Festival:
Igrali se džezeri…

Nasred zemlje Srbije najveći domet 32. Beogradskog džez festivala jeste ukazivanje da mnoge "podrazumevajuće" stvari ne moraju biti kao što izgledaju

Znatno efektnije nego ranijih godina, autonomni slogan Planeta džez i žuto-crna (koaliciona?) vizuelizacija najavili su festivalsko izdanje s dinamičnom, ali nenametljivom (projektorskom) scenografijom. Nasred zemlje Srbije najveći domet ovog, sada petodnevnog praznika džeza u Beogradu jeste ukazivanje da mnoge ‘podrazumevajuće’ stvari ne moraju biti kao što izgledaju. Nije zanemarljivo, u društvenoj klimi kad i pucanje žice može biti tumačeno kao rušenje vlasti, udar na regionalnu stabilnost, i napad na premijera – čiji nam muzički ukus još niko nije blagoizvoleo otkriti.

ĆIRILI.COM: Zvanično otvaranje, s posebnim domaćim programom pripalo je pijanisti Vladimiru Maričiću, tj. prelistavanju njegovog znanog romano-kubano-balkanopusa. Ispred uigranog kvarteta materijal je osvežavao Brajen Linč (SAD) iz poslednje postave Jazz Messengersa, iskusan latino-trubač. Ovom povezivanju posredovao je poznati kritičar Tom Konrad, među sve brojnijim stranim izveštačima koji već godinama redovno posećuju obnovljeni Beogradski džez festival (BJF). Kadgod je zatrebalo, Linč je pogađao čak i ‘naš’ zvuk/boju, pa kad ovakvi gosti na Saboru u Guči budu važniji od Mileta Dodika, manje će nas mučiti otkud-odjednom-ultimatumi i dal’ baš srpska se truba s Kosova čuje.

U vezi s tim, cenjeni harmonikaš Vensan Perani s bendom/projektom Living Being predstavio je francuski džez bez žitana/manuša, ali opet šarmantan i melodiozan. Krakat i bosonog, s dugmetarom, uz razigranog sopran-saksofonistu, vozio je slalom kroz lirske pasaže i snažne rifove. Taman dok sam se prisećao zemljaka mu Magma i pariskog Gonga, na bis – i na opšte oduševljenje – zapržili su pravi narodnjak. Parlez-Vous Chocheck? Da dođu ponovo! Naše nije manje ako ga i drugi prihvataju, naprotiv.

...i Đanluka Petrela

Koncerti u velikoj sali organizatora BJF-a, Doma omladine Beograda (DOB; ulaznice 800-1000d) poslužili su i da se prijatno obavestimo o novim aktivnostima starih poznanika kao što je italijanski trombonista Đanluka Petrela s Cosmic Renaissance, ali vrhunski doživljaj pružio je trio kubanskog klaviriste Alfreda Rodrigesa (r. ‘85). Pre desetak godina talenat i umeće omogućili su da postane pulen Kvinsija Džounsa i radi u/iz SAD. Nije uspeo da zadrži oba svoja srednjoškolska druga u ritam-sekciji, pa je gitaristički raspoložen basista iz Brazila. Alfredo izvrsno dokazuje da se i Qba može lepo iseliti iz stereotipa, i napredovati: njegovo tumačenje Veinte Anos sprečava da posle Buena Vista… ta potresna pesma postane starohavanski kič za turiste. Sledi produhovljena Besame Mucho, pa urnebesni završetak dekonstrukcijom i žongliranjem delovima Guantanamera – da ni ona ne ostane samo Mlada partizanka… Bebo i Čučo Valdes dobijaju muzičkog naslednika.

Kao ojačan, BJF ove se godine vratio i u Sava centar, štaviše u dva dana kojima su dominirali standardi, ako ne već i kanoni onog što se obično smatra savremenim džezom. Dvorana se ipak pokazala prevelikom za finansijski deprimiranu publiku (ulaznice 1200-2000d. nešto više od 2000 posetilaca za veče). Drugi vrhunac, naravno, napravio je miljenik Avišai Koen čije euforično učešće sa BJF-u 2007. i danas odjekuje. U međuvremenu postade zvezda, ali i dalje neposredan, gotovo zarazno radostan i zabavan. Prirodno, u odličnom izraelskom triju i s malo elemenata jevrejske muzičke tradicije, opet je oduševio do podužeg krešenda. Očito uživajući, puštao je kontrabas radi udaraljki, menjao se s bubnjarem, a na bis čak i nežno otpevao Nature Boy N.K. Koula! Budući je došao van turneja i istog dana leteo kući, Avišai je nastupio prvi, pa je sve posle pauze bio antiklimaks. Tim dublji jer je kvintet Antonia Serana pod firmom Flame&Co isporučio tek pregršt lakih nota, bez inventivnosti i uzbuđenja da opravdaju prisustvo na džez-festivalu. Nesumnjivo virtuoz na hromatskoj usnoj harmonici (i u Almodovarovim filmovima), Serano nije briljirao ni u poslednjem sastavu Paka de Lusie, u čijoj senci je tavorio ovaj neubedljivi program, Muzak-flamenko.

Bubnjara Džeka di Džoneta i kontrabasistu Dejva Holanda kroz decenije povezuje mnogo više nego Majls i ECM. Ovog puta u Beogradu delili su veče, svako sa svojim aktuelnim sastavom. U najužem izboru naj-bubnjara na svetu, Džekove godine (75) ne utiču na prefinjenu muzikalnost i zadivljujuću, mada ne bučnu tehniku. Od svih zvezda najmanje je sarađivao s Džonom Koltrejnom, a za ovaj trio izabrao sinove te čuvene postave: dostojnog saksofonistu Ravija, i potomka Koltrejnovog basiste Džimija Gerisona, bas-gitaristu Met(ju)a. Na stranu Metovo povremeno elektrik-zavijanje, savršena izvedba ne baš upečatljivog repertoara, u kom je Di Džonet neke od svojih kompozicija delom predstavio i kao pijanista.

Kvartet Aziza od postave prethodne Holandove zvezdane grupe Overtone razlikuje se jer je klaviristu Džejsona Morena zamenio gitarista Lionel Lueke. Engleski gdin dugogodišnje u SAD, dobrodržeći Dejv pouzdano je bio najmelodičniji, na osovini s top-saksofonistom Krisom Poterom. Iz glavne struje odudarao je izvikani Lueke, srećom umereniji – u ekscesima ‘izmišljanja Hendriksa gde potrebe nema’ – nego pri ranijim posetama Beogradu. Lep je eho fuzije i fanka ‘70ih u pretežno akustičnim aranžmanima (jazz-rock unplugged?), ali kad smo već kod višestrukih gostiju ovdašnjih koncertnih prostora: vrsni bubnjar Erik Harland član je tria Džošue Redmana, i ceo ovaj program glatko bih trampio za njihov set.

ŠVEDSKI STO: Okoponoćni termini u sali Amerikana DOB-a (500-1000d) zapali su pretežno Skandinavcima i pijanistima, i svi su – islandski trio gđe Sune Gunlaugs, pa i austrijski Davida Helboka – bili kul, ali ne hladni i dosadni. Štaviše, i dovoljno energični da drmusaju kasne sate, ponajviše kornetista Rob Mazurek (SAD), koji je s rada u Brazilu poveo ritam-sekciju (bubnjevi + bas-sinti) Sao Paolo Underground. To je, međutim, bilo neoriginalno; da ne čuje Trufaz.

Mala profesorka Tineke Postma (ex Sisters Of Jazz) je kao i Sune obavila u SAD šta je trebalo, pa sad u pratnji tri mladića pokazuje da K. Dalfer nije jedina – a posebno ne najbolja – saksofonistkinja iz Holandije. Švedsko-norveški kvintet (tri limena duvača + r. sekcija) All Included u programu Satan In Plain Clothes kreativno svaštari, kao što bosonogi septet u šarenim tunikama Horse Orchestra iz četiri nordijske zemlje periode i stilove meša na zabavan način. Biser ove sekcije BJF-a je kvartet Torda Gustavsena (Norveška) čiji su (on-line?) sledbenici nakrcali salu (malo stolica, mnogo stajanja) da uživaju u delikatnim nijansama muziciranja potpuno u skladu sa trendom skandi-trilera, knjiških i filmskih. Jasan razlog za koncert pod boljim uslovima za koncentraciju. A festival koji ima ovakvu omladinu, ne mora da brine za svoju publiku; no nije bezbrižna prevlast državnog (makar i preko ambasada) finansiranja nad učešćem sponzora. Kao i izložba zvaničnog fotografa BJF-a Stanislava Milojkovića, tako su i mladi ovdašnji džezeri prilično neprikladno postavljeni, u pokušaju džem-sešna u holu, kad sve drugo završi. Jedva da su malo više pažnje dobili izostankom Ditera Ilga (Nemačka) zbog bolesti. Time je i završno veče ‘palo’ na portugalski big bend Matosinhos, koji je s pijanistom Ž.P.E. da Silvom izvodio njegove kompozicije, školovanih valera van glavnih struja američkih i srednjoevropskih orkestara tog formata. Nastup je narušio endemski problem NJF s iznajmljenom opremom – konkretno, kvar na kontrabasu, a na samom začelju ostali su domaći: Ščime trio + 1 mladog saks-profesora Luke Ignjatovića, Konzilijum gitariste Branka Trijića sa svojim drugim albumom, i septet hiperproduktivnog multiinstrumentaliste Silarda Mezeia (Srbija/Mađarska).

Potpuni promašaj je pokušaj prosečne hrvatske pop-pevačice Vesne Pisarović da džezira The Great Yugoslav Songbook, stare šlagere iz bolje zajedničke prošlosti. Falševi, kukavno ne-sinkopiranje, nesnalaženje u aranžmanima i šepanje za međunarodnom postavom teško prolaze i pod premazom jugonostalgije. Ravnopravno je mrcvarila pesme iz svih exYU republika, i valjda je taj površni ‘izlet u džez’ zauvek gotov.

Dragan Kremer