Povodom novih knjiga:
Živeti umetnost

Sve je dobro Srđana Kovačevića je knjiga rađena kao umetnički projekat, a ne samo da bi bila objavljena

Pretpostavimo da ste u knjižari. Razgledate knjige na policama. Ugledate, na primer, novo izdanje čuvenog i vama omiljenog klasika i odmah pored – knjigu vama nepoznatog autora i naslova čija se rikna razlikuje od ostalih, plus vam se i dopadne. Koju od te dve knjige ćete prvo izvući sa police i pogledati?

Ovo je samo jedno uzgredno razmišljanje povodom romana Srđana Kovačevića Sve je dobro, koji je nedavno objavilo Privredno društvo za komunikacije Autograph iz Novog Sada. Naime, ono što se prvo primeti o(na) knjizi Sve je dobro je njen izgled, konkretno – omot je blještavo beo bez naslova knjige i njenog autora, samo sa krvavo crvenom kapi krvi; naslov i ime autora knjige ispisani su bledim sitnim slovima u gornjem uglu korice (čvrste, toplo sive boje, išrafirane horizontalnim linijama) što je siguran način da se zapamte; forzac i ivice stranica knjige su u tonu sa onom kapljicom na omotu. Bez obzira na čvrst povez i obim, knjiga je lagana. Stranice su žućkastobele, beline su išrafirane kao i korica, naslovi poglavlja ispisani su istim slovima kao i naslov na korici, tekst je štampan sa proredom, svako poglavlje počinje na desnoj strani – sve to olakšava čitanje.

Lazar Slankamenac iz Autographa kaže da su hteli, što se tiče forme knjige, da prevaziđu zahtev aktuelnog tržišta knjiga "da za što je moguće manje novca proizvedeš što je moguće kvalitetniju knjigu. Mi taj problem nismo imali. Pritom, imali smo na raspolaganju jednog, po našem mišljenju, od najkvalitetnijih dizajnera na ovim prostorima – Jovana Trkulju, vlasnika studija ‘Peter Gregson’. Želeli smo da stvorimo formu koja potencijalnom čitaocu govori "sudi po koricama knjige". Zato je ova knjiga umetnički projekat, nije tu samo da bi bila objavljena. Mi nismo klasično izdavačko preduzeće, mi kao i glavni junak romana Sve je dobro, pokušavamo da živimo umetnost."

Sve je dobro prvo je izdanje Autographa. Autor Srđan Kovačević je advokat. Pre ovog, objavio je roman Penelopa i ja (Prometej) pod pseudonimom Odisej Halk. Jedne kišne noći, u atelje glavnog junaka romana Oskara Kelera (slikar i docent, opsesivno pokušava da naslika portret svoje umrle drage Zuwene, bele Angolke, ne bi li se, naslikana, vratila među žive), u kome živi i njegov prijatelj Damon (pesnik nežno povijenih trepavica sa psihijatrijskom dijagnozom), nenajavljena dođe njegova studentkinja Marita, a zatim bane i Damonov očuh Teofil Tadin, političar, sa policijom, navodno tražeći posinka zato što je pobegao iz bolnice, a zapravo tražeći USB koji je Damon sakrio kod Oskara. I to bi manje-više bila sva radnja ovog romana.

Sve je dobro (šteta što u žanru beletristike ne postoji takmičenje za optimistički naslov, sigurno bi pobedio) nije roman uzbudljive radnje, pune obrta, zapleta i raspleta. Ovo je roman atmosfere sačinjen od ličnih preispitivanja i monologa, i od velikih emocija. U njemu su ljubav (ona koja je nekad dok su o njoj pisane knjige označavana kao "ljubav bez ostatka") i prijateljstvo, i razne važne stvari koje te dve pojave daruju onom ko im se preda. Svaka emocija u knjizi kao da je lično proživljena, kao da ju je osetio neki realni Oskar Keler, a ne junak romana. Izrečena je hladnim, tačnim jezikom, lišenim svake patetike. Preispitivanja, dileme, promišljanja, jednom rečju, unutrašnji monolozi, filmske su montaže, stvarni, gotovo vidljivi i opipljivi. Dijalozi su građeni po istom principu: kao prepisani iz realnog života (pa zato junaci koriste reči i izraze koji se još smatraju neprimerenim knjiškoj formi), brzi su i konkretni, bez floskula, oni slikaju likove. Kovačević piše knjigu kao da nije prisutan dok to radi, ništa ne sugeriše, ne nameće, ne pokazuje, ne tvrdi. On jednostavno – prenosi. Tako kako je, da se doživi i oživi po slobodnoj čitaočevoj volji.

Realno trajanje radnje romana je između "sedam stotina dvadeset šestog dana od Zuwenine smrti" i "sedam stotina tridesetog dana od njene smrti", a fiktivno dostiže koliko i sećanja Oskara Kelera laka na buđenju. Da se to dešava baš danas, jasno je na osnovu pomenutog USB a (intriga sa USB om je slučajna, knjiga je ipak pisana pre nego što je premijer nedavno tu spravu uveo u dnevni žargon), i usputne odrednice da se jedna scena dešava na fonu izborne noći od koje se očekuje da će opozicija promeniti dvanaestogodišnju vladu.

Knjiga počinje izdvojenim delom, kao da joj je moto, pesmom Sećanja su stare kosti Damona Tadina. "Moj dobri prijatelju, šta je to ljubav?", pita Maesto u njenom prvom stihu Haima Sabartesa, a na kraju knjige, u Indeksu se saznaje da to razgovaraju Pablo Pikaso i njegov lični sekretar. Zatim se priča o slikaru Karlosu Kazagemasu, koji je hoteći da ubije Žerme koju je voleo, ubio sebe. "Karlos je voleo Žerme / Žerme je volela Pabla. / Pablo je voleo umetnost" piše na kraju pesme. Da li je to odgovor na pitanje iz prvog stiha? Da li je ljubav prema umetnosti, s obzirom na njen izgled i priču, poruka knjige i razlog zašto je napisana? Da bi se živela umetnost?

Sonja Ćirić