9.11.2016. POBEDA DONALDA TRAMPA Milijarder iz Njujorka izabran je za 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Da li vas podilazi tiha jeza? Ako ne, trebalo bi

piše: Andrej Ivanji

Lider slobodnog sveta biće rasista i šovinista koji vređa i seksulano napastvuje žene, zvezda rijaliti programa, lajavac, narcis i, što je mnogo gore, neznalica, i diletant bez političkog ili administrativnog iskustva.

Lider slobodnog sveta biće čovek od koga su se svi zapadni šefovi država i vlada sa većim ili manjim gađenjem ogradili.

Lider slobodnog sveta biće čovek koji nije u stanju da obuzda svoj temperament, neuračunljiv, nepredvidiv.

Lider slobodnog sveta biće čovek u koga šezdeset odsto Amerikanaca koji su izašli na izbore nemaju poverenje, uključujući i one koji su mu dali svoj glas.

I pored svega toga Donald Tramp je pobedio. I pored toga što ga je republikanska partijska elita odbacila, čak radila protiv njega.

Ko se sada preterano čudi Trampovoj pobedi, taj ne razume svet u kome živimo. Ovo nije neka moja naknadna pamet, ja sam se kladio na Brexit, kladio sam se i na pobedu Donalda Trampa, ne zato što se ne užasavam i jednog i drugog, nego zato što se pred našim očima u društvima u kojima dominiraju rijaliti programi odvija antisistemska revolucija u kojoj zvezde postaju likovi prigodni za zvezde rijaliti šouova, populisti kao što su Boris Džonson ili Donald Tramp. Jedan američki komentator je rekao je pobeda Trampa „Brexit na steroidima". Isti fenomen na dva kontinenta.

Populacija koja gleda rijaliti programe ili turske i indijske sapunice prihvata šarene, pompezne, kočoperne likove kao što su Tramp i Džonson kao svoje, oni se uklapaju u njihovu sliku sveta i zato im se čine verodostojni (s tim što je Džonson u poređenju sa Trampom obrazovani džentlmen). Populacija koja gleda rijaliti šouove s nepoverenjem i nerazumevanjem gleda na ljude koji se s prezirom odnose prema onome što oni vole, koji im govore da žive u lažnom svetu lažnih vrednosti. Pomislite samo na svoju taštu ili babu. Takozvani ozbiljni mediji i pragmatični, razumni političari u Evropi i SAD odavno su se otuđili od većinskog stanovništva, ili obrnuto. Na ovom mestu sam pre nekog vremena pisao da je to jedan od glavnih razloga zbog kojih će Tramp da pobedi.

Na predsedničkim izborima u SAD su populistička manipulacija egzistencijalnim strahovima praćena obećanjima o kulama i gradovima i crtanjem demagoškog sna o boljem životu i povratku nekadašnje veličine i prosperiteta SAD pobedili razumnu politiku zasnovanu na činjenicama. Drugim rečima: prljava kamapanja šarenih laža Donalda Trampa pobedila je kampanju zasnovanu manje više na zdravom razumu Hilari Klinton. Pogrešno i i suviše jednostavno bi bilo reći, da je Tramp pobedio zato što je manje omražen od Klintonove, da je više Amerikanaca glasalo protiv nje, nego protiv njega.

I to je pobedio ubedjivo. U SAD, gde se sve vrti oko uspeha i pobede, pritom nije bitno što je prema ukupnom broju glasova razlika veoma mala. Tramp je dobio većinu u ključnim državama i na osnovu elektorskih glasova, čini se, pobedio ubedljivije nego svojevremeno Džordž Buš Junior, a možda ubedljivije nego Barak Obama u oba mandata (u trenutku dok nastaje ovaj tekst još su se brojali glasovi).

Kao što je Barak Obama shvatio moć interneta, tako je Donald Tramp shvatio moć društvenih mreža. Trampovi tvitovi pobedili su pešačku kampanju od vrata do vrata Hilari Klinton. Zbog toga što je daleko atraktivniji za medije, zbog toga što je zbog njega rasla gledanost televizija, jer su ljudi hteli da čuju šta će sledeće da odvali, pa je bio rado viđen gost u raznoraznim programima, Tramp je potrošio mnogo manje novca za svoju kampanju od Hilari Klinton. Kada je bilo jasno da Tramp pobeđuje, na CNN-u, koji je svesrdno podržavao Klintonovu, su se čule diskusije o tome da li je ovo prekretnica za predsedničke kampanje kakve smo do sada poznavali u SAD. Gotovo sva istraživanja javnog mnjenja su podbacila.

Prema prvim analizama, interesantno je da je Hilari Klinton dobila samo šest odsto glasova više od obrazovanih, belih žena. Interesantno je i da je Tramp bolje prošao kod Latinoameričkih glasača, od svojevremeno Mita Romnija. Iako je Tramp deklarisani šovinista i, hajde, možda ne rasista u klasičnom smislu, ali je svakako igrao na rasističku kartu. Možda se i samo pretvarao da bi dobio izbore. Kako god, sve to govori o stanjuu američkom društvu.

Pobeda Donalda Trampa ima epohalne razmere. Oni analitačari koji sada kažu da je gotovo svejedno ko je predsednik SAD, jer sistem kontroliše svakog predsednika, varaju se. Nije svejedno.

Pogotovo što su republikanci potvrdili i većinu u oba doma Kongresa. Bez obzira što se republikanski partijski establišment ogradio od Trampa, pohrliće nazad velikom pobedniku. Konzervativna većina će u svom smislu da popuni Vrhovni sud. Konzervativci sa Trampom na čelu kontrolisaće i izvršnu i zakonodavnu vlast i sudstvo – neurančljiva, podeljena partija sa neuračunljivim, nepredvidivim Trampom na čelu, sa radikalnom, za svakog razumnog čoveka zastrašujućom frakcijom koja sebe naziva „Čajanka". Promena vlasti u SAD je tako potpuna i zaukružena. Ko će tu da kontroliše Trampa koji nije samo pobedio Hilari Klinton, već je porazio i ponizio republikanski elitu?

Značaj pobede Donalda Trampa ne može da se preceni. Neki komentatori su napisali da od danas počinje novo računanje vremena.

Posle Brexita ovo je druga velika pobeda „ antisistemske revolucije" ove godine. U oba slučaja predstavnici etabliranih političkih partija nisu prepoznali broj ljudi i snagu njihovog osećanje da su zaboravljeni, da se niko ne brine o njihovim potrebama, da niko ne zastupa njihove interese, da se politička elita otuđila od njih, da žive gore, nego ranije, da im budućnost izgleda tmurno, da nešto mora da se menja.

U izbornoj kampanji u SAD videli smo antisistemsku pobunu s desna koju je simbolisao Donald Tramp, i antisistemsku pobunu s leva koji je predvodio Berni Sanders. Demokrate su ugušile pokret levice u svojim redovima i postavile kandidatkinju koja je predstavljala sve ono, protiv čega su bile obe ideloški različito obojene pobune. Ne znamo šta bi bilo da je bilo, ali se sada čini da je Sanders imao bolje šanse da tuče Trampa. Bez obzira na to što je Jevrej, pa još i ateista i za američke pojmove skoro pa komunista. I Barak Obama je Afroamerikanac.

Jednako kukavički kao što su demokrate u SAD zauzdale Sandersa, socijaldemokrate u Evropi se bezidejno prilagođavaju globalizovanom kapitalizmu zastupajući interese banaka i krupnog, multinacionalnog kapitala, umesto socijalnih interesa građana. Tradicionalni birači levice zato iznevereni prelaze na stranu ekstremne desnice.

Sa Trampovom pobedom svet je postao još nestabilniji, još nepredvidljiviji, nego što je sada. Šta će Tramp da učini na Bliskom istoku, u Siriji u Iraku u Avganistanu, kakvu će politiku da vodi prema Iranu, prema Evropi, prema Kini? Čelnici NATO-a su se zgražali na sam dan izbora na samu pomisao da bi Tramp mogao da pobedi, jer je najavljivao kresanje novca za Atlatnski vojni savez. Da li će Amerika sa Trampom na čelu početi da se okreće samoj sebi, da počne da napušta ugovore o slobodnoj trgovini? Antiglobalisti bi mogli da se raduju. Vladimir Putin je među prvima čestitao Trampu.

Američki je problem što će Tramp svakako pokušati da uništi Obamino političko nasleđe, pre svega zdravstvenu zaštitu za sve građane.

Trampa možemo da zamislimo i kao dete koje se igra kauboja i Indijanaca, ali sa bojevom municijom. Mali kauboj sa prstom na obaraču koga se svi plaše.

Šta bi sada moglo da sledi na ovom talasu Trampove antisistemske pobede? Da izraziti desničar sa jednako populističkom, antisistemskom retorikom Hofer dobije u decembru predsedničke, a da njegova Slobodarska partija naredne godine dobije parlamentarne izbore u Austriji; da ekstremističke, desničarske partije i pokreti ostvare do sada nezamislive rezultate na parlamentranim izborima u Nemačkoj; da u Francuskoj pobedi Marin le Pen; da se Belgija raspadne; da Holandija izađe iz EU.....

Možda posle Trampove pobede zaista počinje novo računanje vremena.