate. U slučaju Bugarske i Rumunije nismo se dovoljno efikasno izborili sa korupcijom, nismo obezbedili dovoljno jaku vladavinu prava. U slučaju novih kandidata, jače ćemo se boriti da postanu bolje i uređenije države.

Srbija je svoje pregovore sa EU počela pre manje od godinu dana, a do sada je otvorila samo četiri poglavlja. Među otvorenim poglavljima nisu 15 – Energetika i 27 – Životna sredina, koja se tiču politike Zelenih. Koliko su ona teška i zašto nisu još uvek otvorena?

To nije pitanje za EU, već za Srbiju. Ukoliko država koja želi da postane članica ne radi dovoljno dobro, otvaranje poglavlja će biti teško. Sve zavisi od toga koliko ambicija kandidat pokazuje. Recimo, poznat mi je primer opštine Vrbas koja pokušava da smanji potrošnju energije i u tome uspeva. Dakle, pitanje je da li zakonodavci prave okvir koji omogućava ili olakšava drugim opštinama da slede primer Vrbasa. Ukoliko bi ostale opštine sledile ovaj primer, cilj bi bio mnogo lakše dostižan.

Koliko je energetska efikasnost bitna za evropski pregovarački proces sa EU?

EU je u poslednjih petnaest godina postala lider u oblikovanju i primeni alternativnih izvora energije. To uključuje različite aspekte – prelazak sa energije fosilnih goriva na obnovljive izvore energije, primenu energetski efikasne tehnologije, kao i inovacije u biznis modele. Ne bih izdvajao energetsku efikasnost i davao joj posebno mesto. U praksi to je kombinacija efikasnosti, načina proizvodnje energije i efektivnijeg i naprednijeg poslovnog modela. Sve to je važno iz dva razloga. Prvi je povezan sa životnom sredinom i klimatskim promenama, dok je drugi ekonomski. Od klimatske konferencije u Parizu svi znaju da je igra 21. veka dekarbonizacija ekonomije. Ko to ne radi to dobro, izgubiće. Mislim da je za zemlje koje žele da postanu članice EU to i šansa za oživljavanje ekonomije.

EU ima takozvanu 20-20-20 politiku: do 2020. godine energetska efikasnost treba da se poboljša za 20 odsto, da se upotreba obnovljivih izvora energije poveća za 20 odsto, a emisija ugljen-dioksida da se smanji za najmanje 20 odsto u odnosu na 1990. Da li ovi principi funkcionišu?

Voleo bih da mogu da kažem "da", ali mislim da to ne bi bilo u potpunosti tačno. Zemlje članice EU nisu harmonizovane kada je reč o energetskoj politici. Mnogo je lakše definisati te ciljeve nego ih implementirati. Nedavno su države članice insistirale na tome da ciljevi koji su postavljeni za čitavu EU ne mogu da budu oboreni od pojedinih država. Dakle, ova politika jeste dobro usmerena, ali nije dovoljno efikasna. Međutim, prošlogodišnji pariski samit o klimatskim promenama smatram prekretnicom. Mislim da su akteri civilnog društva i ekonomije krenuli napred mnogo strože. Pre ove konferencije energetska politika išla je jedan korak napred, dva koraka nazad. Sada su ciljevi jasno definisani, određen je pravac i svi znaju kuda treba da se ide. Sada imamo priliku da transformišemo političku energiju u ekonomsku energiju i da dokažemo da je moguće kretati se mnogo ambicioznije.

Energetska transformacija je jedan od ciljeva energetske politike EU. Koji je najbolji način za njeno ostvarivanje?

Mnogo različitih faktora mora da bude udruženo. To je mnogo komplikovanije od pronalaženja nove tehnologije. Na primer, morate da imate investitore koji će da finansiraju izgradnju energetske alternative. Pre petnaest godina u Nemačkoj smo dali mogućnost građanima da postanu investitori i kroz različite nove mehanizme dozvolili smo im da postanu nova klasa preduzetnika koja će napraviti novu industriju koja pre nije postojala. To može da bude jedan način.

Drugi bi mogao da bude ubeđivanje mladih da budu akteri u ovom procesu.

Treća opcija je dovođenje drugih investitora, poput osiguravajućih društava ili penzionih fondova, koji očajnički tragaju za dugoročnim investicijama. Ako možete da garantujete sigurne, stabilne i, naročito, pouzdane šanse za investiranje u energetske alternative i obnovljivu energiju, ovo je vrlo dobra mogućnost. Takođe, treba da se bavimo tehnološkim istraživanjima, da se fokusiramo na istraživanje i razvoj, a vlada je ta koja mora da izgradi povoljan ekonomski ambijent. Ako, na primer, industrija obnovljive energije hoće da se takmiči sa industrijom fosilnih goriva, za nju je to teška igra. Dakle, smanjenjem subvencija za fosilna goriva uštedeo bi se novac iz budžeta i stvorio bi se povoljniji ambijent za alternativne izvore energije. Industrija, istraživanje, regulativa, zakonodavstvo i civilno društvo moraju da nastupe zajedno i naprave savez za promene. Takvo udruživanje bilo bi ekstremno jako.

Čini se da je u Srbiji teško spojiti sve te faktore.

Da, ali je moguće. Kada smo u Nemačkoj počeli sa takvom politikom, moja stranka je zauzimala manje od sedam procenata u nacionalnom parlamentu. Bila je mala stranka, a generalno govoreći, i dalje je mala. Zašto smo uspeli? Zato što smo uspeli da uskladimo različite interese. Poljoprivrednici nas, na primer, uopšte nisu podržavali, ali su uvideli koliki je značaj ovakve industrije i pokrenuli su se. To se takoreći promenilo preko noći.

Srbija je na putu ka EU, dok ju je Velika Britanija napustila. Mislite li da postoje šanse da u budućnosti neke druge države članice krenu tim putem?

Ne. Ne mislim da će se to dogoditi. Mnogi građani u državama poput Danske, Nemačke ili Francuske nakon Bregzita postali su privrženiji Evropskoj uniji. Kada stvari funkcionišu kako treba, niko ne obraća pažnju na njih.

Koliko su stanovnici država članica spremni i otvoreni za dalje proširenje?

Svakako se razlikuje mišljenje stanovnika različitih država članica. Mnogi ne vole da pričaju o proširenju. Mislim da je očigledno da EU mora da reši neka svoja unutrašnja pitanja, inače će poverenje građana u institucije EU opadati. To prvo mora da se promeni i da građani osete da EU može da se suoči sa izazovima. S druge strane, ne postoje dovoljno jaki argumenti da budućnost zemalja Zapadnog Balkana ne treba da bude u evropskoj zajednici. Nikada nisam čuo dovoljno jake fundamentalne, geostrateške, geopolitičke, ekonomske, kulturološke ili bilo koje argumente zašto se to ne bi dogodilo. Ako svi zajedno pronađemo energiju da pokažemo napredak, mislim da će sva vrata koja su u ovom trenutku zatvorena biti otvorena.

Mislite li da Vlada Srbije dobro radi kada je reč o evropskom putu Srbije?

Znate, ja sam od onih koji veruju da uvek ima prostora za poboljšanje.

Katarina Stevanović